Platni bilans

Sam izraz „platni bilans“ nije dovoljno precizan, jer to nije sistemski popis imovinske aktive i pasive nekog subjekta utvrdjenih na odredjeni dan, vec je to popis transakcija utvrdjenih u toku jednog vremenskog perioda, po pravilu, jedne godine.
Platni bilans uobicajeno prihvatamo kao odnos vrednosti svih potraživanja i dugovanja jedne zemlje prema inostranstvu, u odredjenom vremenskom periodu.
Inflacija kao pojam potice od Italijanske reci inflatio, što znaci nadzvavanje ili nadimanje. U ekonomskoj literaturi u smislu naduvavanja novcanog opticaja pocela se upotrebljavati tek od 1864. god.
Danas se ni jedna privreda ne miri da živi s inflacijom, što podrazumeva visok porast cena, kao i zbog njenih negativnih ekonomskih i socijalnih efekata, kao što su niska stopa ekonomskog rasta, visoka stopa nezaposlenosti, stagnacija investicija privatnog sektora i kapitala i dr.

Platni bilans

Platni promet izmedju jedne zemlje I ostalih zemalja, kao posledica ukupnih finansijskih odnosa, iskazuje se preko dva osnovna instrumenata: 1) platni bilans (bilans placanja) i 2) devizni bilans.

Platni bilans predstavlja sistematski popis svih ekonomskih transakcija izvršenih izmedju jedne zemlje i inostranstva, obicno u toku jedne godine. Platni bilans ima dve osnovne funkcije: prvo, on treba da na sistematizovan nacin prikaže sve ekonomske odnose sa inostranstvom, drugo, treba da pokaže i finansijsku likvidaciju tih odnosa.
Struktura platnog bilansa ukazuje na njegova dva osnovna dela:
1) tekuci racun platnog bilansa,
2) racun kapitala

Tekuci racun platnog bilansa uglavnom pokazuje promet roba i usluga (vidljivi uvoz i izvoz) dok racun kapitala i kapitalski podbilans, pokazuje finansijski obracun sa inostransrvom.
U ovaj deo podbilansa platnog bilansa spadaju i „transferna placanja“. Promene i transakcije iz prvog dela platnog bilansa, koji se cesto naziva „bilans iznad crte“ predstavljaju uzroke kretanja u drugom delu platnog bilansa – podbilansu kapitala.
Tekuci racun platnog bilansa može biti iskazan deficitom ili suficitom, što se izravnava suprotnim kretanje u racunu kapitala. Kretanje u racunu kapitala izravnaju transakcije u tekucem racunu, tako da je platni bilans obicno uravnotežen. Placanja za kupovinu robe i usluga u trgovinskom delu platnog bilansa moraju biti pokriveni primanjima od prodaje roba i usluga, kreditima ili drugim oblicima kretanja kapitala.

U transakcije u platnom bilansu koje znace priliv deviza ili sticanje kupovne snage u inostranstvu, spadaju sledece:
1) Izvoz robe i usluga
2) Jednostrani transferi
3) Uvoz kapitala
4)Izvoz monetarnog zlata.

U transakcije koje deluju na odliv deviza iz zemlje, odnosno smanjenje kupovne snage u inostranstvu, spadaju:
1) uvoz robe i usluga
2) jednostrani transferi
3) izvoz kapitala
4) uvoz monetarnog zlata.

Osnovni oblici medjunarodnog kratanja dugorocnog kapitala u direktne investicije i portfolijo investicije. Direktne investicije predstavljaju takvo kretanje kapitala koje je motivisano profitom i sticanjem prava vlasništva, kontrole i upravljanja nad preduzecem u inostranstvu. Portfolio investiranja nije povezano sa interesom efektivne kontrole nad preduzecem u inostranstvu. Ulaganje je obicno u razlicite oblike hartija od vrednosti u inostranstvu, koje investitoru donose dividendu, odnosno kamatu (obveznice). U portfolio investiranje ukljucuje se i dugorocni kredit za finansiranje spoljnotrgovinskih transakcija. Kratkorocni kapital se može kretati autonomno ili kompenzatorno. Autonomno kretanje kapitala motivisano je odredjenim prihodom. Ovde uglavnom spadaju: spoljnotrgovinski krediti, poslovi arbitraže i spekulativno kretanje kapitala. Spoljnotrgovinski krediti su vezani za izvoz robe. Spekulativno kretanje kapitala motivisano je ocekivanjem primena deviznog kursa , kamata, ekonomske politike odredjene zemlje. Kapital beži od valute sklone devalvaciji ka valuti koja ce revolvirati. Radi se uglavnom o o spekulativnom kratkorocnom kapitalu koji se cesto naziva „vruci novac“. Kompenzirajuce kretanje kapitala ima za cilj pokrije deficit platnog bilansa. Jedan od osnovnih oblika ovog kapitala su swop poslovi koji se zakljucuju izmedju centralnih banaka. Swop aranžman prakticno predstavlja pozajmljivanje inostrane valute od strane jedne centralne banke drugoj, uz odredjeni rok, uz obavezu da se plati kamata.

Tekuce transakcije registruju devizni priliv koji nastaje izvozom robe i usluga, ali i devizni odliv koji nastaje kao posledica uvoza robe i usluga (placanje prema inostranstvu). Višak placanja u odnosu na primanja dovodi do deficita bilansa tekucih transakcija, dok suprotno tome, višak primanja u odnosu na placanja stvara suficit u bilansu tekucih transakcija.

Bilans kapitalnih transakcija pokazuje kretanje dugorocnog i kratkorocnog kapitala, odnosno neto poziciju ovih tokova kapitala.

Monetarne rezerve su uglavnom posledica kretanja u bilansu tekucih i kapitalnih transakcija (povecanje ili smanjenje deviznih rezervi, odnosno povecanje ili smanjenje kreditnih obaveza prema inostranstvu).

Monetarne rezerve, videli smo, predstavljaju izvor medjunarodne likvidnosti nacionalne privrede. Medjunarodna likvidnost privrede predstavlja njenu sposobnost da finansira dospele kratkorocne obaveze prema inostranstvu, odnosno da se finansira nastali deficit platnog bilansa i podržava devizni kurs nacionalne valute.

Postavlja se pitanje: da li u monetarne (devizne) rezerve ukljuci i klirinška potraživanja, odnosno nekonvertibilna devizna sredstva. Obzirom na funkcije koje vrše, smatra se da ovo ukljucivanje ne bi bilo konzistentno rešenje. Ova potraživanja i nekonvertibilna devizna sredstav, smatra se, treba vezati za zemlje s kojima postoje bilateralni ili multilateralni odnosi i placanja. Tu mogu imati funkciju deviznih rezervi. Zbog toga se devizne rezerve uglavnom i odvajaju kao konvertibilne i klirinške devizne rezerve.

Monetarne rezerve su u funkcionalnoj vezi sa stanjem platnog bilansa. Suficit tekuceg platnog bilansa dovodi do porasta deviznih rezervi, dok deficit platnog bilansa dovodi do smanjenja deviznih rezervi. One imaju funkciju da finansiraju deficit platnog bilansa i održavaju stalnu likvidnost prema inostranstvu.

Devizni bilans za razliku od platnog bilansa, zasniva se na prikazu stvarnog priliva i odliva deviza u toku jedne godne. Devizni bilans u slucaju da se javlja deficit pokazuje i sistem finansiranja nastalog deficita.
Deficit u podbilansu robnih transakcija jednim delom se finansira suficitom u podbilansu nerobnih transakcija, ali to je nedovoljno te se jevlja ukupan negativan saldo deviznog bilansa.

Deficit deviznog bilansa finansira se na dva nacina:
1) smanjenjem deviznih rezervi u zemlji
2) novim porastom zaduživanja u inostranstvu.

Ravnoteža platnog bilansa

Platni bilans, prema definiciji MMF, predstavlja sistematsko registrovanje svih ekonomskih transakcija jedne zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine.

Platni bilans se može nalaziti u tri oblika ravnoteže:
1) potencijalna ravnoteža (ili neravnoteža)
2) stvarna ravnoteža (ili neravnoteža
3) fundamentalna ravnoteža

Potencijalna ravnoteža platnog bilansa postoji kada se deficit platnog bilansa koji se može lako otkloniti kompenzatornim finansiranjem, bez metoda administrativnog karaktera (devizna kontrola, trgovacke restrikcije i dr.)
Stverna ravnoteža platnog bilansa postoja kada se održava merama ekonomske politike, odnosno metodama prilagodjavanja. Stvarna ravnoteža može biti usposteavljena na mnogim nivoima privredne aktivnosti i stanja platnog bilansa. Smatra se da je najbolje rešenje urevnotežavanje platnog bilansa ono koje optimalno odgovara razvoju i stabilizaciji nacionalne privrede, odnosno koje ce omoguciti optimalni rast i visok nivo zaposlenosti, brez inflatornih pritisaka. Ova ravnoteža (neravnoteža) se bira i postaje predmet zvanicne makro ekonomske politike.
Fundamentalna ravnoteža platnog bilansa postoji kada se na duzi rok platni bilans održava u ravnoteži, samo po sebi, bez opšte nezaposlenosti inflacije i bezpotrebe stalnog prilagodjavanja deviznog kursa i devizne kontrole.
Interesantno je navesti problem tzv.strukturne ili fudamentalne neravnoteže platnog bilansa. Fundalna neravnoteža predstavlja neravnotežu takvih razmera i takvog trajanja da održavanje stabilnih cena, dovoljnog nivoa zaposlenosti i uravnoteženja platnog bilansa nije moguce bez prilagodjavanja (devalvacije) kursa i uvodjenja devizne kontrole. Otklanjanje strukturne neravnoteže platnog bilansa zahteva primenu metoda prilagodjavanja platnog bilansa, koji sadrži: deflaciju u zemlji, odnosno deflacionu (dezinflacionu) politiku, devalvaciju i deviznu kontrolu.
Obicno sa smatra da kada postoji uravnoteženost svih ekonomskih trensakcija (tekucih i kapitalnih) ili kada su potražibanja izjednacena sa dugovanjima, da postoji ravnoteža platnog bilansa. Takva ravnoteža je integralni deo ukupne ekonomske ravnoteže. To je rezultat uravnoteženih odnosa zemlje sa inostranstvom, ail i ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji. Ako se takva ravnoteža održava duže vreme u uslovima unutrašnje stabilnosti i pune zaposlenosti, govori se o fundamentalnoj ravnoteži.
Postoji i staticka odnosno dinamicka ravnoteža platnog bilansa. Pod statickom ravnotežom se smatra ravnoteža izvoza i uvoza, bez kratkorocnog kretanja kapitala i momerarnih rezervi. Ovaj oblik ravnoteže iskljucujebilo kakvo kretanje dugorocnog kapitala. Kod dinamicke ravnoteže izvoz i uvoz ne moraju biti uravnoteženi. Tada stupa na scenu kretanje kratkorocnog kapitala i deviznoh rezervi, odnosno teansfer dugorocnog kapitala, koji moraju izravnati deficit u trgovinskom bilansu.

Ravnoteža koja se ostvaruje administrativnim regulisanjem kretanja robe i usluga, kao i kapitala, odnosno smanjenjem uvoza robe i usluga, kao i zabranom oblika kapitala, nije ekonomska ravnoteža. Takva politika platnog bilansa može štetiti privrednom razvoju, buduci da smanjenje uvoza dovodi u pitanje dinamicnost kontinuelan razvoj privrede, kao i njenu izvoznu sposobnost. Ovo posebno kada se radi o privredi još nerazvijene strukture, koja svije portebe za baznim proizvodima pretežno pokriva uvozom.
Platni bilans, njegovo uravnoteženje je integralni deo opšte privredne problematike. Ravnoteža odnosa sa inostranstvom rezultanta je adekvativnih kretanja u datoj ekonomiji. Odvojeno posmartanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom od kretanja unutar nacionalne ekonomije ne pruža realnu osnovu za vodjenje adekvatne politike platnog bilansa.

Uzroci neravnoteže platnog bilansa – vrste neravnoteže

Ne ravnoteža platnog bilansa, kao najveci problem platnog bilansa, posebno cesta pojava deficita, može biti izazvana razlicitim faktorima. Deficit platnog bilansa je osnovni problem nacionalnih privreda. Uzroci i poreklo nerevnoteže platnog bilansa bitni su za politiku platnog pilansa i politiku uravnoteženja platnog bilansa. Bitno je da li je poremecaj ravnoteže nastao pod delovanjem faktora unutar nacionalne privrede ili pod delivanjem faktora svetskog tržišta.
Neravnoteža platnog bilansa u savremenoj teoriji veže se za sledece tipove:
1) Ciklicna neravnoteža (vezana za pojavu pojavu privrednih ciklusa u razlicitim privredama i njihovo delovalje na platni bilans)
2) Strukturna neravnoteža
3) Neravnoteža izazvana nestabilnošcu nacionalne privrede (inflacija).

Ciklicni faktori neravnoteže platnog bilansa su kratkotrajnog karaktera. Npr. rast bruto domaceg proizvoda zemlje utice na rast uvoza, a time i deficita platnog bilansa. Recesija u inostranstvu utice na smanjenje izvoza i rast deficita bilansa tekuceg racuna, odnosno platnog bilansa. Brži rast cijena u zemlji nego u inostranstvu utice na povecanje vrednosti uvoza i smanjenje vrednosti izvoza. Brojni faktori sezonskog karaktera (slaba turisticka sezona, slaba žetva, vremenske nepogode i sl.) takode uticu na porast uvoza i smanjenje izvoza roba i usluga, odnosno na povecanje deficita bilansa tekuceg racuna. Posmatrajuci finansijski i kapitalni, kao drugi dio platnog bilansa, brojni ciklicni faktori, kao što su razlike u kamatnim stopama, nestabilna politicka situacija u zemlji i sl. uticu na kretanje kapitala , a time i na ravnotežu platnog bilansa.
Strukturna neravnoteža platnpg bilansa, odnosno faktori neravnoteže strukturnog karaktera, vezani su za izmenu privredne strukture, posebno nerazvijenih zemalja. Postojeca struktura ovih privreda ne omogucava im stabilan, dinamican i uravnotežen razvoj.
Uzroci strukturne neravnoteže platnog bilansa se nalaze u privrednom razvoju, strukturne privrede, ail i neprilagodjenosti nacionalne privrede kretanjima na svetskom tržištu. Faktori strukturbe neravnoteže mogu biti realne i monetarne prirode. U faktore realne prirode ubrajamo investicije, neadekvatnost proizvidnje, korištenje kapaciteta, zaposlenost, inflacija troškova, disparitet domacih cena i triškova proizvodnje, disparitet u kretanju produktivnjosti rada i tehnickog progresa, neravnoteža štednje, investicija, disproporcije u razvoju grana, promene tražnje na svetskom tržištu, izvoz, uvoz i dr.,dok u faktore monetarnog karaktera uglavnom na pojavu inlacije, posebno inflacije monetarnog karaktera. Potrebne visoke investicije i nova tehnologija zahvevaju visoku stopu domace štednje. Medjutim, domaca štednja je nedovoljna, te se redovno javlja neravnoteža štednje i investicije (S<I). Pošto su investicije redovno vece od štednje, a zbog visoke sklonosti uvozu, uvoz je redovno veci od izvoza (M>X), tako da se redovno javlja deficit platnog bilansa. Uvozna sredstva postaju veoma znacajan faktor u finansiranju ekonomskog rasta ovih privreda. Neravnoreža nacionalne privrede i visok trgovinski deficit (uz visoku uvoznu zavisnost) osnovni su faktori permanentnog deficita platnog bilansa ovih privreda.
Neravnoteža platnog bilansa izazvana inflatornom nestabilnošcu privrede je treci tip. Cesto se ovaj tip neravnoteže identifikuje sa strukturnom neravnotežom, jer se inflacija cesto javlja kao strukturna inflacija (karakteristicna za neraivijene privrede). Teško je odvojiti ova dva tipa neravnoteže platnog bilansa. Ako se za inflaciju kaže da je rezultat vece novcane tražnje u odnosu na robne fondove, tada se višak tražnje delom prenosi na uvoz. To se dogadja na isti nacin kao što se kod strukturne inflacije višak investicija u odnosu na štednju javlja kao veci uvoz osnovnih faktorarazvoja (oprema, repromaterijal, energija i dr.). kod svake strukturne neravnoteže platnog bilansa prisutna je i neravnoteža izazvana inflacijom. Inflacija „naduvane“ domace cene, posebno inflacija, cime domaca roba postaje nekonkurentna na svetskom tržištu. Dolazi do smanjenja izviza i povecanja uvoza, cime se javlja neravnoteža trgovinskog i platnog bilansa. Inflacija tražnje dovodi i do inflacije troškova. Maime, porastom cena dolazi i do porasta nadnica, poreza, budžetskih rashoda, sve u uslovima pada produktivnosti rada (u inflaciji). To vodi porastu jedinicnih troškova. Inflacija troškova dalje obara konkurentsku moc privrede u izvozu. Nastaje dodatni pad izvoza i porast uvoza, cime se deficit platnog bilansa povecava.
Potrošnja iznad realnih mogucnosti i usmeravanje proizvodnje prema domacem tržištu, umesto na izvoz, može se izvesno vreme podržavati monetarnim rezervama, zadzživanjem u inostranstvu ili manipulacijom kredita (kreditnom ekspanzijom). Ovom ekspanzijom se može neutralisati deflatorno dejstvo deficita platnog bolansa. Relativna inflacija (viša stopa rasta cena u zemlji u odnosu na rast cena na inostranim tržištima) dovodi redovno do deficita platnog bilansa.

Modeli uravnoteženja platnog bilansa

Ravnoteža platnog bilansa postala je jedan od osnovnih ciljeva makroekonomske politike svake zemlje, ail ne više dominantan cilj. Potrebe brzog privrednog rasta izmene privredne strukture, puna zaposlenost i dovoljna stabilnost privrede su prioritetni ciljevi, dok se ravnoteža platnog bilansa izvodi iz tih ptimarnih ciljeva razvoja. Ravnoteža platnog bilansa se cesto „žrtvuje“ da bi se ostvarili izabrani interni ciljevi razvoja. Umereni deficit platnog bilansa cesto se toleriše i postaje sredstvo i dopunski spoljni impulsi domacoj privredi. Medjutim, neravnoteža fundamentalnog karaktera može postati smetnja ili cak ogranicavajuci faktor privrednog rasta. Doziranje deficita platnog bilansa i održavanje tolerantne neravnoteže platnog bilansa mora se staviti u funkciju stanja i razvoja privrede, visine monetarnih rezervi, mogucnosti i visine zaduživanja u inostranstvu. Ukoliko neravnoteža poprimi ozbiljne rezmere i postane kumulativan proces, tada su potrebne korektivne mere u pravcu urevnotežavanja platnig bilansa ili pak smanjenja deficita. Koregovanje platno-bilansnog deficita ostaje jedino moguca solucija. Postavlja se samo pitanje izbora modela ili metoda prilagodjavanja platnog bilansa i regulisanje deficita.
Definisanje platno-bilansnih problrma i neravnoteža je osnovna pretpostavka od koje treba poci u izbor, komponovanju i doziranju platno-bilansnih mera korekcije (uravnoteženja). Posebnu pažnju treba usmeriti na uzroke i vrstu platno-bilanske neravnoteže. Privremena i slucajna neravnoteža uglavnom traži finansiranje kao adekvatan metod platno-bilanske korekcije. Strukturna neravnoteža platnog bilansa, videli smo, uzroke ima disproporcijama u ekonomiji. Tada se kao pogodna može izabrati teorija koja se sastoji u odgovarajucem prilivu kapitala loji treba da poprimi raskorak investicija i štednje, ail i adekvatnoj finansiskoj politici koja treba da to podrži. Finansiranje strukturne neravnoteže iz deviznih rezervi brzo bi iscrpelo ove rezerve, bez uklanjanja fundamentalne neravnoteže platnog bilansa.

Metodi uravnotežavanja i prilagodjavanja platnog bilansa mogu biti:
1) Deflacija u privredi
2) Devalvacija nacionalne valute
3) Trgovinska i devizna kontrola
4) Finansiranje deficita zaduživanjem u inostranstvu
5) Finansiranje deficita sopstvenim deviznim rezervama

Deflacija, devalvacija i deviznu kontrolu možemo oznaciti kao meteo platnobilansnog prilagodjavanja, dok finansiranje deficita zaduživanjem u inosrtanstvu, i iz sopstvenih rezervi predstavlja metod finansiranja platnobilansnog deficita. Obicno se postavlja strategija i politika istovremenog kombimovanja jednog i drugog metoda.
Postoje znacajne razlike u efektima metoda prilagodjavanja i finansiranja. Prilagodjavanje dovodi do izmene u strukturi proizvidnje, izvoza i uvoza, stimulasanje i destimulisanje odredjenih delatnosti, dok finansiranje znaci trenutno pokrice nastalog deficita i neravnoteže platnog bilansa. Prilagodjavanje ima trajniji i dugorocniji karakter, efekti uglavnom ostaju u privredi, dod se efekti finansiranja velikim delom odlivaju u inostranstvo (kamata na zajmove).
Izvor metoda uravnoteženja platnog bolansa zavisi od stanja u privredi. Tako visika nezaposlenost i niska stopa rasta otklanjaju deflaciju kao metod prilagodjavanja, jer ono produbljuje krizu. Na isti nacin neelasticnost domace tražnje uvoza prema cenama izraženim u domacoj valuti traži izbegavanje devalvacije kao metode platno-bilansnog prilagodjavanja.
S druge strane mogucnosti lakog i povpljnog stranog finansiranja deficita platnog bolansa, cesto privredu olako uvodi u uzimanje inostranih kredita za finansiranje deficita, uslovi zaduživanja, posebno visina kamatne stope, dužina rokova kredita, uslovi pod kojima se daju krediti, nacin korišcrnja i otplate i sl.opredeljenju izbor ove metode finansiranja.
Visina i struktura monetarnih rezervi je jedan od primarnih izvora za finansiranje deficita platnog bilansa. Medjunarodne monetarne rezerve su „prva odbrambena linija protiv deflacije“, dok ne dodju do izražaja druge korektivne mere. Ukoliko sopstvene monetarne rezerve nisu dovoljne da otklone deficit, tada zemlja može da posegne za dodatnim sredstvima u inostranstvu (zadeživanje).
Bitan faktor u izboru metoda uravnotežavanju platnog bilansa je i hitrost intervencije i visina kumulisanih problema, odnosno visina i poreklo deficita. Metod prilagodjavanja deluje sporije, a efekti se ispoljavaju na duži rok. Kod metoda finansiranja, posebno sopstvenim monetarnim rezervama, ove mere deluju odmah.

Pojam i vrste inflacije u savremenoj monetarnoj teoriji

Inflacija ka pojam potice od Italijanske reci inflatio, što znaci nadzvavanje ili nadimanje. U ekonomskoj literaturi u smislu naduvavanja novcanog opticaja pocela se upotrebljavati tek od 1864. god.
U pogledu definicije inflacije, postoje uglavnom dve grupe brojnih autora, jer koliko se javilo autota, toliko postoji razlicitih definicija inflacije. Mi cemo ih podelili u dve osnovne gruoe, to su starija i novija shvatanja inflacije.

Monetaristicna (starija) shvatanja inflacije

Starija shvatanja bi se mogla smatrati pretežno monetaristickim, jer polazeci od simptoma inflacije, ovu pojavu definišu kao stanje u kojem usled povecanja novcanog opticaja, nastupa definitivno smanjenje vrednosti novca u zemlji, izraženo u opštem povecanju cena. Inflacija je povecanje novcanog opticaja, koje ima za posledicu povecanje cena.
Problem inflacije, dakle, nastaje prema ovom shvatanju, kada se kolicina novca menja bez odgovarajucih promena na strani ponude robe tako da takve promene deluju na rast cena. Kada se povecanje mase novca zaustavi, dolazi do zaustavljanjarasta cena na nivoou formiranog novcanog opticaja.
Svi stariji autori smatraju da porast novcanog opticaja ukoloko nije precen odgovarajucim rastom proizvidnje uzrokuje rast cena, što vodi inflaciji.
Razlozi takvom shvatanju, kao i u gradjanskoj teoriji, leži u cinjenici da su sve velike inflacije i katastrofalni pad vrednosti novca bili važni za preteranu emisiju nekonvertibilnih (papirnih) novcanica. Tako je na tržistu stvorena enormno velika novcana tražnja, prema ogranicenim robnim fondivima, odnosno situacija da „suviše velika kolicina novca juri za suviše malom kolicinom robe“.
Prema teoreticarioma zlatne valute, inflacija može nastupiti samo kod „slobodne“ papirne, dok je to nemoguce kao pojava kod zlatne ili „vezane valute“. Time se kao inflacija smatralo svako povecanje novcanog opticaja koji je prelazio visinu propisanog metalnog pokrica novca. Medjutim stvarnost je pobila ove tvrdnje. Veliki priliv zlata, koji je usledio i SAD u Švedskoj (kao neutralne zemlje) u toku prvog svedskog rata, prouzrokovalo je u tim zemljama porast cena, zbog porasta opticaja novca i tražnje (tako da je Švedska morala ograniciti i zabraniti dalji priliv zlata pri kraju rata).

Novi pristupi inflaciji

Nova shvatanja fenomena inflacije razlikuju se od starijih po tomt što unose mnogo nobih elemenata u monetarnu nestabilnost privrede:

1) Konstatuje se mogucnost postojanja inflacije i bez stvarnog porasta cena kao površinske manifestacije inflacije.
Prema tim shvatanjima, uzroke treba tražiti u postojanju monopola, državne intervencije u kontroli cena i sl., što je znacajan doprinos teoriji inflacije. Time se polazi od cinjenice da inflacija može postojati i bez rasta cena. Zbog delovanja monopola i državne intervencije do izražene pojave neelasticnih cema.

2) Sve više se ispoljavaju slucajevi da uz povecanje novcanog opticaja, cene ostaju stabilne, kao i da dolazi do rasta cena i kada država novcani opticaj strogo drži pod kontrolom i ne povecava ga. Time se stvara nova osnova za istraživanje osnovnih uzroka i prirode savremene inflacije, jer ona ne važi samo za promene mase novca u opticaju.
Nova shvatanja i istraživanja inflacije polaze od uzroka nastanka vec samog inflacionog pritiska, koji može da nastane u proizvodnji, odnosu investicija i štednje, ponašanju zaposlenosti, potrošnje (kao i njene strukture). Troškova reprodukcije, stanja i ponašanja platnog i rtgovinskog bilansa, promena u raspodeli nacionalnog dohodka i svim segmentima gde se taj inflacioni pritisak može pojaviti. Nova koncepcija, dakle, kao indikator inflacije ne uzima samo rast cena.

3) umesto globalne karegorije (novcani opticaj) upotrebljavaju se precizniji izrazi kao „novcana efektivna tražnja“, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova, tražnja kupovnih fondova i dr., s obzirom na mogucnosti da uz istu novcanu masu, novcana tražnja bude razlicita. Nova teorija ne polazi samo od novcane mase, vec uzima u obzir i niz novih momenata, koji dovode do preterane tražnje.

4)Prelazi se sa površinskih manifestacija inflacije (porasta cena) na istraživanje uzroka koji dovode do inflacije, kao i poremecaja u razvoju privrede koji se mogu tretirati kao inflacione promeme. Povecanje cena shvatio se samo kao posledica i produkt tih poremecaja u privredi.
Svaki porast novcanog opticaja nužno ne izaziva povecanje cena. Porast efektivne tražnje podiže cene samo tada kada postoji puno korišcenje kapaciteta i puna zaposlenost radne snage. Takvo stvarannje prihvata najveci broj savremenih monetarnih reoreticara.

Suština inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastu cena, vec u poremecaju robno-novcanih odnosa u kojima „efektivna novcana tražnja prevladava nad ponudom robe i usluga, bez obzira da li se takvo stanje održava ili ne ns povecanje opšteg nivoa cena“. To znaci ukoliko je efektivna tražnja 1.000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda nastali „inflacioni jaz“ mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena. Ovako globalni odnosi mogu se nalaziti u ravnoteži, ali u strukturi ponude i tražnje nastao je raskorak, tako da i uz uslov globalne ravnoteže ponude i tražnje, može da se pojavi strukturni poremecaj inflacije.
Potpuna ravnoteža ponude i tražnje je izuzetno retka pojava, tako da savremeni razvoj karakteriše permanentna destabilizacija, odnosno postojanje inflacije i deflacije.
U ekonomskoj politici postoje, uglavnom, dva generalna stava o osnovnom pitanju: da li kod porasta cena primarnu ulogu ima ekspanzija tražnje ili povecanje troškova proizvodnje. Na toj osnovi formirana su dva koncepta inflacije:
1) Inflacija tražnje (novcana inflacija)
2) Inflacija troškova

Inflacija tražnje se javlja kada novcana tražnja ne može biti pokrivena ponudom robe i usluga, bilo na nivou ukupne ponude, bilo na nivou odredjenih grana. Radi se o bržem rastu efektivne novcane tražnje od porasta robnih fondova.
Inflacija troškova se javlja kada je porast cena nastao porastom troškova proizvodnje, i to vecih od porasta produktivnosti rada, a da pri tom ne postoji višak tražnje.
Mada se radi o brojnim faktorima iz obe grupe, koji se medjusobno ispreplicu, istraživanje uzroka inflacije u novije vreme u razvijenim zemljana ukazuje na sve vecu prevagu staviva na strani inflacije troškova proizvidnje.
Ekspanzija troškova proizvodnje vodi ekspanziji proizvodnje i, paralelno s tom, rastu svih oblika potrošnje, investicione, opšte i licne, cemu znatno doprinose i monetarni faktori. Povecanje troškova proizvodnje i sam rast proizvodnje dovodi do porasta cena i nove potrebe proširenjea volumena novca i kredita i privredi. Stoga pokušaj da se ovakav razvojni tok, koji neminovno vodi u inflaciju, zaustavi monetarno-kreditnom politikom obicno vodi u stagnaciju i deoresiju u privredi, što se danas po svaku cenu želi izbeci.
Ovako moderniji stavovi u pgledu tumacenja fenomena inflacije rezultat su, ore svega, tendencije koje se javljaju u savremenoj fazi razvoja kapitalizma. Inflacija se sve više veže za ciklicno ponašanje privrede i izmene strukture u razvoju i odnosima unutar tih privreda, za sve veci prodor države u regulisanju privrednih tokova, monopolizacije tržišta i proizvodnje, nove odnose u raspodeli nacionalnog dohotka i dr.
Na kraju, opšti rast cena, koji karakteriše savremeni razvoj u svetu, ostaje osnovna manifestacija inflacije, mada ne jedina i najdublja.

Inflacija se more razlikovati prema sledecim karakteristikama:
1) Prema jacini ili intezitetz
2) Po dužini svog trajanja
3) Po poreklu svog primarnog nastanka
4) Po svom odrazu, odnosno uticaju na cene

1) Prema intezitetu (kriterijum je brzina inflatornog procesa i stepen obezvredjivanja novca), inflacija se deli na lake, srednje i hiperinflacije. Lake ili puzece inflacije obicno su one s godišnjim rastom cena proizvoda od 2 do 5%. Nastaju usled bliže ekspanzije kredita, manjih budžetskih deficita ili veceg priliva deviza. Srednja inflacija pokazuje nešto veci rast cena od 5 do 15%. Izraženije inflacije su s rastom cena od 15 do40%. Hiperinflacije pokazuju potpuni finansiski krah jedne privrede. Cene i novcani opticaj dostižu astronomske cifre. Monetarni organi gube mogucnost kontrole robno-novcanih tokova. Ovako stanje vodi potpunom haosu u privredi i finansijama, stoga nr mogu dugo trajati, jer se pre ili posle, mora pristupiti valutnoj reformi i i sredjivanju finansija.
2) Prema dužini trajanja inflatornog procesa, inflacija se deli na sekundarnu, jednokratnu i hronicnu. Sekundarna dugo traje, poprima bilži oblik, ima umeren rast cena, a retko kada prelazi u ubrzanu ili hiperinflaciju. Obocno se vezuje za ciklicno kretanje privrede, a cesto se smanjuje deflacijom. Jednokratne su krace po svom trajanju, s nešto višim rastom cena i obicno su uslovljene odredjenim izuzetnim merama u zemlji. Hronicna inflacija je oštrija, dugorocnija inflacija, s višom stopom cena i tendencijom progresivnog razvijanja iz godine u godinu, uz mogucnost pojave inflacione spirale bilo na relacijio cene-troškovi, bilo na relaci cene-plate.
3) Prema poreklu inflacija se može podeliti na:
o Uvezenu inflaciju, koja nastaje usled suficite ili deficita platnogbilansa, porasta cena na svetskom tržištu i „uvoza inflacije“,kror uvoz robe i kapitala, jer inflacija posebno u razvijenim zemljama stvara inflacionisticke tendencije u drugim privredama, s kojima one održavaju intezivne trgovinske odnose.
o Domacu inflaciju, koja nastaje usled delovanja brojnih internih faktora u dinamici i strukturi razvoja jedne privrede.
4) Prema mogucnosti odrazs na cene, inflacija se deli na aktivnu, koja se neposredno odražava na porast cena, i neaktivnu (prigušenu) koja ne deluje, bar u pocetku, na rast cena, vec se javlja samo kada se iskoriste svi proizvodni faktori i ostvari puna zaposlenost.
5) Prema nacinu nastanka inflacija se miže podeliti na namernu ili hotimicnu, kada se svesno predzzima da bi se izvršila preraspodela dohodaka, deficitnim budžetskim sistemom finansiranja razvija i dr.i nenamernu ili spontanu , koja nastaje spontano kao posledica disproporcije u privredi, ekonomstih teškoca i sl.
Inflacija se, dalje, može podeliti na prikrivenu, otvorenu, neobuzdanu i galopirajucu inflaciju.

Prigušena ili kontrolisana inflacija

Posebno je danas karakteristicna prigušena ili prikrivena (kontrolisana) inflacija. Nastaje kao posledica primenjenih stabilizacionih mera ekonomske politike. Obicni je potrebno pristupiti sterilizaci velikog dela kupovne snage s tržišta, stimulacijom i raspisivanjem javnih zajmova i nizom drugih mera.
Prigušena inflacija može samo za izvesno, duže ili krace, vreme odgoditi nepovoljne strane jedne otvorene inflacije, ali ma kako vešto i energicno bila vodjena, ni ona nije u mogucnosti da poništi negativna delovanja teških i dugotrajnih inflacionih pritisaka. Suština svih tih mera kontrole inflacije ima za cilj da se svi oblici potrošnje svedu u realne materijalne bilanse privrede, da se vrši uspešna kontrola novcanog opticaja.
Kroz emisiju ogromne kolicine nepokrivenog papirnog novca, države zapadaju u teške oblike inflacije. Odatle je i poticao iskljucivo povezivanje visine novcanog opticaja i promena cena. Odatle, cesto, i danas prikrivena inflacija cim prestanu delovati mere kontrole, prerasta u otvorenu inflaciju.

Otvorena inflacija

U otvirenoj inflaci se radi uvak kada se, bez obzira na primenu ili mere antiinflatorne politike u privredi, javlja stalni i slobodni rast cena. Inflaciju možemo nazvati otvorenom ili prigušenom prema reakciji države na pojavu inflacionih pritisaka u privredi.
S obzirom na danas razvijene mere antiinflacione politike u svim zemljama, jasno je da danas nema gotovo ni u jednoj zemlji ciste otvorene inflacije. Borba protiv inflacije je jedan od prioritetnih ciljeva razvoja svake zemlje. Prema tome, danas se radi o nekom mešanom obliku inflacije, cije bi se karakteristike nalazile izmedju kontrolisane i otvorene inflacije.
Otvorena inflacija, pored navedene karakteristike da se slobodno širi u celokupnoj privredi ne pogadja istovremeno i podjednako sve sektore i grane, odnosno proizvode privrede, ali dovodi do disproporcija u razvoju i raspodeli nacionalnog dohotka. Ovaj tip inflacije je obicno pothranjen monetarnom emisijom koja joj najcešce stvara povoljnu osnovu za stalno širenje. Inflaciona ocekovanja anticipiranog rasta cena, koji se jevljeju kao dodatno faktori koji podsticu i ubrzavaju opšti rast cena. Otvorena inflacija neometana merama kontrole ili stabilizacije, cesto se pretvara u galopirajucu ili hiperinflaciju.

Hiperinflacija

Inflacioni prices može u izuzetnim slucajevima da poprimi vrliku brzinu, pri cemu kupovna snaga novca naglo opada, jer dolazi do svakodnevnog porasta cena, tada govorimo o hiperinflaciji. Radi se o nekontrolisanoj inflaciji. Hiperinflacija se javlja najcešce u ratnim stanjima ili u neposrednom posleratnom periodu, a vezana je za visoku budžetsku potrošnju i finansiranje javnih potreba preko kreditne ekspanzije. Ona može rasti i u mirno vreme, kada se vodi ekspanzivna politika formiranja javnih rashoda i stvaranja visokog budžetskog deficita koji se pokrivaju cistom emisijom novca.
Hiperinflacija se razvija u dužem periodu, ne nastaje odjednom, ali kada vec uzme maha, ona poprima sve vece ubrzanje,jer dolazi do dopunjavanja negativnog delovanja mnogih faktora realne, monetarne i psihološkeprirode.ovaj oblik inflacije postaje faktor koji destruktivno deluje na sve ekonomske mehanizme i privredni rast.
Hiprinflacija obicno dovodi do sloma celokupnog monetarnog sistema, s obzirom na to da novac nije više u stanju da uspešno vrši nijednu svoju novcanu funkciju, što dovodi i do haosa u celokupnoj privredi.ovaj oblik inflacije, mada dosta redak, ima vrli snažana socijalna, politicka i ekonomska delovanja.usled toga vlade zemalja pogodjenih hiperinflacijom ulažu velike napore da je što pre obuzdaju i otklone.
Ova inflacija završava se valutnom reformom, kada se umesto potpuno obezvredjene i kompromitovane valute uvodi nova novcana jedinica. To isto vremeno zavisi od toga šta država želi postici valutnom reformom, da li samo tehnicku reformu ili ekonomsku, da ji je to osnova za druge mere ekonomske politike.

Platni bilans i inflacija

Politika i metoda „zacaranog kruga“ inflacije i platnobilansnog deficita zahteva „finansijsku disciplinu“, tj. zaustavljanje inflacije na unutrasnjem i uspostavljanje novog „realistickog“ flekcibilnog kursa na spoljnom planu.
„Nova filozofija“ antiiflacione politike nastoji se nametnuti i dalje zemljama u razvoju od strane MMF i razvijenih kapitalistickih zemalja kao klasicni antiiflacioni lek, a pre svega preko oštre deflacije, ogranicavanja novcane mase, visoke kamatne stope; ali i devalvacije.
Takva terapija predstavlja pojednostavljeno aplikovanje „procesa prilagodjavanja“ iz visoko razvijenih zemalja na zemlje u razvoju. Takva politika donosi više štete od koristi, i to ne samo zbog navedene „platnobilansne barijere“, koja zemljama u razvoju onemogucava brzo povecanje izvoza, do kakvog, pod izvesnim uslovima, dolazi u visoko razvijenim zemljama, koje preduzimaju šire probleme za uklanjanje platnog deficita, vec zbog ogranicavanja rasta. Zemlje u razvoju zbog svoje unutrašnje strukture ne mogu na antiiflacione mere reagovati oštrom restriktivno-monetarnom politikom kao visoko razvijene zemlje, pa takve mere uglavnom ostaju bez uticaja na kretanje kapitala. Zemlje u razvoju se istovremeno oštro suprotstavljaju takvoj politici monetarnih restrikcija, zalažuci se za raspodelu tereta stabilizacije na razvijene zemlje. Ovakva politika borbe samo protiv i uravnotežavanja platnog bilansa, koju danas vode kapitalisticke zemlje, za zemlje u razvoju predstavlja dodatni faktor pogoršavanja položaja na svetskom tržištu i u borbi protiv domace inflacije.
Novi tokovi u svetskoj i nacionalnim privredama karakteristicne su po bitno izmenjenim medjusobnim odnosima. Naime, kamatne stope i inflacija rastu paralelno, bez medjusobnog iskljucivanja ili neutralizovanja, kursevi akcija drasticno padaju, valutna kolebanja su cesto nezavisna od odnosa nacionalnih privreda i ocekivanja, dok tokovi novca i kapitala dobijaju nove pravce i karakteristike u ponašanju. Paralelno s tim „monetarnim paradoksom“ u svetskoj privredi, nacionalne privrede su karakteristicne po višegodišnjim kriznim fazama, visokoj nezaposlenosti, i rastu deficita u svim sferama privrednog organizma.
Do sada klasicno vodjena antiifaciona politika, posebno zasnovana na porastu kamatne stope i restrikciji monetarne mase, pokazalo se, uzrolovala je smanjenje privredne aktivnosti i porasta nezaposlenosti. To predsravlja „terapiju“ koja je na socijalno politickom planuu veoma teška. O tome jasno govore slucajevi Argentine, Indije, Gana, Srbije i drugih zemalja, koje su u poslednjoj deceniji zapocele kompleksne programe stabilizacije radi smanjenja ili obuzdavanja inflacije, s jedne, i ublažavanja platnobilansne neravnoteže s druge strane.
Postavlja se pitanje: kako u zemljama u razvoju u odnosu na visoko razvijene zemlje sprovoditi ovu politiku stabilizacije privrede, uravnotežavanja platnog bilansa u uravnotežavanja deviznog kursa? Tesko je i nerealno u tako novoj filozofiji ponasanja razvijenih zemalja, i njihovog okretanja svojim vlastitim problemima, ici za punijom liberalizacijom spoljne trgovine i medjunarodnih placanja. Nerealno je i nepraveno u zemljama u razvoju voditi politiku punog prilagodjavanja domacih cene svetskim cenama, jer je to u uslovima sve vece koncetracije i centralizacije kapitala, praceno monopolizacijom tržišta i monopolskog odredjivanja cena, samo privid iz liberalnog kapitalizma – nametnut zemljama u razvoju.
Politika stabilizacije i politika uravnoteženja platnog bilansa, koje u ime finansijske stabilnosti i platnobilansne ravnoteže idu tako daleko da na duži rok obustavljaju izvodjenje programa razvoja, redovno se nepovoljno odražavaju na dinamiku razvoja. Nedovoljno razvijene zemlje moraju stalno ogranicavati vrlo izražene inflacione tendencije, istovremeno postepeno smanjivati brojna ogranicenja u ekonomskim odnosima s inostranstvom te nastoji da se nedovodi u pitanje dugorocno provodjenje planova zazvoja, tj. nužno menjanje svoje privredne i društvene strukture.
Antiiflacione mere potrebno je preduzimati bez odgadjanja, tj. pre nego te inflacione tendencije dobiju zamah, pre nego predju u spiralno kretanje cena i troskova, pre nego što se unutrašnji nivo cena u celini odvoji od svetskih i pre nego službeni tecaj postane fiktivan. Antiiflaciona terapija je potrbna pre nego što inflacija predje u otvorenu inflaciju. Ovo pre svega zbog toga što zemlje u razvoju nesmeju dozvoliti da im devizni kurs u odnosu na svetske cene postane nerealno visok, vec se on mora devalvirati, cesto i anticipativno. Novi stimulativni, a ne ravnotežni, devizni kurs treba osigurati, doduše ograniceno, ali pozitivno, delovanje u pravcu povezivanja domace i svetske privrede i stoga i na permanentno prilagodjavanje kursa „treba gledati kao na metodu za lakše ostvarivanje dugorocnog procesa konvertibilnosti, odnosno liberalizacije spljne trgovine ovih zemalja“.
Monetarne, fiskalne mere i mere preraspodele nacionalnog dohotka i druge mere za uravnotežavanje platnog bilansa imaju znacajne i kratkorocne i dugorocne aspekte. Te su mere stoga bitan deo programa politike zemlje, pa prema tome zavise od opštih, privrednih kretanja u svakoj zemlji. Efikasnost mere politike uravnotežavanja platnog bilansa zavise od stavova inostranstva, tj. od spremnosti drugi zemalja da takve mere prihvate i sa svoje strane takve napore pomognu trgovinskim i kreditnim olakšicama.
Uvodjenje sistema plivajucih kurseva, omogicice svakoj zemlji da vodi samostalnu ekonomsku politiku, bez obzira na platnobilansnu situaciju, a to znaci da bi ovaj sistem deviznih kurseva trebalo izolovati nacionalne privrede od uticaja svetske inflacije i poremecaje svetskog tržišta, te istovremeno omoguciti isticanjeu prvi plan politike ostvarivanja optimalne stope rasta, zaposlenosti i relativne uravnoteženosti privrede. U tu funkciju se stavlje devizni kurs i platnobilansna „optimalna neravnoteža“.
Uvodjenje plivajucih kurseva, prema monetaristima, dovešce brže do stabilizacije valutne sfere, brže likvidiranja oštrih disproporcija u platnim bilansima, oslabice istovremeno inflaciju i njen izvoz u svet.

Plan inflacije kod nas za tekucu godinu

Obicni gradani Evropske unije (i u Evropi postoje obicni gradani!) bili su iznenadeni kada su uocili da, posle uvodenja evra (2002), cene vecine proizvoda pocinju da rastu (npr. cena cipela od 100 maraka naglo se popela na 100 evra). Statistika, medutim, nije "primetila" ove promene. Objavljene stope inflacije ostale su na niskim nivoima. Naša statistika je, po svemu sudeci, savladala ovu "tehniku", neophodnu valjda za prikljucivanje evroatlantskim integracijama. Stope inflacije, koje statistika objavljuje, daleko su niže od onih koje gradani "percipiraju", tj. vide svojim ocima.
Ali cak i tako "izracunate" stope, daleko su više od željenih i potrebnih za stabilan razvoj. Što je još gore, uprkos padu ispod 10 procenata u jednoj od "posleoktobarskih" godina, inflacija opet pokazuje tendenciju rasta i plaši narod. U memorandumu o ekonomskoj politici (i predlogu budžeta) za prostu 2006. godinu, ministar finansija je najavio jednocifrenu stopu od 9,1 odsto (obratite pažnju na važan psihološki efekat "jednocifrenosti"). Seticemo se, medutim, da ministar (inace veliki šaljivdžija u pitanjima struke) ima obicaj da vec tokom marta izjavi da ce u drugoj polovini godine inflacija mirovati.
Ove godine, za promenu, ministar se "setio" sto puta proverene mere u (bezuspešnoj) borbi protiv inflacije - administrativne kontrole cena. Istina, mera je zamagljena cinjenicom da nece biti "zamrznute" cene nego trgovacke marže (na 15 procenata), ali ce zato ova antitržišna mera biti još lakša za izvrdavanje i zahtevace dodatne administrativne kontrolne postupke (time ce uticaj ministarstva i vlade porasti). Verujem da ce u septembru ministar nuditi opklade da ce stopa inflacije biti ispod 17 odsto, a krajem novembra, u nekom veselom društvu, dopuštace da mu "pljunu u oko" ako inflacija prede 20 odsto do kraja 2006. Ali ko u to još veruje?
Visok nivo javne potrošnje i budžetski deficit obicno su, u prošlosti, bili glavni izvori inflacije. Sledece godine, ta opasnost ne preti, pošto je budžetom predviden suficit. Dabome, namece se pitanje: ko bi se, pri punoj svesti i zdravoj pameti, hvalio budžetskim suficitom? Zar to nije nemila poruka obveznicima da im je uzeto više nego što je potrebno, a korisnicima da ce im biti dato manje nego što je raspoloživo? Ruku na srce, ipak nije rec o pravom "višku". Ta sredstva su namenjena otplati dugova, pre svega inostranim poveriocima. I pitanje je da li ce ta suma biti dovoljna da se obaveze izmire, narocito ako se uzme u obzir obicaj medunarodne zajednice da prisili domace vlasti da i dugove, za koje nije garant država, priznaju kao državni dug.
Budžetskoj potrošnji treba dodati i "prikrivene" budžetske rashode (i prihode) za potrebe tzv. javnog servisa - televizije Srbije (rec je o "sitnici" od nekih 4,5 milijardi dinara). Dosetka o dopunskom porezu (preko racuna za elektricnu energiju) možda nije jedina koje su se u ministarstvu setili, ali je najtransparentnija.
Inflacija sa kojom se suocavamo poslednjih godina morala bi da bude, najvecim delom, izazvana uspostavljanjem realnih odnosa cena. Pokazalo se, medutim, da su pojedina naša javna preduzeca veoma nespretna u procesu uskladivanja poremecenih pariteta, što nije slucaj sa privatizovanim preduzecima. Neki analiticari i komentatori našeg privrednog života lucidno su primetili da je dobar deo ovogodišnje inflacije podstaknut promenama cena baš u sektorima koji su najvecim delom privatizovani (duvan, mleko, šecer, ulje...) Mislite o tome!

Zakljucak

Saldo platnog bilansa utice na formiranje nacionalnog dohotka i predstavlja razliku izmedju ukupnih investicija i domace štednje, odnosno predstavlja razliku izmedju vrednosti ukupne proizvodnje i potrošnje.
Inflacija u svetskoj privredi ne samo da smanjuje realnu vrednost dobijenog finansiskog kapitala, vec ugrožava i izviz iz zemalja u razvoju. Na eksternom planu, brza inflacija u zemlji u odnosu na svetsku ima za posledicu stalno pogoršavanje platnog bilansa. Neposredna posledica inflacije je, videli smo, beg od kapitala, smanjivanje izvoznih troškova i povecane tražnje uvoznih proizvoda. Istina, izvoz se forsira, a nebitan uvoz ogranicava uvodjenjem skrivene politike višestrukih kurseva, ali su takvi kursevi u praksi uopšteno preterano visoki i nerealni, pa vec zbog toga povecavaju trgovinski deficit, posebno nastankom i delovanjem sistema fluktuirajucih kurseva. Izvoz se forsira velikim izviznim premijama, što dalje pojacava inflacione dendencije, odnosno rast platnog deficita. Taj deficit povecava i prodaja osnovnih proizvoda po niskim cenama, jer se zbog niskih cena povecava njena potrošnja i uvoz.

Literatura

1. Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja – Žarko Ristic, Slobodan Komazec, Jovan Savic, Todor Petkovic, Viša poslpvna škola Cacak, 2006.god. Cacak
2. Monetarne i javne finansije – Žarko Ristic, Slobodan Komazec, Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak, 2006.god. Cacak
3. Monetarna ekonomija i bankarski menadžment – Slobodan Komazec, Žarko Ristic, Jovan Savic, Slavko Vukša, Viša poslovna škola Cacak, 2006.god. Cacak
4. Finansijski menadžment – Žarko Ristic, Slobodan Komazec, Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak, 2006.god.Cacak
5. www.psee.edu.cg.ju
6. arhiva.glas-javnosti.co.yu

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi