POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE
Gledaj Filmove Online

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DA LI SE HRIŠĆANIN TREBA BAVITI POLITIKOM?

Autor u radu polazi od činjenice da se u srpskom društvu politika smatra nemoralnim, “prljavim” zanimanjem koje nije “dostojno” jednog hrišćanina. Iako se u Srbiji dogodio prelaz iz diktatorskog režima u demokratsko političko uređenje, neke stare predrasude o “prljavosti” politike i dalje opstaju. Demokratija pretpostavlja mogućnost uključivanja svih građana u politički život. U diktatorskom jednopartijskom režimu hrišćani nisu imali takva prava. Bilo im je onemogućeno bavljenje politikom, navodno zbog toga što je religija “opijum za narod” i onaj koji je bio religiozan nije mogao participirati u političkoj vlasti. Autor smatra da u današnjem demokratskom društvu takav model ne bi smeo biti prihvatljiv, jer svaki građanin, ukljičujući i hrišćanina, ima pravo da bira i bude biran. Čak je poželjno da se što veći broj hrišćana, a naročito hrišćanskih bogoslova uključi u politički život da bi pomogli u moralnom preporodu srpske političke scene, jer njihov angažman neće biti uslovljen okolinom, nego će polaziti od hrišćanskog stava solidarnosti i uverenja da su svi ljudi međusobno povezani i da tuđe probleme treba doživljevati kao svoje. Dalje, potrebno je, razvijati i političku dimenziju ljubavi (filije), gdje se bližnjem dolazi i pomaže preko institucija koje umrežuju njegov život; metoda hrišćanske prisutnosti u demokratskom društvu treba biti dijalog a ne konfrontacija. Svaki hrišćanin a naročito bogoslov treba biti sposoban sačuvati se od zamki sotone i sprečiti da se njegov angažman u politici ne pretvori u još jedan oblik borbe za političku moć, nego na prvom mestu treba da mu ostane iskreno služenje Bogu i svojoj braći ljudima.

HRIŠĆANSKA ETIKA I POLITIKA

Hrišćansko učenje o moralu jeste sistematsko izlaganje učenja o čovekovom moralu na osnovu hrišćanskog Božanskog otkrivenja . Samu sadržinu Hrišćanske etike sačinjava učenje o Bogu, Bogočoveku, spasenju, Crkvi i našoj moralnoj delatnosti. Grčka reč za moral dolazi od glagola sedeti, prvo je označavala stalnost mesta prebivanja, ali se vremenom počela upotrebljavati u značenju običaja. Po svom etimološkom značenju moral je stalno unutrašnje raspoloženje čoveka, a manifestuje se u izvesnim delima i postupcima. Početak moralnog života javlja se onoga momenta kada se na mesto slepe težnje koja deluje u animalnom prirodama, počne kod čoveka razvijati svest o sopstvenoj ličnosti, kao samostalnoj, koja slobodno određuje sebe na izvesnu delatnost. Moralni život je ispunjavanje obaveza i cilja koji je Bog odredio čoveku. Hrišćanski život je opredeljenje nekog čoveka u kome on za referentnu tačku celog svoga života, mišljenja i delovanja, preuzima Isusa Hrista te po ugledu na njega izgrađuje sebe, crkvenu zajednicu i društvo.
Ova definicija ističe da je hrišćanski život vrlo snažno utemeljen u osobi. Hrišćanin će ono što je shvaćeno kao Božji plan, kao istinsko dobro, ispunjavati uvek i svuda.
Nadalje ova definicija u prvi plan stavlja sliku vernika koji nije tek pasivni potrošač religioznih usluga, nego aktivno radi na vlastitoj izgradnji i uzrastanju u duhu ali, ne izgrađuje samo sebe, nego tamo gde živi, deluje i na izgradnju okoline.
Obično se radi o tri područja ličnog delovanja:
1. na sebe lično,
2. na crkvenu zajednicu,
3. na društvo u celini.

Delovanje na sebe lično

U našem stoleću sve češće se navodi razum kao merilo vrednosti i izvor morala. Čovek je razumno biće i on je sam pozvan da odredi šta mu valja činiti. I Sokrat je verovao da je samo neznanje uzrok zla, a da znanje i razum obavezno vode dobru. Međutim, razum nije dovoljan da čoveka učini dobrim. Čovek može znati šta je dobro, a nemati volje da svoju nameru sprovede u delo ili čak činiti zlo. Ima učenih ljudi i lekara koji se odaju alkoholizmu ili opojnim drogama. Bilo je u ovom veku i hrišćanskih bogoslova koji su postali najkrvožedniji tirani. Ne govori sveti Pavle uzalud o „zakonu u udima svojima“ koji se suproti „zakonu uma“ i zarobljava ga „zakonom grehovnijem“. Pored razuma nužna je i volja ali da čak ni hteti ne znači uvek moći uči nas opet isti svetitelj: „Jer dobro što hoću nečinim, nego zlo što neću ono činim“. Volja treba da se osnaži verom i da pred sobom ima dobro kao cilj, uzvišeni i neprikosnoveni ideal koji sam religija daje.
Ako ni razum nije siguran oslonac, ostaje nam sloboda kao poslednje utočište. Francuski pisac Alber Kami poriče razum u svetu: sve je nerazumno, besmisleno, apsurdno – i svet i čovek. Sve što ljudi grade postaje tamnica i jedini poziv čoveka na zemlji je da ruši tamnice i diže pobunu protiv tamničara. Heroji Dostojevskog razmišljaju drukčije: „Ako nema Boga, ja sam Bog“. Ili: „Ako nema Boga, sve mi je dozvoljeno“. Moral je ono što ja hoću, ono što ja odlučim po svojoj slobodnoj volji. Dostojevski je u pravu. Na filosofskom planu to je besmislica, jer nijedan čin ne može biti svoj sopstveni zakon, osim ako nije ''actus parus“ – „čist akt“ čime bi se svaki pojedinac izjednačio sa Bogom. Samo, ako smo svi bogovi, a ne želimo isto, rat bogova će zameniti ljudske ratove i dobit neće biti velika. Sa pravne tačke gledišta, to je takođe apsurd, jer u pravu važi načelo da „niko ne može drugome dati više prava nego što ih ima sam“. Moja apsolutna sloboda ograničava slobodu drugih i, na kraju krajeva, teži da uspostavi vlast nad drugima. Sa kakvim pravom čovek treba da vlada nad čovekom? Ko mu je dao to pravo? Niko. Drugim rečima, sam ga je uzurpirao. Bespravno. Moja apsolutna sloboda je negacija a ne afirmacija prava. U moralnom pogledu, moja lična sloboda ne može ni u kom slučaju da bude sama po sebi osnova, izvor ili merilo morala. Slobodna volja je sloboda opredeljenja. Ona, kao takva, nije ni dobra ni zla. Po svojoj slobodnoj volji, ja isto tako mogu da izaberem dobro kao i zlo. Ukoliko se opredelim za zlo, ja zbog toga, u trenutku svoje odluke, nisam manje slobodan. Da bi moj akt bio ocenjen kao moralan ili nemoralan, neophodno je da ga izvršim slobodno, ali sama sloboda nije dovoljna da moja akt učini moralnim. Dakle sloboda je središnje pitanje oko koga se okrećemo, ali i na kome počiva naša nada za spasenje sveta. Na osnovu ovoga možemo govoriti o:
1. etičkoj slobodi,
2. političkoj slobodi,
3. ontološkoj slobodi.

Etička i politička sloboda su filozofske slobode gde se bira ovo ili ono po nahođenju, dok je ontološka sloboda u stvari sloboda koja je vezana za samo biće, za negovo postojanje ili nepostojanje, a to je hrišćanska sloboda. Neuki filozofi ontološku slobodu nazivaju i neslobodom, jer Božija sloboda ne daje izbora. Čovek može da bira i da svoju slobodu izrazi stupanjem u zajednicu sa Bogom i time izabere postojanje-život u eshatonu ili da izabere da svoju slobodu izrazi kao odbijanje zajednice sa bogom i time izabere smrt i nepostojanje. Zato se u hrišćanstvu sloboda ne određuje izborom od više opcija. Bog postoji nezavisno od sveta, slobodu izražava kao zajedništvo a ne izborom jer jedino On postoji. Međutim Boga ne čini Bogom njegova suština, već ličnost Oca i zajedništvo u ljubavi. Kako je Hristos izražavao slobodu? Tako što je rekao:»...neka bude volja Tvoja.» (Jn.26,42). Ovo nije gubljenje slobode nego njeno pravilno božansko izražavanje.Hrišćanski život bi trebao biti upravo ovakvo izražavanje slobode i ispunjavanje volje Božije.

Delovanje na crkvenu zajednicu

Iako je hrišćanski život, po svom izvoru i temeljnim sadržajima, jedan isti za sve, sam Božji život koji nam je dat u Isusu Hristosu i u daru Duha Svetoga, različita je ličnost svake osobe koja prima taj božanski život, a različite su i društvene i istorijske okolnosti u kojima živi, različite službe koje obavlja, društveni položaj i sl. Ove razlike se na izvestan način modifikuju bivanjem u Hristosu, to se vidi «kao prevazilaženje usamljenosti i ostvarenje jedinstva sa Hristom i drugim ljudima.»
Međutim, među mnogim idolima koji danas zamenjuju Boga, dva idola se ipak najviše pominju i slave: ČOVEČANSTVO i ČOVEK. Ako se čovečanstvo shvati u najširem smislu, kao čitav ljudski rod posmatran u istorijskoj perspektivi, mora se priznati da ljudi u ogromnoj većini imaju savest i da nije bilo ljudskog društva bez morala. Sveti Pavle, u Poslanici Rimljanima, potvrđuje da „neznabošci ne imajući Zakona, sami od sebe čine ono što je po Zakonu“ jer je to „napisano u srcima njihovijem“. Ali pobornici religije Čovečanstva ne misle na to istorijsko čovečanstvo, na ukorenjenost moralnog osećanja u ljudskom rodu koje je konkretno postojalo i postoji. Njihovo je Čovečanstvo pusta apstrakcija. A pošto se to Čovečanstvo nije nikad sastalo da propiše neki opšti moralni zakon, to oni govore u ime Čovečanstva. Uzurpirajući autoritet Čovečanstva koje kao takvo nema svog moralnog zakona, oni sami – sa svojom grupom ili partijom – propisuju taj zakon i po njemu sude ili ubijaju bez suđenja. Samovolja jedne šake uzurpatora zamenjuje moralni zakon i manjina se nasilno nameće većini. Takav „moral“ vodi istrebljenju čitavih rasa, naroda ili klasa.
Obožavaoci Čoveka, ukoliko se ograničavaju na individualni moral, pozivaju se na čovekovu prirodu, razum ili slobodu. Oni koji hoće da se upravljaju po svojim prirodnim sklonostima i nagonima zaboravljaju da ti nagoni nisu uvek plemeniti nego da mogu biti i zverski. Idući slepo za svojom prirodom, čovek se može odati svakojakim strastima, orgijama, mnogoženstvu, pa i ubilačkim nagonima. Jasno je da taj prirodni moral nije sam sebi dovoljan, da ne može da bude opšte merilo niti da spreči „zakon džungle“ i pravo jačega. Neko će se možda sa ovim izlaganjem složiti načelno i teorijski, ali će reči, pozivajući se na sopstveno iskustvo, da zna bezbožnike koji su u ličnom životu bili potpuno moralni ljudi. To ipak ne dokazuje da je moguć moral bez Boga. Valja, pre svega, razlikovati starozavetne mnogobožce i današnje bezbožnike. Hristos je sišao u ad da spase pravedne ljude koji su umrli pre Njegova rođenja. Njihov moral nije bio savršen, ali Bog nije mogao dozvoliti da oni budu osuđeni u ime savršenog moralnog zakona koji nisu poznavali. Današnji bezbožnici, naprotiv, poznaju hrišćanstvo i snose za svoje bogoodricanje punu moralnu odgovornost. Nisu tu u pitanju njihovi postupci u svakodnevnom životu koji često mogu biti dobri i čak primerni. Bezbožnički „moral“ ne zaslužuju naziv morala stoga što je – po rečima ruskog mislioca N. O. Loskog – u osnovi nemoralan ili po svome obimu ili po sadržaju ili po krajnjem cilju. Po obimu, zato što nije univerzalan nego isključiv, što se ograničava samo najedan krug ljudi. Čak i ako ne propoveda otvoreno „šovinizam“ ili klasnu mržnju, on ne prostire svoju ljubav na sve ljude. Neki shvataju i samu suštinu religije kao nešto patološko, kao izvestan duševni poremećaj.;Po cilju, lažni ateistički moral je uvek rušilački, a ne stvaralački, uvek uperen protiv nekoga ili nečega (a redovno pritiv Boga);pozivajući prethodno na zločin da bi mogao ostvariti „zemaljski raj“.
Očigledno je, dakle, da je Bog kao apsolutno savršentstvo jedino opravdanje i jedina moguća osnova morala, da je On jedini Zakonodavac moralnog Zakona i jedini izvor snage za njegovo ostvarenje. Čovečanstvo se može odreći Boga ali ne može živeti bez Boga.

Delovanje na društvo u celini

Ono što važi za jednog čoveka važi i za društvo u celini. Društvo predstavlja samo mnoštvo više ili manje istih pojedinaca. Vrednost i moralnost jednog društva leži u vrednosti i moralnosti pojedinaca od kojih je to društvo sačinjeno. Isti zakoni koji određuju život i slobodu pojedinca važe i za društvo u celini. Društvo nije neka zajednica osnovana na zakonima makar oni bili i božanski, društvo je osnovano na prirodnoj težnji pojedinaca za samoodržanje. Prirodno pravo (Jus naturale);jeste sloboda svakog čoveka da upotrebi vlastitu moć, na način na koji on to želi u cilju očuvanja vlastite prirode. Društvo oslanjajući se na svoje tkzv. «prirodno pravo» odlučuje da odstupi od Božijih zakona i da donese neke svoje zakone. I najliberalniji zakoni predstavljaju ograničenje individualnih sloboda. Zakon je uvek obavezujući i uvek nešto ograničava i ukuda slobodu. Apsurd je u tome što je ljudima bilo teško da poštuju 10 Božijih zapovesti, pa su da bi «olakšali» sebi doneli nekoliko hiljada svojih zakona i propisa. Pošto manjina uzorpira svu vlast i počne da ugnjetava većinu, ljudi se opet prisete Boga. «Gde nema sudije na zemlji, preostaje apelacija Bogu na nebu.»;Kao i kod pojedinca i društvena sloboda jeste da izabere hrišćansku duhovnost u blagodati i slobodi, gde se sloboda ne shvata kao psihološka kategorija nego kao tajanstveno delovanje u zajednici sa Bogom ili konfrontacije, sukobi i ratovi do nestanka. Danas treba da biramo između atomskog rata i raznih revolucija, eto čemu nas je doveo moral bez Boga. Zar to nije dovoljna opomena?
Jedini put spasenja društva jeste kroz blagodat, toleranciju i ljubav. Zapravo ljubav Božija pokreće našu ljubav, jer «ljubav Božja je osnov blagodati».¹º Bogu nije svojstvena prinuda jer on deluje kao onaj koji priziva a ne kao onaj koji progoni «...on deluje kao ljubeći a ne kao sudeći.».Koliko je velika potreba za njegovanjem istinske ljubavi najbolje se vidi iz Hristovih reči koji je to izrazio u obliku zapovesti: "Novu vam zapovijest dajem, da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite medu sobom " (Jovan 13:34). Koliko bi svijet bio drugačiji kad bi svi ljudi poštovali ovu zapovest. Ono što «prosvećuje i očvršćuje hrišćanina u dobrim namerama, nije naša mudrost, već blagodatno ozarenje njegove duše». Čovek koji ima u srcu Hristovu ljubav može da radi i stvara u svetu i istoriji jer je prevazišao strah od smrti, koji je osnovni koren svih ostalih strahova. Hrišćanin nije uplašen od nestajanja i nije zarobljen brzopletošću pred različitim životnim izazovima. Hrišćani u svetu uvek učestvuju u Hristovoj pobedi života nad smrću.
S druge strane, Hristos je jasno ukazao kuda vodi sebična ljubav, usmerena prema svome ja: "Koji ljubi dušu svoju izgubiće je" (Jovan 12:25). "Jer je plata za grijeh smrt" (Rimljanima 6:23).
Medutim, koji se drže Gospoda kojem je "mila milost" (Osija 6:6) imaju obećanje da će ih On "od groba izbaviti i od smrti sačuvati" (Osija 13:14) jer osim Njega "nema ko bi spasao" (Osija 13:4; Isaija 43:11; Djela 4:12).

SLIČNOST DEMOKRATSKOG I HRIŠĆANSKOG DRUŠTVA

Šta je to demokratija i demokratsko društvo?

Demokratija znači vladavina naroda: (narod) i (vladati). Drugim rečima, radi se o političkom uređenju u kojem ’demos’, bilo posredno, bilo neposredno, govori sam u svoje ime. Demokratski društveni model ima tri glavna obilježja: slobodni izbori, učešće u odlučivanju i pluralizam..
Demokratija omogućuje sudelovanje i suodlučivanje građana u stvarima
od javnog interesa. Dakle, kada govorimo o demokratiji mislimo na posrednički koncept demokratije, gde je direktna vlast u rukama predstavnika koje narod bira na slobodnim izborima. To ne znači da je u tom konceptu mogućnost sudelovanja građana redukovano samo na izborno pravo. Građani se mogu udruživati i povezivati s onima koji dele njihova uverenja te konkretnim akcijama pokretati javnost kako bi nosioce političkog odlučivanja stavili pod legitiman pritisak, da bi se njihovo mišljenje ozbiljno uzelo u obzir. Takve »građanske inicijative« mogu biti razne: organizovanje mitiga podrške, peticija, mirnih protesta, štrajkova…ali osnovna stvar je da moraju biti mirne-nenasilne. Moralni nauk hrišćanske crkve, osim što podržava ideju uključivanja građana u stvari od javnog značaja, također naglašava da javno delovanje ne sme biti nasilno.
Da bi se poštovalo pravo na slobodu savesti, nužan je pluralizam. Zato je demokratija pluralistička i ne pravi razlike među ljudima bez obzira na pol, boju kože, religiju i političku pripadnost. Pluralizam znači »uvažavanje mnogostrukosti mišljenja, interesa i organizacija«.
Hrišćanska crkva smatra da treba ceniti demokratsko uređenje, usprkos svim njegovim slabostima, ali se protivi poistovećivanju pluralističkog koncepta demokratije s radikalnim relativizmom koji isključuje mogućnost postojanja opšte prihvaćenih vrednosti koje bi trebali svi poštovati a koje su iznad same države, politike i pravnog sistema.
Na Zapadu je poslednjih decenija primetno nestajanje konvencionalnog ili sociološkog hrišćanstva, koji postoji radi vanjske forme ili tradicionalnih običaja. Kod nas još postoji konvencionalno hrišćanstvo, to jest, veliki broj deklarativnih hrišćana koji su iznutra već rashrišćanjeni ali ih još drže neke vanjske forme religioznih rituala (slava, krštenje, venčanje..). Primetna je zato potreba izgradnje zrelih hrišćana koji idu za Hristosom, nezavisno od okruženja i običaja, zbog svoga jasnog ličnog opredjeljenja.
Demokratija pretpostavlja aktivnog građanina kojeg će na delovanje pokrenuti i stvari koje nisu direktno u njegovom neposrednom interesu. Ali, često se kod savremenog čoveka primećuje stav suprotan demokratskom mentalitetu, tj. izvesna individualizacija i intimizacija. Čovek se zatvara u sitnu privatnu »sreću«, i ukoliko mu ona nije dovedena u pitanje, ostaje politički potpuno ravnodušan, nezainteresovan za bližnjega i društvo u celini.
Crkva je vekovima navodila hrišćane da nadiđu puku individualističku etiku, da stvarnu potrebu bližnjeg dožive kao svoju (preferencija za siromašne), da pomažu inicijative i ustanove koje unapređuju istinsko opšte dobro čoveka i društva.
Etički nauk Crkve govori o solidarnosti kao vrlo važnom načelu i naglašava se važnost aktivnog zalaganja država i u njima svih društvenih snaga da se stvore uslovi za normalan razvoj svih ljudi, posebno nemoćnih i siromašnih.
Naime, što se svijet više ujedinjuje, to se solidarnost hrišćana proširuju na čitav svet. Solidarnost je pravednost koja stavlja prava čoveka iznad svih povlastica i pripadnosti, promatra ga kao ljudsko biće a ne pripadnika ove ili one religije, nacije, rase.
Traži se društveni razvoj koji će biti za dobro čoveka kao takvog i cele ljudske vrste, a ne nekih pojedinih grupacija. Solidarnost zahteva takođe da:
a) pojedinci i zajednice koji su bogatiji moraju se osećati odgovornima za slabije i biti spremni s njima podeliti ono što poseduju,
b) širenje solidarnosti među siromasima i njihovo međusobno pomaganje, a da se pritom ne poseže za nasiljem,
c) širenje svejest o tome da su stvorena dobra namenjena svima, što uključuje borbu protiv imperijalizma,
d) zaštitu čovjekove okoline,
e) izgradnju svetskoga mira; što uključuje odbacivanje svakoga oblika ekonomskog, vojnog ili političkog imperijalizma te prerastanje međusobnog nepoverenja u zajedničku saradnju.

«Jedna od suštinskih religijskih, egzinstencijalno temeljnih ljudskih čežnji jeste želje da se živi u doba zemaljskog života Boga, to jest da se neposredno učestvuje u spasonosnim događajima koje on čini.»¹; Istina je da ljudi ne mogu ostvariti ovaj ideal u sadašnjem životu i da će za to morati da sačekaju eshaton ali mogu se potruditi da se približe tom idealu koliko god je u njiihovoj moći.

ZAŠTO TEŽITI ULASKU U POLITIČKU VLAST?

Politička vlast nije samo neophodna, nego je i najviši oblik solidarnosti, ukoliko je ona delatnost koja zahteva da se hrišćansko zalaganje živi u službi drugima. Ona je poseban oblik ljubavi prema bližnjem, štoviše, najzahtevniji oblik ljubavi. Kao takva, ona za hrišćanina nije potanje dobre volje. Nije nešto što je ostavljeno na slobodnu volju. Hrišćanin se mora baviti politikom ako želi pomoći bližnjen. Time se, naravno, ne želi reći da bi se svi trebali profesionalno baviti politikom, nego da se svako treba osećati odgovornim za stanje društva u kome se nalazi i shodno svojim mogućnostima i položaju mora aktivno sudelovati oko izgradnje opšteg dobra.
U srpskom društvu postoje dve osnovne mentalne blokade koje, u određenoj meri, usporavaju da se neke sposobne i poštene osobe uključe u političku aktivnost u užem smislu rječi. Prva se odnosi na uobičajenu frazu da je politika »prljav posao«. Ova izreka, osim što je paušalna i suviše generalna, ide u pravcu toga da politika nije za karakterne ljude i da se ona prepusti nekarakternim osobama. Ali, upravo radi dobrobiti ljudi i njihovih života politika je previše važna da bi se nešto takvo smelo dopustiti.
Druga blokada je uslovljena našim tradicionalnim “inatom”, to je srpska reč koju je nemoguće prevesti na većinu stranih jezika i zato je samo naša. Tokom vekova tuđinske i nedemokratske vlasti u Srbiji, ljudi su razvili vrstu pasivnog otpora prema svakoj vlasti. Ona se može sažeti u rečenicu:”Sad neću ni kako ja hoću!” Drugačije rečeno: “Znam šta neću, ali ne znam šta hoću!” U takvom duhu nam prolaze i svi parlamentarni izbori u poslednje vreme.
Istina je da mnogi hrišćani s političke pozornice vole pobjeći u socijalno služenje, iako je etički angažman dobar, vernik se također mora založiti i u oblasti političkog života.
To je poseban oblik političkog milosrđa. Mnogi vernici se plaše da će se uprljati bavljenjem politikom, verovatno su se i sveštenici Hristovog vremena bojali da će se zaprljati ako podignu opljačkanog čoveka koji je ležao kraj puta, jedino se dobri Samarićanin nije bojao da uprlja ruke i odelo krvlju povređenog čoveka. I koga je Gospod pohvalio? Da li ove “čiste” ili onoga koji se “uprljao”?
Često se čuje prigovor da bi se bogoslovi trebali brinuti za duše, a da je posao države brinuti se za telo, ali kada se čovek bori ne za sebe nego za hleb drugih, za dobrobit svoje zajednice i naroda, tada živi sam vrhunac, srce, središte svoga evanđeoskog poziva.
Danas se s pravom govori o kompleksnosti suvremenog društva. Dolazi do prožimanja raznih centara moći i multinacionalnih upravljačkih centara, gdje se gube identiteti: kulturni, politički, verski… Sva ta kompleksnost današnjeg društva zahteva mudro razmatranje da bi se u određenim odlukama ostvarila svrha same političke vlasti, za istinsko dobro našeg čoveka i društva ili postiglo najveće moguće dobro u datim okolnostima. Shvatanje ovih činjenica pomogla bi da hrišćani iziđu iz stereotipa preplašenih ili pasivnih građana. Treba se zauzeti za svoje bližnje, za njihovo dobro, za javni interes, čak i «uprljati se» ako treba, tj. prihvatiti stajati na rubu hrišćanskog sveta na mestu gdje će i hrišćani, zajednio s različitima od sebe, izgrađivati novi svet življenja s drugima i bezvercima i jereticima, susretanja hrišćanskoga svijeta i liberalnog društva, koje je pred nama. Bilo bi znak zrelosti hrišćana, koji u sadašnjem trenutku imaju šta reći, koji ne žive na margini stvarnosti, nego hrabro preuzimaju odgovornost. Osposobiti hrišćane i građane z ate zadatke bi trebao biti vrlo važan zadatak Hristove crkve.
Naravno da pri tome ne treba ići ispod osnovnih hrišćanskih etičkih načela, ali treba razlikovati između etičkih načela i političke akcije. Premda su etička načela apsolutna i nepromjenljiva (npr. nedopustivost homoseksualnog “paradiranja” i abortusa) ipak može se dogoditi da u konkretnom slučaju, kada nije moguće postići više, upravo u snazi načela većeg konkretno mogućeg zajedničkog dobra, mora se ili je prikladno prihvatiti manje dobro ili tolerisati manje zlo u odnosu na veće zlo. Ovo je vrlo delikatna stvar i teška, o kojoj se mogu imati različita praktična mišljenja, ali je kao načelo neosporna. Pritom se pitamo može li se taj princip primijeniti i na problematiku donošenje zakona, i je li bolje imati i nesavršen zakon nego li ga uopšte nemati?
Baš zbog ovoga treba imati političare hrišćanske inspiracije. Oni se svim svojim snagama trebaju suprotstaviti moralno neprihvatljivim zakonima i nastojati oko toga da se demokratski postigne što veći mogući konsenzus oko onoga što je predloženo od hrišćanskog morala. U konkretnom slučaju, moglo bi se lobirati i podržati održavanje homo-parada ako predstavnici kontra strane podrže predlog zakona o zabrani abortusa.
Čineći tako, ne ostvaruje se nedopuštena saradnja u nepravednom zakonu, nego se vrši zakonit i dužan pokušaj da se smanji broj abortusa i poveća natalitet. Pritom pažnja ne sme biti usmjerena samo na papirni zakon i deklarativnost, nego na njegove konkretne efekte. Dalje treba podsticati određene moralne kriterije prihvatljivog političara. Jer se često događa da građanin kao birač nagrađuje demagoške, lažljive, lukave, egoistične i neodgovorne političare, a kažnjava ozbiljne, časne i odgovorne, koji se trude oko opšteega dobra. Zato se ne treba čuditi što se politika sve brže kotrlja niz brdo i sve je prljavija. Da bi se i u politici nagrađivalo i podsticalo dobro, a zlo kažnjavalo i sprečavalo, potrebno je odgovarajuće obrazovanje i zrelost hrišćana, kako bi se demagozi i slične opasne osobe na vreme prozreli i spriječili.

HRIŠĆANSKA FILIJA

Iako se hrišćani uglavnom bave sa agape-božanskom- apstraktnom ljubavlju, meni se čini da je filija-bratska-drugarska ljubav zapostavljena od strane hrišćana koji izbegavaju politički angažman. Svojom pasivnošću (neopiranju zlu u vidu zlih političara) dozvoljavaju da nepravde dupliraju svoje učinke kada preuzimaju društvenu dimenziju: u politici, u proizvodnji, u medijima i uopšte u kulturi. Hrišćanska ljubav bila ona agape ili filija je, kako u duhovnom tako i u fizičkom svetu, isto važna. Svrha ljubavi je stvarna pomoć nevoljniku, a ne da hrišćani izgledaju dobro u društvenim očima. Da bi vršili
zapovest ljubavi hrišćani ne mogu ništa više poželeti nego da što bolje i efikasnije služe ljudima današnjega sveta. Kako mislimo da ćemo uživati večnu Božiju ljubav u eshatonu ako nismo u stanju da pružimo damašnju malu ljubav prema bližnjem?
Dok su vernici starijega kova, ne želeći ulaziti u dijalog sa svetom, bili skloniji izolovanosti, današnji vernici iako obrazovaniji su skloniji jednom apatičnom i anonimnom stavu koji ih čini beznačajnima, gubi se značaj soli koja polako bljutavi i svetla koje se stavlja pod lonac.Starac Pajsije Svetogorac na slično pitanje odgovara: «Istina je da spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi čoveku. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama.»


ZAKLJUČAK

Moralni aspekti bavljenja politikom koje opisuje ovaj rad, ne posmatra toliko hrišćanski etički sadržaj u teoriji, nego se više bavi njegovom praktičnom stranom, gledano iz ugla čoveka, vernika. Radi te perspektive, on uz teološke izvore mora voditi računa i o političkoj dimenziji; to jest o subjektu koji teološki sadržaj živi, kao i o datom savremenom trenutku i okolnostima. U radu sam razmotrio hrišćanski politički život ukoliko je življen u demokratskom društvenom uređenju te saglasno tome opisao nekoliko bitmih stvari sa kojima bi današnji hrišćanin trebao biti upoznat. Sve ideje iznesene u ovom radu izvode se iz jedne osnovne, koja se sastoji u integraciji hrišćanskih vernika u savremene političke tokove i preuzimanje odgovornosti za događaje koji se dešavaju ovde i sada, a ne samo o prepričavanju istorijskih događaja i čekanju «Života budućeg veka» Hrišćani moraju delovati u ovom svetu u području političkog života kao njegovog sastavnog i nezaobilaznog dela. Takva postavka pretpostavlja hrišćanina koji dnevno-političku stvarnost ne prepušta pasivno »providnosti« (tačnije »fatumu«), nego mu je Bog postavlja kao zadatak; On računa s njim kao sa slobodnim, zrelim i odgovornim subjektom te ga poziva na saradnju oko izgradnje civilizacije ljubavi. Glavna vrlina koju treba gajiti je solidarna ljubav u kojoj nas na akciju ne vuče neki lični interes, nego problem drugih doživljavamo kao svoj, vođeni idejom pomaganja bližnjima. Da bi takva ljubav bila operativna treba da uz direktnu pomoć bližnjem u materijalnim stvarima, utičemo na strukture i institucije društva u kojem živimo da bi pokrenuli akciju šire društvene zajednice koja treba više pomagati nevoljne i siromašne. Hrišćanski političari kojih treba angažovati što više, će nam omogućiti da u svetlu Božje reči zapisanih u Bibliji primećujemo Božje namere u svetu, a koje će nas usmeravati prema istinski humanim rešenjima imajući u vidu principe hrišćanske etike.

UPOTREBLJENA LITERATURA

  • Vukašinović, Dr Vladimir, Pravoslavni bogoslovski fakultet BU,
    2010 Zbornik radova: Iščekujući Evropsku uniju, Beograd,
  • Vinogradov, Mihajlo,
    1927 Moralni život po Jovanu Zlatoustu, Letopis timočke eparhije,
  • Justin Filosof, sveti mučenik
    1993 Sabrana dela, Patrijaršija, Beograd
  • Jeromonah Akakije,
    1998 Ispovedam jedno krštenje, Beograd, Obredoslovlje
  • Končarević Branislav,
    2003 Moralno bogoslovlje, Bogoslovsko bratstvo, Srbinje
  • Kodr, Georgije,
    1997 Crkva u pokretu, Sabornost Crkve, knj.1. Beograd,
  • Lorenc, Dr Borislav,
    1937. Psiholigija i filozofija religije, Geca Kon A.D.Beograd
  • Lok, Džon,
    2002 Dve rasprave o vladi, Utopija, Beograd
  • Mitropolit Antonije,
    1931 Ispovest, štamparija Sv.Car.Konstantin, Niš,
  • Starac Pajsije Svetogorski
    2000 Čuvajte Dušu, Novi Sad, Dobra Vest
  • Stojanović, Dr Ljubivoje,
    2006 Pastirsko služanje, Ekopres, Zrenjanin,
  • Hitler Adolf,
    2006 Moj poredak sveta, Metaphysica, Beograd,
  • Hobbes, Thomas,
    1991 Leviathan, Cambridge University Press, Kembridž,
  • Cimer Robert,
    2010 Kapija filozofa, Laguna, Beograd,

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO