POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE
Gledaj Filmove Online

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Религија старе Кине

Почеци религије у Кини

Religija stare KineНемогуће је утврдити када је настала религија у Кини. С времена на време археолошка истраживања пружају нам нове доказе о религијским праксама из времена које претходи сачуваним писаним текстовима.
Неолит је забележен на многим локалитетима, а у Банпоу је тачно потврђено да почев од 4000 година пре Христа имамо континуитет живљења у трајању од два миленијума. Најстарија неолитска култура, звана ''Јанг – шао'', даје нам прве информације житеља тог доба. Углавном су сва веровања везана за оно што је названо у осталим културама тзв. ''освећени простор'', затим за плодност и за смрт. Евидентно је веровање у загробни живот. Култ предака познаје сахрањивање у огромним отвореним урнама. Разлог је очит: омогућити души излазак. Ту предпоставку подржавају и остаци разних предмета, преко којих је изражено веровање и нада у загробни живот. Друга култура из тог периода је тзв. ''Лунг – шао'', она нам показује да се потврђује старо превило (неолитских култура), да постоји тесна веза, скоро нераскидива, која повезује: живот – плодност – смрт – загробни живот.
Прорицање на основу костију био је кључни елемент ранијих религијских пракси у Кини. Такве кости откривене су сасвим случајно крајем XIX века. Династија Шанг из бронзаног доба оставила је за собом задовољавајућу количину документације. У те документе спадају различити пророчки текстови (натписи на оклопу корњаче или на костима животиња), обреди и веровања краљевског клана, симболизам ''цврчка и маске'', ''тао – тјех'', који сугерише циклус рађања и поновног рађања: светлост и живот који израњају из таме и смрти. Веома је значајно и повезивање антагонистичких представа (змија с перјем, орао и змија итд.), односно дијалектика супротности, тема која ће касније бити у центру интересовања таоистичких филозофа и мистика.
Пророчански натписи нам откривају једну религијску концепцију које нема у неолитским документима. Пре свега апсолутну надмоћност врховног небеског бога, Ти (Владар) или Шанг – Ти (Владар у висинама). Ти господари космичким ритмовима и природним појавама (кишом, ветром, сушом итд.); он краљу помаже да победи у рату и обезбеђује му плодне жртве или пак изазива несреће, шаље болести и смрт. Приносе му се две врсте жртава: у светилишту предака и под ведрим небом. Ти се показује као мање утицајан од предака краљевске лозе и приноси му се мање жртава, али када су у питању две главне владареве преокупације, плодност усева(киша) и рат, призива се само он. Ипак Ти заузима врховни положај међу боговима. Сва остала божанства, као и краљеви преци су њему подчињени. Краљеви преци су једини кадри да посредују код Тија, а са њима може да комуницира једино краљ. Владар утврђује власт уз помоћ својих предака, веровање у њихову религијско – магијску моћ служило је као оправдање за доминацију династије Шанг. А милост предака зависила је од жртава у житарицама, крви и месу које су им приношене. Краљ приноси две врсте жртава прецима и Тију, као и осталим боговима. Понекад, вршење обреда траје 300 или 360 дана. Реч ''жртва'' у том случају означава годину, јер се период потребан за испињавање жртвених обавеза поклапа с годишњим циклусом. То потврђује религијски значај календара, који гарантује нормалан повратак годишњих доба.

Династија Чу

Године 1028. пре Христа, војвода Чу је свргнуо са власти последњег владара из династије Шанг. Чувеном прокламацијом објавио је да се побунио против краља, зато што му је сам Владар небески наредио да учини крај једној корумпираној и омрзнутој валдавини. Ту се први пут помиње доктрина ''Овлашћење са неба''. Војвода победник постао је краљ, зачетник династије Чу која је најдуже владала Кином.
Већ на почетку владавине династије Чу небески бог Тјен (небо) или Шанг – Ти(Владар у висинама), уздиже се изнад антропоморфног и персонализованог бога. Он борави у сазвежђу Великог медведа у самом средишту неба. Изворници истичу његову небску структуру: он види, запажа и чује све; кадар је да у све проникне и све сазна; његова воља је неопозива. Небо (Тјен) остаје заштитник династије. Краљ је ''син бога Тјен'' и ''намесник бога Шанг – Тија''. Због тога, по правилу, само он може да му приноси жртве. Он је одговоран за нормалан ток космичких ритмова и у случају неке несреће – суше, поплаве, неког неочекиваног великог зла или опште беде – краљ се подвргава покајничким обредима. Култ предака углавном задржава структуре какве је имао у епохи Шанг (односи се само на обреде аристократије). Урма пребивалиште душе замењена је плочом коју је син постављао у храму предака. Четири пута годишње одигравале су се доста сложене церемоније: приносило се печено месо, житарице, пића и при том се призивала душа претка. Њега је персонификовао један од чланова породице, најчешће унук покојника коме су приношени дарови.

Порекло и уређење света

Постоје трагови космогонијских митова, иако они нису сачувани. Такав траг у једној легенди говори о антропоморфном праоцу Пан – Куу, рођеном ''у време кад су Небо и Земља били у хаосу који је личио на јаје''. Када је он умро ''од његове главе постало је свето брдо, од очију сунце и месец, од његовог масног ткива реке и мора, а од косе и маља дрвеће и друге биљке''. Суштина мита уствари објашњава Стварање као жртвовање једног праисконског бића.
Космогонијско – митолошки пар змијоликих бића брат Фу – Хи и сестра Ниу – Куа графички се приказује са испреплетеним реповима. Приликом једног потопа '' Ниу – Куа је плаветнило неба пребојила каменчићима у пет боја, од одсечених шапа велике корњаче начинила је четири стуба и поставила их на четири пола; затим је да би спасила свет, убила црног змаја (Конг - Конг) и од пепела трске направила бране да би зауставила помахнитале воде''. Други текст саопштава да је Ниу – Куа, после стварања Неба и Земље, обликовала људе и то од жуте земље (људе племенита рода) и блата (обичан свет и сиротињу).
Историјско предање о Великом Јуу открива нам још једну космогонијску тему. Под (митским) владаоцем Јао ''свет је био у хаотичном стању и помахнитале воде разливале су се и плавиле све унаоколо''. Насупрот свом оцу који је воде кротио подизањем брана, он их је ''ископавши канале пустио да отеку море, а змије и змајеве отерао у мочваре''. Ју има улогу демијурга (творца, градитеља света) и просветитељског јунака. Свет је ''створен'' онда када се Владар, прогнавши силе зла на све четири стране, сместио у ''Средиште'' и довршио организацију друштва.
Проблем порекла и уређења света занимао је и Лао Цеа и таоисте. Лао Це и његови ученици црпили су своје идеје из најстарије митолошке трдиције и чињеница да се суштински таоистички термини: хуен – туен, тао, јин, јанг, јављају и код представника других школа доакзује и њихов прастари и панкинески карактер. Лао Це метафизичком терминологијом говори о космогонијском постулату који се зове хаос (хуен – туен). По њему то је био ''тоталитет'' који је ''личио на јаје''.
Што се тиче структуре и ритмова Васионе, почев од епохе Шанг па све до револуције 1911., постоји савршена уједначеност и континуитет. Универзум је био замишљен као средиште које пресеца вертикална оса зенит – надир и окружују четири оријента. Небо је овално (у облику јајета), а земља четвртаста. Небо покрива Земљу као кугла. Када је Земља представљена као четвртасти део кола, један стуб, постављен у средини, подупире балдахин овалног облика које представља Небо. Сваком од пет космолошких бројева: четири оријента и једно средиште, одговара посебна боја, посебан укус, посебан звук и посебан симбол. Кина се налази у средишту света, престоница у средишту крељевине, а краљевска палата у средишњем делу престонице. У Кини градови су у почетку имали улогу церемонијалног центра. Другим речима, град је у правом смислу речи „Средиште света“, јер омогућује комуникацију и са Небом и са подземним светом. Савршена престоница би требало да се налази у Средишту васионе, на месту где се уздиже чудотворно дрво, звано успреавно дрво (Кјен - Му) које спаја делове подземног света с највишим небеским сферама („у подне ништа што поред њега чак и савршено усправно стоји не може да баца сенку“).

Јинг и јан

Пред нама је смела разрада система подударности макрокосмоса и микрокосмоса, која је одиграла важну улогу у свим традиционалним религијама. Самосвојност кинеске мисли састоји се у томе што је шему макрокосмос – микрокосмос укључила у један још шири систем класификовања, пре свега у систем антагонистичких, али и комплементарних принципа познатих под именом јанг и јин. Пар супротности јинг и јан није значајан само зато што је послужио као модел општој класификацији, већ и зато што се развијао унутар једне космологије која је са једне стране систематизовала и оправдавала бројне технике тела и дисциплине духа, а са друге стране подстакла на још одређеније и систематизованије филозофске спекулације.
У најстаријим текстовима термин јин доводи се у везу са „хладним и облачним временом и да се примењује на нешто унутрашње“, а термин јанг се односи на „сунчано и топло време“. Један приручник за прорицање говори о „времену светлости“ и „времену таме“, изражавајући оно што ће касније изрећи и Чуанг Це: време пуноће, време немоћи, време прочишћавања, време смиривања, време живота, време смрти. Свет је „један тоналитет цикличног реда, настао комбинацијом двеју алтернативних и комплементарних манифестација“.
Између космичких ритмова којима управља интеракција јанга и јина и комплементарне алтернације активности двају полова постоји савршена симетрија. Пошто се у свему што је јин препознаје женска природа, а у свему што је јанг мушка, тема хијерогамије открива једну димензију која је исто тако космичка колико и религијска. Приликом одржавања пролећних и јесењих скупних светковина, које су представљале круну древних сељачких обреда, два противничка хора постављена један наспрам другог песмом се изазивају „Јанг зове, Јин одговара“, „Момци зову, девојке одговарају“. Ове две формуле су међусобно заменљиве, јер истовремено означавају и космички и друштвени ритам. Хорови су међусобно супродстављени, као светлост и тама. Поље на којем се окупљају представља тоталитет простора, а њихово присуство тоталитет људске врсте и свега што постоји у природи. На крају, поларитет, који важи као животно правило током осталог дела године, поништава се и превазилази сједињавањем супротности.

Једна од дефиниција говори „Један јин, један јанг, ето то је Тао“. Непрестана трансформација Универзума, узрокована алтернацијом јанга и јина, манифестује спољашњи аспекат Таоа. Али при првом покушају да разумемо његову онтолошку структуру, сукобљавамо се са многим тешкоћама. Дословно значење ове речи је „пут, стаза“, али и „рећи, казати“ из чега следи значење „доктрина“. Каснији аналитичари и истраживачи ове религиозне доктине инсистирају на његовом значењу које евоцира „пут који треба следити“ или „правац умерења понашања“. Неки други инсистирају да је реч о „ повезивању Неба и Земље“. За филозофску и религијску мисао Тао је принцип реда који зрачи у свим областима реалног; тако постоји небески и земаљски тао (који се међусобно супротстављају, помало као јанг и јин) и људски Тао (тј. Принципи понашања који, на пример, краљу омогућују да врши посредничку функцију између Неба и Земље).
Недокучиви и тајанствени принцип тао створио је „једно“ које је уствари „космички тоталитет“. То су најбоље видели мистици древне Кине. За Тао се може рећи да је „савршено биће“, „неодређено“, „бескрај“, „створено (рођено) пре Неба и Земље“, „мистеријозно јединство Неба и Земље“, „првобитни тоталитет“, „стваралачки принцип“, „безобличан“...
Немогућност дефинисања Таоа изражена је и у другим епитетима и појмовима, који и поред бројних нијанси такође изражавају првобитну космогонијску представу, односно Хаос (Хуен - Туен). Поменимо најважније: „Празнина“ (хсу), „Ништавило“(ву), „Бескрај“(та), „Једно“ (и). Таоистички филозофи, као и пустињаци и сви други који су трагали за дуговечношћу и бесмртношћу, настојали су да поврате то рајско стање, пре свега његово првобитно савршенство и спонтаност.
Елијаде тврди да у бити свих религијских идеја древне Кине можемо назрети три стожера око којих се крећу све тенденције. По њему то су: 1. Тао (извор свега), 2. Принцип алтернације (ритам јина и јанга), 3. Теорија аналогије (макрокосмос - микрокосмос). Главна разлика међу мислиоцима тога доба повучена је између две групе. Прва група мислиоца или мистика (у првом реду таоиста) сматрала је да је то рајско стање било могуће само у прапочетку када је све што је постојало било у савршеном складу са таом. Друга група мислиоца сматрала је да је такво једно стање могуће остварити у друштву којем буду владале норме праведности и просвећености.

Конфуције

Најславнији међу другом групом мислиоца,онај чији се утицај највише осетио, био је Конфуције (Конфучије). Живећи у једном времену анархије и неправди и осетивши сву беду и напаћеност људског рода, Конфуције је сматрао да једино решење лежи у темељној реформи власти коју треба да учине просвећени, а спроведу они који владају. Он лично није успео да добије неко значајније место у управи и читав живот је посветио поучавању других. Био је први који се бавио приватним подучавањем. Пред саму смрт, и поред успеха које је имао код бројних ученика, Конфуције је био убеђен у потпуни неуспех своје мисије. Али ученици су успели да суштину његовог учења пренесу даљим генерацијама. Двеста педесет година после Конфуцијеве смрти, владари династије Хан одлучили су да конфуцијанцима повере управљање царством и од тог времена Учитељева доктрина водила је царство током више од две хиљаде година.
Конфуције није био верски вођа у правом смислу те речи, али је ипак оставио велики траг на религију Кине. Сам извор његове моралне и политичке реформе је религијски. Он не одбацује ниједну од значајних традиционалних идеја, ни тао, ни Небеског бога, ни култ предака. Напротив он велича и потврђује значај верских обреда и устаљених обичаја.
За Конфуција, тао је постављен декретом неба (Тао постоји зато што је Небо одлучило да тако буде). Понашати се онако како Тао захтева, значи прилагодити се вољи Небеској. Конфуције признаје врховну власт Неба (Тјен), божанство које води бригу о сваком појединцу и помаже му да постане бољи.
Конфуције је говорио да треба приносити жртве и вршити остале традиционалне обреде, зато што они чине део живота „супериорног човека“ (шин - цу), односно „племића“. Небо воли да прима жртве, али и воли понашање у скалду са моралом, но изнад свега цени добру владавину. „Супериорни човек“ треба пре свега да води бригу о својој егзистенцији, о животу који живи овде и сада. Верује у постојање духова али саветује да их треба држати на одстојању.
Конфуцијева морална и политичка реформа састоји се од потпуног преваспитавања, односно од методе којом се обична особа претватра у „супериорног човека“ (шан - цу). Свако може постати прави човек под условом да научи обредно понашање у складу са тао, а то значи да правилно врши обреде и придржава се обичаја (ли). Међутим то није лако савладати, јер обреде не треба вршити чисто формално нити се пак предавати задовољству због тога што су они извршени. Свако исправно обредно понашање покреће и опасну магијско – религијску силу. Ако је човек прилагођен њима (силама) тј. ако је у скалду са врлином, онда се све одвија нормално, хамонично, исправно.
За Конфуција, племенитост и отменост нису урођене, већ се стичу обучавањем. Доброта, мудрост и храброст су врлине својствене аристократији. За њега, као и за Платона, вештина валдања представља једини начин да се обезбеди спокојство и срећа већине људи. Дубоко је поштовао Јунаке просветитеље и велике краљеве династије Чу, то су били његови узори.

Лао Це

Други велики мислилац живео је у исто време кад и Конфуције. Реч је о Лао Тану, тј. Лао Цеу. Иако има спорних мишљења о њему, укључујући и варијанту да је био легендарна, а не и стварна историјска личност, постоје неки основни подаци. Према таквој верзији он је живео на двору династије Чуа и био је архивар. Разочаран у друштвене и људске односе, на двору и ван њега, напушта то место и одлази на запад. Замољен од блиских пријатеља да напише дело о свом знању, он то и остварује. То дело је садржало више од 5000 речи и зове се „Тао - Те - Кинг“. У свом делу изложио је идеје о Тао и То, а затим је отишао у непознатом правцу и никада се о њему ништа више није сазнало. Лао Це је био скривени мудрац.
Књига „Тао - Те - Кинг“ јесте најдубљи и најзагонетнији текст Кинеске књижевности. Парадоксално је да књига садржи велики број савета владарима и политичким и војним старешнама. Као и Конфуиције, Лао Це тврди да државне послове може успешно да води једино владар који следи пут Таоа; само онај који примењује методу ву – веи , методу „непредузимања ничега“, методу „неделања“.
„Тао никада ништа не чини, а учини све што је потребно“, тако и таоиста не утиче на ток ствари. Пошто „Небески Тао побеђује без борбе“, најефикаснији начин да се стекне моћ јесу ву – веи и ненасиље. Сматрао је да су сила и грубост немоћне и побеђене од стране слабости и благости. Лао Це истиче своју мисао да је „слабост начин деловања таоа“.
Лао Це одбацује и критикује конфуцијански систем, односно значај обреда, поштовање друштвених вредности и рационализам. За конфуцијанце су доброчинство и праведност највеће врлина, али за Лао Цеа су вештачке, а самим тим некорисне и опасне. „Кад се напусти Тао, прибегава се доброчинству, кад се напусти доброчинство прибегава се праведности, а кад се и она напусти, прибегава се обредима. Обреди су само танак слој лојалности и вере и почетак анархије.“ Сматрао је да су друштвене вредности илузорне, а такође је одбацивао „дискурзивне науке“. По њему оне разарају или уништавају „једниство биће“.
У крајњој линији таоиста увек следи један једини узор: Тао. Тао изражава највишу, тајанствену и недокучиву реалност, fons et origo (извор и порекло) сваког Стварања, основ сваког постојања. Онај Тао о којем говори Лао Це није Чанг Тао (Вечни или Врхунски Тао). Тај тао који превазилази свеукупност реалног света, превазилази модалитете бића, па је према томе недокучив. Ни Лао Це ни Чуанг Це не покушавају да докажу његово постојање, а познато је да исти став имају и многи други мистици. То се најбоље види у таоистичкој екстази, о којој они говоре да је „мрак дубљи од самог мрака“.
Лао Це говори, дакле, о „другом“ Тао, могућном но исто тако недокучивом. „Други“ Тао назван је „Мајком света“, а његов симбол је „божанство Вал“, „Тајанствена женка“ која не умире. Представа долине сугерише идеју празнине, а истовремено и места где се скупљају воде, дакле плодности. Празнина се са једне стране везује за појам плодности и материнства, а са друге стране за одсуство квалитета и осећајности. Прилагодивши се модалитету „другог“ Таоа, посвећеник буди и подстиче у себи женске особине, у првом реду „слабости“, понизност и неопирање. „Упознај мушкост али јој претпостави женскост: бићеш долина света. А ако то постанеш врхунски Те неће те мимоићи, моћићеш да се вратиш у стање детињства.“Сједињавање двају полова олакшава повратак детињству, тј. враћање „на почетак“ индивидуалне егзистенције; такав повратак чини могућим и периодичну регенерацију живота. Витална пуноћа, спонтаност и срећа постоје једино на почетку стварања.Модел сједињених супротности увек је Тао; у његовом јединству/тоталитету коегзистирају јанг и јин.
Панкинеска идеја космичког кружног циклуса има значајну улогу у Тао – те Кингу. Тао „непрекидно кружи свемиром“. Живот и смрт бића објашњавају се такође алтернацијом јанга и јина: први стимулише виталне енергије, а други их смирује. Али светац верује да може избећи општем ритму живота и смрти, успевајући да у сопственом бићу оствари празнину, он себе ставља ван круга. Како каже Лао Це „у њему нема места за смрт“; „Онај којим потпуно валда Те, раван је новорођенчету“. Таоисти познају више техника којима се бесконачно може продужити живот, па чак и стећи „физичка бесмртност“. Трагање за дуговечношћу, чини део трагања за Таом. Међутим Лао Це изгледа да није веровао у физичку бесмртност , нити у живот на ономе свету.

Чуанг Це

О животу Чуанг Цеа, другог великог представника таоизма, зна се веома мало. По својој прилици живео је у V веку пре Христа. У том случају неки његови афоризми старији су од појаве Тао – те кинга. Као Лао Це он одбацује владајућа мишљења и дискурзивну науку. Једино савршено сазнање по њему је сазнање екстатичког реда, јер оно није исто што и дуалност реалног света. Због тега Чуанг Це поистовећује живот и смрт: то су за њега два модалитета или два аспекта врхунске реалности. Следећа позната анегдота најбоље илуструје Чуанг Цеову концепцију о релативности стања свести.
„ Једном сам ја, Чуанг Це, уснио да сам лептир који лети и осетио сам се срећним; у том тренутку нисам био свестан да сам Чу. Изненада сам се пробудио и постао ја, стварни Чу, али ми није било јасно да ли сам Чуанг који сања да је лептир или лептир који сања да је Чу.“
Овај догађај говори нам о способностима мистика таоизма да манипулишу свешћу или користе заокрете свести. Светац који је свој дух испразнио од свих стања условљености и крочио у свет јединства/тоталитета Таоа, живи у непрекидној екстази. Према овој религиозној традицији када се дође до „нивоа свести“ који они називају „савршени Човек“, онда се можемо уверити да је то уствари само „чисти дух“ ослобођен свих људских условљености.

Технике дуговечности

Кинеска терминологија обично прави разлику између филозофског таоизма (Тао – Киа, таоистичка школа) и религијског таоизма или таоистичке религије (ТаТо – Кјао, таоистичка секта). Неки аутори ово разграничавање сматрају оправданим и неопходним. За њих је таоизам Лао Цеа и Чуанг Цеа чиста филозофија која се у потпуности разликује од трагања за физичком бесмртношћу, што представља главни циљ таоистичке религије. Друга група научника заступа темељно јединство свих историјских форми таоизма. Тачно је да су метафизичари и мистици, као и сви они који су неуморно трагали за физичком бесмртношћу, имали истоветну парадоксалну концепцију Таоа и тежили истоветном циљу: да у свом бићу сједине две епифаније врхунске реалности (јанг и јин, дух и материју, живот и смрт). Мађутим, разликовање филозофског таоизма од таоистичке религије корисно је и није на одмет задржати га.
Крајњи циљ поклоника таоистичке религије био је остваривање физичке бесмртности. За остваривање дуговечности, верник је могао користити неколико техника. Основно за све њих било је исхрањивање виталних енергија (јанг - хсинг). А посто је између микрокосмоса и људског тела постојала савршена подударност, виталне енергије су улазиле и излазиле кроз девет телесних отвора, стога је било важно о њима водити рачуна. Таоисти су на телу разликовали три дела која су назвали Цинобер пољима: горње поље обухватало је мозак, следеће – предео око срца и доње – део испод пупка. Примерена дијета имала је тачно одређен циљ: да сваки орган исхрани материјама и лековитим травама које садрже енергије, сваком од њих потребне. У унутрашњим деловима тела не живе само заштитнички духови и добра божанства, већ и зла бића: Три црва, који настањују Цинобер поља, уништавају виталне снаге верника. Да би их се ослободијо он мора да се одрекне уобичајене хране и да се храни лековитим биљем и минералним материјама, кадрим да униште демоне. Ослободивши се три унутрашња демона, верник почиње да се храни росом или космичким зрацима. Он више не удише само атмосверски ваздух, већ и зрачења Сунца, Месеца и звезда. Међутим најважније од свега је задржати дах унутрашњом визијом и концетрацијом мисли постиже се визуелизација даха и његово спровођење кроз три Цинобер поља. Ако се дах задржи у времену које је потребно за 1000 удисаја, постиже се бесмртност.
Постоји и један посебан поступак који се зове ембријално дисање (тај - си). Реч је о унутрашњем дисању које тече у затвореном кругу и које је слично дисању фетуса у мајчиној утроби.
„Враћајући се у првобитно стање, враћајући се на почетак, верник тера строст и враћа се у стање фетуса.“
Друга метода продужавања састојала се у сексуалној техници која је у исти мах била и обред и један од начина медитације. Примена технике звана „спаваћа соба“ (фанг - шунг) позната је била од најстаријих времена. Њен циљ је био да се ојачају виталне снаге, обезбеди дуг живот и рађање мушке деце.
Још један бесмртник који се звао Јонг Ченг Кон имао је ефикасну методу. Она се звала „обнављање и спровођење“. Његова инспирација била је Вал (тајанствена женка). Он се у потпуности ревитализовао: његова поседела коса постала је поново црна, а поиспадали зуби поново су израсли.
Један од главних циљева таоистичке сексуалне технике било је мешање семена са дахом у доњем Цинобер пољу, односно у пределу ипод пупка и образовање мистериозног заметка, новог бесмртног тела. Храњен искључиво дахом, тај заметак се развијао у „чистом телу“ које се после адаптове привидне смрти одвајало од леша и прикључивало другим бесмртницима.

Алхемија

Што се тиче порекла кинеске алхемије, међу стручњацима постоје неслагања, а још се расправља и о времену настанка првих текстова који помињу алхемијске поступке. У Кини, као и у другим земљама, алхемија се заснивала на два веровања: 1) на веровању у претварање метала у злато; 2) на веровању у „сотериолошку“ вредност поступака којима се та операција изводила. Поуздано је утврђено да су оба поменута веровања у овој земљи постојала већ у IV веку пре Христа и зачетником кинеске алхемије треба сматрати Менцијевог савременика Цу Јена.
Као аутономна дисциплина, кинеска алхемија се образовала користећи: 1) традиционално космолошке принципе; 2) митове који говоре о еликсиру бесмртности и свецима бесмртницима; 3) технике које настоје да остваре дуг живот, блаженство и духовну непосредност.
Кинески алхемичари су придавали велику улогу „хаотичном стању“ које је било могуће само после медитације и хомологизације планине Куен – Луен са тајним подручјем мозга и стомака. Они су били убеђени да могу да створе „ембрион бесмртности“. Интересантно је напоменути да облик планине подсећа на „усправну купу“ (први спрат) и „преврнуту купу“ (други спрат). Постоји потпуна хомологизација између тајног региона у мозгу, алхемичарске пећи и свете планине. Током миленијума који су протицали та „екстерна алхемија“ је проглашена за егзотеричну, а „интерна алхемија“ (нешто налик на јогу или кинески „Неи - Тан“), названа је езотерична.
Алхемичарски процеси се одвијају на само у телу, него и свести адепта. Долази до квалитативних промена свести. Тело и уопште цео људски организам, постало је алхемичарска пећ. Тако се омогућава стварање „мистериозног ембриона“ или у другим терминологијама „еликсир живота“ или „жути цвет“.

Књига Ју Ђинг

Оснивач таоистичке религије (Тао - Кјао) био је Чанг - Тао – Линг, који је живео крајем другог века после христа. Легенда каже да је добио еликсир бесмртности и да се после тога узнео на Небо. Он је успео да сједини „временске и духовне силе“ и у региону Сечуан је успоставио „теократију“. Његови следбеници су нарочито били чувени по видарским способностима.
Један од великих генератора јесте књига „Ју Ђинг“ (Ју Јинг) која се обично преводи на све језике као „Књига промена“. Гледајући етимолошки, други део овог назива ђинг значи „потка“ неке тканине, а први део се односи на представу камелеона. Значење целе синтагме даје контекст да постоји непроменљива структура, изнад које се могу бесконачно мењати догађаји. То је идентично са бесконачном променом људске свести.
Хексаграм или сложени симбол се састоји од шест група црта које су посложене један на другој. Неке од њих су континуиране (јанг), а друге су дисконтуиране (јин). Таква комбинација даје 64 могућа хексаграма. Сваки хексаграм има своје име, има одређене карактеристике, савет и коментар. Црте имају своје бројне ознаке 1-6 и рачунају се одоздо према врху. Сваки хексаграм је спој два триграма.
Доктрина звана зен одбацује могућност сваког смо дефинисања. Тако његова категоризација да је то теологија, филозофија или њен део, метафизика, религија или нека доктрина, није прихватљив за следбенике. Они се најрадије слажу да је прихватљив термин „деловање“. Једна од прихватљивих дефиниција била би: зен, то је процес, који би се најбоље могао исказати метафором „стављање уља да проври на огњу који пламти“.

Историјски се тврди да зен представља специфичан вид будизма који се појавио у Кини почетком шестог века после Христа. Оригинални облик добио је у наредном веку. У суштини то је наставак приче о просветљењу који је доживео Буда. Ток историје је показао да од свих будистичких школа, које су се развијале у Кини, зенбудизам се показао као најплоднији, најснажнији и најмистичнији.

Литература

- Измењена стања свести у религији, Миодраг Вуковић, Учитељски факултет Београд, Београд 2011.
- Историја веровања и религијских идеја 2, Од Гаутаме Буде до тријумфа хришћанства, Мирча Елијаде, Просвета Београд, Београд 1991.
- www.wikipedia.org/sr/Конфучије
- www.wikipedia.org/sr/Лао_Ц'
- www.wikipedia.org/sr/Хексаграм_01-32
- www.wikipedia.org/sr/Хексаграм_33-64

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO