POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ LJUDSKIH RESURSA
 

Mobing

1. Sta je mobing?

Mobing i moberMobing je patološka (neprijateljska i neetička) komunikacija na radnom mestu, koju sistematski upućuje jedna ili više osoba uglavnom ka jednoj osobi tokom mobinga izloženoj psihičkom zlostavljanju i stavljenoj u bespomoćnu i bezizlaznu situaciju gde je zadržana sredstvima konstantnih aktivnosti mobinga.
Aktivnosti mobinga su veoma frekventne (barem jednom sedmično) i odigravaju se tokom dužeg vremenskog perioda (najmanje šest meseci). Zbog velike učestalosti i dugotrajnosti neprijateljskog ponašanja ovo maltretiranje rezultuje velikom mentalnom, psihosomatskom i socijalnom patnjom.
Reč mobing, engleski "mobbing", je kovanica od glagola "to mob" što znači prostački napasti, nasrnuti. Često se povezuje i sa rečju "bully" (siledžija, nasilnik, zlostavljati, kinjiti).
Generalno, radi se o novodefinisanom, ali odavno postojećem obliku zlostavljanja na radnom mestu. Mobing ima mnogo podoblika, ali u suštini podrazumeva stalno napadanje, ponižavanje, zlostavljanje i izolaciju, sve do tačke kada osoba izložena mobingu jednostavno više ne može da funkcioniše na radnom mestu, a sve sa krajnjim ciljem da se ona potpuno eliminiše, ili da se jednostavno proglasi paranoičnom ili ludom. Radi se o zlostavljanju koje u glavnom nije seksualno i rasno motivisano. Psihijatri, ali i mnogi drugi lekari, kažu da se sa takvim problemom već dugo susreću, ali da je on tek skoro dobio i svoju dijagnozu. Kakve je razmere u svetu poprimio mobing govore mnogi zakonski akti doneseni u mnogim državama, pretežno razvijenim, koji predviđaju sankcije u slučajevima mobinga. A njegovu rasprostranjenost ilustruju i mnoga interna pravila u multinacionalnim kompanijama koja sprečavaju mobing. Npr. nemački proizvođač automobila Folksvagen je uveo takvo pravilo kojim se mobing sprečava, čak i po cenu otkaza za one koji svoj posao rade dobro ali nekog na bilo koji način zlostavljaju. Jednostavno, u Folksvagenu su svesni da samo normalna radna sredina može doneti željene poslovne rezultate.
Žrtva mobinga može postati svako, bez obzira na pol, godine života, socijalni status, spoljašnji izgled, stepen obrazovanja ili profesionalnu poziciju. Štaviše, što je posao bolje pozicioniran to je mobing suptilniji. Iako istraživanja i iskustva pokazuju da su mobingom podjednako ugroženi i muškarci i žene, pri čemu po pravilu muškarci zlostavljaju muškarce, a žene gotovo isključivo žene, stručnjaci smatraju da su žene ipak za nijansu rizičnija grupa.

2. Hronologija razvoja teorije o mobingu

Ovaj svojevrsni psihoteror iako je postojao decenijama kroz istoriju ljudskog privređivanja prvi je uočio, formulisao i dijagnostikovao 1980.-tih švedski psiholog nemačkog porekla prof. dr. Hajnc Lejman (Heinz Leymann 17. jul 1932. Wolfenbiittel, Nemačka - 1999. Štokholm, Švedska). On je upočetku, tokom 60.-tih istraživao permanentno neprijateljsko ponašanje kod dece u školama i dao mu ime mobing. Kasnije, početkom 80.-tih je istu vrstu ponašanja uočio kod zaposlenih na radnom mestu i od tada je bio vodeći svetski ekspert za mobing. Razvio je efikasne metode za sprečavanje mobinga i rehabilitaciju žrtava mobinga. Dr. Hajnc je čak i napisao enciklopediju mobinga u kojoj između ostalog upozorava svetsku javnost na mobing, kao na zanemarivani i tolerisani vid ugrožavanja osnovnih ljudskih prava, koji može biti višestruko štetan ne samo po žrtvu već i po radni kolektiv. Prema rečima doktora Lejmana, bilo da se radi o pakosnim primedbama, špijuniranju, klevetanju ili čak i pretnjama i mučenju, cilj svakog mobinga je da ugrozi integritet neke osobe, odnosno njen profesionalni, socijalni, ali i privatni život. Dalje, Dr. Hajnc Lejman je u svom istraživanju ovog oblika ponašanja na radnom mestu utvrdio njegove karakteristike, posledice na zdravlje i osnovao kliniku za pomoć žrtvama mobinga. On je otkrio da se čak svaki četvrti radnik tokom svog radnog veka bar jednom nađe u ulozi objekta ovog vida zlostavljanja.

Što se tiče mobinga na radnim mestima, prva publikacija je izašla 1976. na temu "Maltretirani radnik", autor je bio Brodski C. M. ("The Harassed Worker" (Brodsky C. M., 1976)). U toj knjizi, prvi put, se sreću tipični slučajevi onoga što je nazvano mobing. Ipak, Brodski nije bio direktno zainteresovan za analizu samo ovih slučajeva i bili su prezentovani uz slučajeve nesreća na radnom mestu, psihičkog stresa, iscrpljenosti velikim brojem časova rada, dosadnih radnih zadataka itd. Ova knjiga je bila fokusirana na težak život običnog radnika i njegovu situaciju, što je danas predmet istraživanje stresa. Zbog svog sociološko-medicinskog aspekta i lošeg razlikovanja sličnih stresnih situacija na radnim mestima, knjiga, napisana pod uticajem društvene i političke levo orjentisane klime kasnih šesdesestih i kasnih sedamdesetih nije u opšte imala nikakvog praktičnog uticaja na društvo. Nažalost autor, Brodski, nije mogao da napravi razliku između onoga što se danas naziva mobing i drugih tema (industrijskih nesreća, stresa usled zahtevnog posla, hemijskog zagađenja na radnom mestu itd.). Brodski je posmatrao radnika obolelog od stresa kao žrtvu svoje vlastite slabosti. Ipak, ova publikacija je bila prva u kojoj se obrađivala tema mobinga/maltretiranja i konkretni slučajevi istog.
Švedsko istraživanje ranih osamdesetih se pojavilo bez poznavanja Brodskievog rada. Kako je nastalo potpuno samostalno, razlog za ovo istražvanje je bio novi Zakon o radnom okruženju u Švedskoj iz 1976. godine i "Nacionalni istraživački fond Švedske" koji su nudili velike mogućnosti da se uđe u nove oblasti istraživanja privredne psihologije. Sistematično istraživanje dr. Lejmena je počelo 1982. što je dovelo do malog naučnog izveštaja napisanog u jesen 1983. a objavljenog na početku 1984. Nacionalnom odboru radne bezbednosti i zdravlja u Štokholmu, Švedska. Posle ovoga kroz njihove nacionalne zakone o radnom okruženju Švedska, Finska i Norveška su podržale prava radnika na zaštitu kako fizičkog tako i psihičkog zdravlja. I danas ove tri skandinavske zemlje prednjače u pogledu zaštite od mobinga.
Tokom godina istraživanja ovog fenomena, mobinga, oblika psihičkog terora, postojalo je ne slaganje u naučnoj zajednici kako da se ovaj fenomen nazove. Pored termina "horizontalno nasilje", "psihičko maltretiranje" ili "psihičko terorisanje", uglavnom su se upotrebljavali izrazi buling i mobing i to u zavisnosti od toga koja je institucija stajala iza naučnika koji je tu temu obrađivao. Na kraju, zbog činjenice da i mobing i buling predstavljaju dva vrlo različita oblika destruktivnog ponašanja, treba i ih i upotrebljavati u različitim kontekstima. Buling označava destruktivno ponašanje dece u školi strogo okarakterisano fizičkim nasiljem, a mobing je oblik suptilnijeg psihičkog nasilja kod odraslih na radnom mestu. Ovakav stav je u zadnje vreme prihvaćen u naučnoj zajednici koja se bavi ovim fenomenima.

3. Vrste mobinga, vrste napada, faze mobinga i zdravstvene smetnje i simptomi

Mobing se deli na vertikalni i horizontalni. Prema istraživanjima 55% je vertikalni, 45% horizontalni mobing.
Vertikalni mobing događa se kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika, ili jednog po jednog dok ne uništi celu grupu (zato se još naziva i bosing ("bossing") ili kada jedna grupa radnika (podređenih) zlostavlja pretpostavljenog (što se događa u 5% slučajeva).
Horizontalni mobing odvija se između radnika na jednakom položaju u hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti, ljubomora i zavist mogu da podstaknu želju da se eliminiše neki kolega (doskorašnji prijatelj) pogotovu ako postoji uslov da njegova eliminacija vodi napretku u karijeri. Često žrtva ove vrste mobinga može biti radnik koji se ističe po kvalitetu i predanosti poslu i radnim zadacima. Horizontalni mobing je i kad čitava grupa radnika zbog unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore, izabere jednog radnika, žrtvu, na kojoj žele dokazati da su snažni i sposobniji.

Indentifikacija neprijateljskih aktivnosti tj. mobing napada je rezultat razumevanja strukture procesa mobinga. Očigledno je da ove aktivnosti, iako upotrebljivane u negativnom kontekstu kad je u pitanju mobing, nemaju uvek same po sebi čisto negativan karakter. One čine veliki opseg normalnih interaktivnih ponašanja. Ipak, ako su korištene učestano i tokom dugog vremenskog perioda u nameri da uznemiravaju i muče, njihova sadržina i značenje se menja, potom pretvarajući se u opasno oružije komunikacije. Sistematična upotreba neprijateljskih aktivnosti u ovakvoj vrsti interakcije aktivira razvoj veoma stereotipnog pravca mobing procesa. Zahvaljujući ovoj konceptualizaciji, tipologija napada (neprijateljskih aktivnosti) se može podeliti u pet kategorija u zavisnosti od efekta koji imaju na žrtvu. Kategorije napada su: napad na mogućnost adekvatnog komuniciranja, napad na mogućnost održavanja socijalnih odnosa, napad na ličnu reputaciju, napad na kvalitet profesionalnog rada i napad na fizičko zdravlje.
Napad na mogućnost adekvatnog komuniciranja označava situaciju kada nadređeni ili kolege ograničavaju mogućnost izražavanja žrtve. Žrtva se prekida ili ignoriše u razgovoru, odbijaju se i verbalni i neverbalni kontakti sa žrtvom, izbegavaju se pogledi i sl.
Napad na mogućnost održavanja socijalnih odnosa znači izolaciju žrtve. Niko joj se ne obraća, u nekim slučajevima čak joj je i zabranjeno da se obraća kolegama, svi se ponašaju kao da ista ne postoji, premešta se u prostoriju daleko od kolega ili rukovodilaca, ne poziva se na zajedničke sastanke, ne poziva se da učestvuje na zajedničkim proslavama, pauzama, neformalnim druženjima i sl.
Napad na ličnu reputaciju podrazumeva neosnovane i lažne priče o žrtvi i njenom poslovnom i privatnom životu, ogovaranje, ismejavanje (npr. u vezi eventualne hendikepiranosti žrtve, ili njenog porekla, ili načina govora), negativni komentari ličnih karakteristika žrtve itd.
Napad na kvalitet profesionalnog rada čine stalne i neosnovane kritike i prigovori, vređanje, ponižavanje, preterana kontrola, stalna kažnjavanja i niska ocena rada ničim dokazana. Pod ovim napadom se podrazumeva i kada pretpostavljeni ne pohvali ili neadekvatno nagradi podčinjenog. Takođe, žrtvi se ne daju radni zadaci i oduzimaju sredstva rada npr. računar, telefon ("sindrom praznog stola"). Ili joj se zadaju zadaci neprilagođeni profesionalnoj kvalifikaciji. Zadaci su prejednostavni ili prekomplikovani i zahtevaju od žrtve sposobnosti koje nema (cilj je naterati žrtvu da pogreši ili je poniziti), zatrpavanje zadacima sa veoma kratkim rokovima ("sindrom punog stola"). Kao i stalno menjanje radnih zadataka.
Napad na fizičko zdravlje se dešava kada se žrtva prisiljava da obavlja zadatke koji narušavaju ili ugrožavaju njeno zdravlje, nedopuštaju joj se godišnji odmori ili slobodni dani, prigovaraju se korišćenje bolovanja i ista kontrolišu, preti se fizičkim napadima, žrtvi se preti ili se seksualno uznemirava (po nekim istraživanjima fizičko i seksualno nasilje među radnicima u zavisnosti od motiva se svrstava u oblike mobing napada).

Mobing menja svoj karakter sa promenom društvene okoline. Istraživanja otkrivaju veoma stereotipne pravce razvoja mobinga u određenoj grupi koji se smenjuju tokom vremena.
1. Kritični incidenti. Inicijalna mobing situacija je uvek takva da se može opisati kao konflikt. Stoga se mobing može posmatrati kao eskalacija konflikta. Do sada nije razjašnjeno koji detalji utičnu na to da se konflikt razvije u mobing situaciju. Hipotetički ovo je prva faza mobinga, za koju se može precizirita da još uvek nije mobing u pravom smislu reči. Najčešće ova faza traje vrlo kratko, kada se u sledećoj fazi otkrivaju postupci žigosanja od strane kolega, pretpostavljenih ili top menadžmenta.
2. Mobing i žigosanje. Kako je već navedeno, mobing aktivnosti mogu sadržati brojna ponašanja koja, u normalnoj interakciji, nužno ne moraju indicirati agresiju, ili bilo kakve pokušaje isključivanja ili izbacivanja nekoga. Međutim, biti predmet ovih ponašanja skoro svakodnevno, tokom vrlo dugog perioda, pri čemu su takva ponašanja upotrebljena da iskažu neprijateljstvo, to znači da ta ponašanja menjaju svoj kontekst i koriste se da označe tj. žigosaju nekoga u grupi. U stvari, sva posmatrana ponašanja, bez obzira na njihova značenja u normalnoj svakodnevnoj komunikaciji, imaju zajednički cilj da se izdvoji osoba i ista kazni. Takođe, agresivna manipulacija je glavna karakteristika ovih aktivnosti.
4. Kadrovski menadžment. Kada se menadžment konačno umeša, slučaj postaje zvaničan. Usled prethodnog žigosanja žrtve, veoma je lako da se donesu pogrešne procene i stavi krivica na teret mobirane osobe. Menadžment teži da prihvati i preuzme predrasude proizvedene tokom prethodnih faza. Čini se da ovo često ima veze sa tim da se želi otarasti problema, tj. mobirane osobe. Takođe, ovo često rezultuje ozbiljnim kršenjima žrtvinih ljudskih prava. U ovoj fazi, mobirana osoba konačno bude označena (žigosana). Usled fundamentalnih grešaka pri shvatanju problema, kolege i menadžment radije teže izmišljanju objašnjenja bazirana na pretpostavkama i ličnim karakteristikama žrtve, nego na faktorima okoline u kojoj je nastao problem. Ovo delom može biti i slučaj kada je menadžment odgovoran za psiho-društveno radno okruženje i pri tom odbija da prihvati svoju odgovornost.
5. Pogrešna dijagnoza. Ako mobirana osoba potraži kontakt sa psihijatrom ili psihologom, postoji veliki rizik da ovi stručnjaci pogrešno razumeju stanje, jer po običaju imaju manjak iskustva sa istraživanjima društvenih stanja na radnim mestima. Zbog toga, oni teže tome da osuđuju žrtvu usled nekih netačnih ličnih shvatanja. Što stvara veliki rizik da žrtva bude markirana pogrešnom dijagnozom kao što su npr. paranoja, agresivna paranoja, depresija, poremećaj u prilagođavanju, poremećaj ličnosti i sl. Ove osude mogu uništiti žrtvine šanse da ostvari išta od stručne rehabiltacije pri pokušaju da se povrati na tržište rada, ili od profesionalne rehabilitacije pri pokušaju da se vrati na prethodno profesionalno mesto.
6. Isterivanje. Jako dobro su poznate posledice za žrtve koje su izbačene usled mobinga sa radnog mesta a time često i sa tržišta rada mnogo pre nego su stekli uslove za penzionisanje. Kad se žrtva nađe u ovakvoj situaciji izložena je opasnosti od razvoja ozbiljnih psihičih obolenja, zbog kojih su žrtve prisiljene da potraže medicinsku i psihološku pomoć. Ali kako je već rečeno, stručnjaci vrlo lako mogu da uspostave pogrešnu dijagnozu za žrtvu jer ne žele da poveruju u žrtvinu priču ili ne žele da se potrude da otkriju društvene događaje izazivače mobinga. Isterane žrtve usled toga što budu pogrešno markirane često se nikad ne vrate na isto radno mesto, a vrlo često nikad ni ne dobiju bilo kakav posao, jer se sa svojom pogrešnom dijagnozom ne mogu vratiti na tržište rada.
Ovde je potrebno naglasiti da je nepotrebno raspravljati ko je izazvao konflikt i ko je u pravu, čak i ako je to od praktičnog značaja. Ipak, postoji druga poenta u ovoj stvari kada se govori o mobingu: raspravlja se o društvenom i psihološkom napadu na radnom mestu, što može imati apsolutne pravne, društvene, finansijske i psihičke posledice na žrtvu. Ove posledice su tako ozbiljne i poremećujuće da se treba vrlo jasno istaći da fenomen mobinga treba posmatrati kao nasrtaj na ljudska prava žrtve. Neki primeri mobinga imaju vrlo tragične sudbine uključujući i kršenja osnovnih ljudskih prava, što je u većini društava sankcionisano već dugi vremenski period. U društvima visoko industrijalizovanog zapadnog sveta, radno mesto je jedino preostalo bojno polje na kojem se ljudi mogu "ubijati" bez rizika da budu izvedeni pred sud. U Švedskoj je zapaženo da su između 10% i 20% godišnjih samoubistava rezultat mobinga na radnom mestu.

Permanentna izloženost mobingu drastično ugrožava zdravstveno stanje žrtve. Zdravstvene smetnje i simptomi se dele u tri grupe:
promene na psihičkoj i emocionalnoj sferi, promene na telesno-zdravstvenom planu i promene u ponašanju.
Promene na psihičkoj i emocionalnoj sferi podrazumevaju: depresiju, anksioznost, krize plača, osećaj depersonalizacije, napad panike, socijalna izolacija, emocionalna otupljenost.
Promene na telesno-zdravstvenom planu su: glavobolja, poremećaj spavanja. vrtoglavica, problem sa varenjem, hipertenzija, hiperglikemija, srčani problemi, kožne promene.
Promene u ponašanju su: agresivnost, pasivizacija, povećano konzumiranje raznih stimulansa, alkohola, cigareta, lekova, kao i seksualni poremećaj.
Dijagnoza koja se javlja kao posledica mobinga je priznata u svetskoj zdravstvenoj organizaciji pod nazivom "Posttraumatski stresni poremećaj".

4. Kako dolazi do razvoja mobinga?

Jedan od inicijalizirajućih faktora je loša organizacija poslovanja. Analiza od 800 slučajeva pokazuju skoro stereotipan uzorak (Becker 1995; Kihle 1990; Leymann 1992b; Niedl 1995). U svim ispitanim slučajevima je ustanovljena ekstremno loša organizacija rada i u skoro svakom nezainteresovan i/ili bespomoćan menadžment. Kao primer može se uzeti organizacija rada u jednoj bolnici. Nekoliko bolničarki koje su intervjuisane, u opšte nisu znale ko im je pretpostavljeni. Posmatrana bolnica je imala najmanje dve paralelne hijerarhije upravljanja: jednu koju su pretstavljali doktori odgovorni za dijagnoze i prepisivanje terapija i drugu koju su pretstavljale medicinske sestre odgovorne za izvođenje terapija. Obe hijerarhije su imale menadžment koji upravlja i naređuje bolničarkama i obe vrste menadžera su imale autoritet nad bolničarkama koji im je omugućavao da im narede šta da rade, a šta ne. Radno opterećenje se povećavalo usled nedostatka radne snage ili usled loše organizacije posla na dnevnoj osnovi. Često je bilo potrebno spontano uspostavljanje nezvaničnog lidera da bi se omogućilo završavanja ikakvog posla. Ovo je izazvalo situacije u kojima je povremeno jedna bolničarka pretpostavljala svoju komandu nad grupom bolničarki, nemajući ovlaštenja za to, ali u cilju obavljanja posla. Ne mogu se tačno istaći pravila za ovakve spontane situacije niti se može pretpostaviti da li će kolege zaposleni prihvatiti komandovanje od nekoga ko nema ovlaštenja za to. Sve ovakve situacije su visoko rizične i vrlo lako se mogu završiti konfliktom. Kada se to desi, da li će konflikt biti produžen i kasnije eventualno prerasti u mobing ili će se konflikt razrešiti, vrlo često zavisi od postojeće pokretačke snage unutar grupe. A ne zavisi, kao što bi trebalo, od toga da li menadžment ima motivacije i znanja da razreši konflikt. Naročito u poslovnom svetu gde postoji dosta zaposlenih žena, konflikti teže da preraste u maltretiranje i mobing, jer žene mnogo više zavise od društvenih podupiračkih dešavanja unutar grupe.

Sigurno bitan faktor za nastanak mobinga predstavlja i karakterne osobine žrtve.
Istraživanja do sada nisu do kraja razjasnila da li i u kojoj meri karakterne osobine žrtve utiču na pojavu mobinga. Treba zapamtiti da se radno mesto ne treba mešati sa drugim situacijama u životu. Radno mesto je uvek regulisano pravilima ponašanja. Jedno od tih pravila zahteva efektivnu saradnju, kontrolisanu od strane pretpostavljenog. Uvek postoji opasnost za nastanak konflikta, ali, prema pravilima ponašanja na radnom mestu, konflikt mora biti razrešen u cilju stvaranja efikasne produktivnosti. Jedna od obaveza pretpostavljenog je da reši situacije ovakve vrste. Zanemarivanjem ove obaveze, a pretpostavljeni i top menadžeri u nedostatku znanja o upravljanju konfliktom to često rade, pretpostavljeni umesto da konflikt pretvori u efikasnu produktivnost on eskalaciju konflikta pretvori u mobing proces.


5. Žrtve mobinga

Najčešće žrtava mobinga su: poštenjaci, veoma kreativne osobe, osobe koje su uočile i prijavile nepravilnost u radu, osobe koje traže više samostalnosti u radu ili bolje uslove rada, osobe koje nakon više godine besprekornog radnog staža traže priznanje (moralnu satisfakciju), mlade osobe na početku karijere, osobe proglašene tehnološkim viškom, osobe pred penzijom, bolesne osobe (često izostajanje s radnog mesta zbog bolesti može izazvati negativnu reakciju), osobe sa posebnim potrebama, pripadnici manjinskih grupa, žena u grupi muškaraca ili muškarac u grupi žena, osobe obolele od netipičnih bolesti (sida, hepatitis c), slabe ličnosti podložne uticaju autoriteta funkcije i osobe sa neadekvatnom stručnom kvalifikacijom.
Karakteristične reakcije žrtava mobinga su: početno samookrivljavanje, usamljenost, lično obezvređivanje, borba za blokadu i eliminaciju mobinga.
Kada je prva pomisao žrtve mobinga da je ona sigurno nešto pogrešila i da krivica leži u njoj, onda se radi o početnom samookrivljivanju. Uobičajene misli koje se javljaju u tom periodu su: "Da li sam ja odgovorna za nastalu situaciju?", "Gde sam pogrešio?", "Ne razumem šta se to događa?", a karakteristični su i osećaji zbunjenosti i anksioznosti.
Kod usamljenosti, žrtva je usamljena, odbačena i često se stidi zbog svega što se događa. Boji se da joj drugi neće verovati, pa zato ne govori o svom problemu ni u porodici ni sa prijateljima. Ponekad, ako iznese svoj problem nailazi na osudu kako u porodici tako i u okruženju (obično uz komentar: "Sama si to tražila!"). Ovakva pojava se obično naziva "dvostruki mobing". Uobičajena misao koja se javlja u ovom periodu je: "Drugima se to ne može dogoditi.", a karakteristični osećaji su anksioznost i depersija.
Lično obezvređivanje je samo jedan od simptoma prave depresije koja je često jedna od posledica mobinga. Žrtva je preplavljena mislima: "Nisam u mogućnosti da se prilagodim.", "Ne mogu rešiti problem jer sam nesposoban, ništa ne vredim."
Borba za blokadu i eliminaciju mobinga je reakcija karakteristična za jake i inteligentne osobe, svesne da su pod uticajem mobinga. Iste koriste raspoloživa zakonska, psihološka, sociološka, medijska i druga sredstva kako bi skrenuli pažnju javnog mnjenja da se radi o pojavi mobinga.

6. Mober

Pod “Moberom” se podrazumevaju osobe koje psihološki, moralno, seksusalno i na druge načine maltretiraju, zlostavljaju i na sve druge načine pokušavaju da eliminišu osobe za koje smatraju da im smetaju.
Psiholozi tvrde da su moberi osobe sa poremećajem ličnosti. To su manje sposobne, ali moćne osobe, bez kapaciteta za ljubav, igru, kreativnost, davanje i deljenje, kao i empatiju prem drugim osobama. Njima se lako pridružuju slabe ličnosti (poltroni) u strahu da ne postanu žrtve mobinga, identifikuju se sa agresorom, staju na njegovu stranu očekujući ličnu korist.
Moberi mobingom prikrivaju nemoć u nekoj drugoj sferi svoga života (najčešće privatnog), formirajući oko sebe grupu u kojoj dokazuju svoju moć i važnost na račun žrtve. Često, zlostavljajući, se osaćaju inferiorno (iza svake prepotencije postoji neka impotencija). Na taj način osiguravaju dominantnu poziciju ili sklanjaju, odstranjuju onog koji im stoji na putu uspeha. Neretko to čine iz ličnog straha da neće biti cenjeni i da će sami postati nečija žrtva. Neki zlostavljači to rade svesno, sa namerom da naškode drugome i da ga prisile da napusti radno mesto.

7. Načini sprečavanja i borbe protiv mobinga

Psiholozi kažu da potencijalno rešenje leži u pronalaženju načina da se zlostavljačima parira, naročito ukoliko su nadređeni. Međutim, to nije lako, jer se ljudi najčešće plaše gubitka radnog mesta ili kritike zbog "loše" obavnjenog posla. Da bi se izbegli simptomi mobinga, ponekad je korisno odglumiti poslušnost, ali se držati svojih uverenja. Sa druge strane, preventivno delovanje protiv mobinga se za pojedinca praktično svodi na zdrav način života, koji jača ličnost i suprotstavlja se stresu. Mnogi pokušavaju da posledice mobinga ublaže na neprikladan ili čak štetan način. Nikotin, alkohol, kofein, taurin, šećer, sredstva za umirenje, kao i opijati, najčešće su sredstva kojima se pokušava umanjiti osećaj stresa. Mnogi svakodnevno uzimaju velike količine kafe, cigareta, alkohola, čokolade, raznih stimulansa ili svega toga zajedno. Ovi stimulansi ne samo da ne smanjuju stres, već stvaraju zavisnost, razbijajući prirodne antistresne mehanizme, tvrde lekari. Umesto uzimanja stimulansa i sredstava za smirenje, savremeni čovek bi trebalo da nauči metode za izbegavanje stresa i smanjivanje njegovih štetnih dejstava. Neke od njih možemo sprovoditi i sami, kao npr. smanjenje obima dnevnih obaveza (radnih, porodičnih, školskih, društvenih), uvođenje pravilne ishrane sa mnogo vitamina i minerala, izbegavanje stimulansa i sedativa, uredni ritam spavanja, redovne vežbe tela uz tehnike opuštanja.

Kada je u pitanju odabir mere protiv mobinga, od esencijalne važnosti je saznanje o kojoj se fazi mobinga radi. Postoje različite mere u zavisnosti da li treba sprečiti razvijanje mobinga, da li ga treba zaustaviti ili rehabilitovati žrtvu.
Prevencija: Trebalo bi biti u interesu poslodavca da uspostavi politiku prevencije eskalacije konflikta u opasna stanja. Čini se da je skoro dovoljno ako poslodavac objavi da opasna eskalacija konflikta nije u interesu organizacije i da top menadžment smatra prevenciju istog od strane pretpostavljenih i menadžera kao pravilo. Jedna preventivna mera je i edukacija menadžera na svim nivoima o umetnosti konflikt menadžmenta i obučavanje istih da koriste politiku kompanije. Takođe treba uspostaviti pravila koja određuju kako treba reagovati ako konflikt dosegne stanje u kojem konflikt menadžment postaje jako zahtevan.
Rane intervencije menadžmenta: Da bi mogao da deluje rano i preventivno pretpostavljeni mora biti sposoban da čita znakove razvijajućeg mobing procesa. Takođe, top menadžment treba da izabere jednu ili više osoba u organizaciji kojima će se zaposleni koji su u opasnosti moći obratiti za savet.
Stručna rehabilitacija: Kada se mobing proces razvije, obaveza menadžera i pretpostavljenih bi trebala biti da zaštite žrtvu. Žigosanje žrtve mora biti sprečeno, i on ili ona mora biti u stanju da zadrži svoju prethodnu reputaciju i sposobnosti. Trebalo bi da se žrtva pošalje na bolovanje i trebalo bi da se istoj ponudi stručna rehabilitacija. Puštanje nesrećne osobe da prođe kroz mobing proces i posle toga je samo odbaciti, treba biti obeleženo kao veliki propust u menadžmentu.
Zakon: Zakonske mere koje bi pomogle borbu protiv mobinga treba da obezbede pravo zaposlenog na fizičko i psihičko zdravlje na poslu. Treba da prisile poslodavce da redovno vrše internu kontrolu radnog okruženja, kako bi bili u stanju da preduzmu mere u ranoj fazi mobinga. Zakonske mere treba da prisile poslodavce na direktnu intervenciju po pojavljivanju mobinga. I treba da obezbede stručnu rehabilitaciju radnika koji su bili prečesto na bolovanju ili im je bolovanje bilo predugo. Sigurno je da postoji i niz drugih zakonskih mera koje bi pomogle u borbi protiv mobinga.

Ako se stekne osećaj izloženosti mobingu ili bilo kojem načinu zlostavljanja, treba pokušati sledeće:
Odlučno reći osobi-moberu da njeno ponašanje nije prihvatljivo i da odmah prestane sa istim. To je najbolje učiniti u prisustvu drugih osoba ili predstavnika sindikata.
Voditi dnevnik. Beležiti datum, vreme i događaje sa što je moguće više detalja. Beležiti imena svedoka i opis događaja. Pri tom imati na umu da se mobingom smatra ne samo incident već i broj, učestalost i naročito namera zlostavljanja.
Čuvati kopije pisama, imejlova, faksova, poruka, rešenja, zahteva ili bilo kojeg drugog oblika korispodencije sa osobom-moberom.
Ne vraćati istom merom, jer je teško dokazati ko je tu zlostavljač a ko zlostavljan, time će osobe koje mogu pomoći biti dovedene u nedoumicu.
Obratiti se za pomoć psihologu ustanove (ako ga ima), predstavniku sindikata, menadžeru kadrovskog odeljenja u skladu sa kolektivnim ugovorom i zakonom, odboru za zdravlje i bezbednost u svojoj ustanovi.
Obavestiti najbliže udruženje ili savetovalište protiv mobinga.
Zatražiti od nadležnog lekara da utvrdi da je pogoršanje zdravstvenog stanja posledica mobinga-stresa na radnom mestu.
Obavezno kontaktirati ovlašćenog predstavnika sindikata opštine ili regije u cilju obaveštavanja javnog mnjenja putem sredstava javnog informisanja.
Jako je važno da se borba protiv mobinga podigne na društvenom nivou. Sredstva za to mogu biti mediji, kako pisani tako i elektronski, kao i efikasno zakonodavstvo.
Svakako, ono što bi jako pomoglo i imalo važnu ulogu u borbi protiv mobinga su udruženja i savetovališta protiv mobinga.

U našem okruženju termini mobing i mober su jako nepoznati, pa i sam taj fenomen kod nas predstavlja neprepoznativlju pojavu. Ljudi su mobirani, a da sa samom terminologijom i dijagnostikom nisu u kontaktu. Mobirane osobe lutaju, zavisno od profila ličnosti, bore se, izvlače iz krize samostalno, lutajući od lekara do lekara, od psihologa do socijalnog radnika, od pravnika do advokata. Pošto su psihičke posledice zlostavljanja na radnom mestu sve češći razlog zbog kojeg se pacijenti obraćaju za stručnu pomoć, evidentno je da je neophodno otvaranje udruženja i savetovališta protiv mobinga, radi pružanja psihološke, medicinske i pravne podrške žrtvama mobinga. U udruženju ili savetovalištu neophodan je angažman sledećih profila stručnjaka:
Psiholog, zadužen za: uzimanje anamnestičkih podataka, intervjua, Revidirane Beta serije, Testa o verbalnom pamćenu, Bekove lestvice depresivnosti, Vartegovog (Vartegg) projektivnog testa, Huperovog (Hooper) testa vizuelne organizacije, čime bi se dobila autentična slika profila ličnosti i razotkrila suština promene ličnosti žrtve. Uloga psihologa je i psihološka podrška žrtvi, sam osećaj pacijenta da zna da ima kome da se obrati i da računa na istu demistifikovala bi problem i na taj način pacijentu bi bilo omogućeno da se realno suoči sa svim pratećim posledicama mobinga kao i mogućnosti razrešavanja istog.
Psihijatar vrši identifikaciju činjenice da bolest nije uzrokovana organskim poremećajem, već da se radi o reaktivnom poremećaju nastalom usled dejstva mobinga. Takođe određuje odgovarajuću dijagnozu i terapiju, kao i praćenje rezultata lečenja.
Pravnik preduzima sve potrebne zakonske radnje u cilju sprečavanja mobinga i kažnjavanja mobera i obezbeđuje svu moguću pravnu podršku.
Predstavnik sindikata preduzima sve potrebne radnje u cilju poštovanja kolektivnog ugovora (kako opšteg, tako i pojedinačnog), organizuje edukaciju članstva o načinima i merama prepoznavanja i eliminaciji mobinga, omogućuje žrtvi mobinga slobodu misli i izražavanja u medijima, on je tampon zona između žrtve i mobera.

9. Istraživanja u vezi mobinga

Do sada najopsežnije istraživanje mobinga je izvedeno u Švedskoj. Oko 2400 zaposlenih, koji su predstavljali uzorak čitave švedske zaposlene populacije, je bilo intervjuisano.
Učestanosti: Epidemiološka statistika je otkrila da iskustva 3.5% ispitanika odgovaraju definiciji mobinga. Ovo je značilo da su 154000 muškaraca i žena od 4,4 miliona zaposlenih u Švedskoj žrtve mobinga..
Pol: Muškarci (45%) i žene (55%) su mobirani, grubo gledajući, u jednakim proporcijama, razlika je neznatna. Kada je u pitanju ko koga mobira, istraživanje pokazuje da je 76% mobiranih muškaraca bilo mobirano od strane muškaraca, a samo 3% je bilo napadnuto od strane žena, 21% je bilo predmet mobiranja od strane oba pola. Sa druge strane, 40% mobiranih žena je mobirano od strane žena, 30% je napadnuto od muškaraca i 30% od oba pola.
Starosno doba: Najzatupljenije su starosne grupe 21-30 i 31-40 godina, poredeći ih sa starosnim grupama od 41-50, 51-60 i preko 61 godine. Ove razlike nisu značajne. Ne postoji ni značaj u polovima.
Broj mobera: Otprilike jedna trećina mobiranih je napadnuto od samo jedne osobe. Nešto više od 40% je bilo žrtva napada dvojice do četvorice mobera. A retko je čitav radni tim maltretirao jednu osobu. Buduća istraživanja bi se trebala usredsrediti na one individue koje su vrlo svesne dešavajućeg mobinga, ali koje i pored toga ne intervenišu. Ove osobe se mogu posmatrati kao potencijalni zaustavljači mobing procesa.
Profesije: Čak i u ovom istraživanju rezultati nisu toliko značajni jer je činjenica da uzorak od 2400 osoba nije dovoljno velik za proučavanje podgrupa. Ipak, postoje indicije, koje pokazuju da su neke struke najzastupljenije. 14.1% (6.5% - proporcionalno za čitavu radnu populaciju) mobiranih je zaposleno u školama, univerzitetima i drugim prosvetnim ustanovama.

Dugoročne posledice: Velika većina ovih mobiranih zaposlenih (istraživanje ukazuje na procenat od 10-20%) završi sa ozbiljnim obolenjem ili počini samoubistvo.
Internacionalno poređenje: Direktno poređenje istraživanja u različitim zemljama se ne može sprovesti jer je ozbiljnih istraživanja o mobingu iz različitih zemalja još uvjek vrlo malo. Ipak, sprovedena istraživanja izvedena na različitim radnim mestima pokazuju neznatnu razliku u odnosu na zemlje i profesionalna zanimanja.

Na osnovu Galupovog istraživanja, konstatovano je da 60% zaposlenih u Srbiji živi u ogromnom strahu od gubitka posla, te je na taj način strah glavni pokretački mehanizam za psihološko maltretiranje i ponižavanje tj. mobing.
Prvo javno izlaganje o mobingu u Srbiji bilo je na 54.-tom stručnom naučnom skupu psihologa Srbije na Zlatiboru 24.-27. maja 2006. godine sa temom "Mobing - stvarnost ili iluzija" u okviru slobodnih saopštenja i poster prezentacije.
Dipl. psiholog Ljiljana Aranđelović iz Paraćina, koja je i sama bila žrtva mobinga, sprovela je pilot istraživanje na uzorku od 15 mobiranih osoba. Trinaest žena i dva muškarca, raspona od 30 do 50 godina. Svi su bili visoko obrazovane osobe, trinaest osoba iz vaspitno-obrazovnih ustanova, jedna iz privredne i jedna iz državne administracije. Radilo se isključivo o vertikalnom mobingu, sa sledećim posledicama: hipertenzija, hiperglikemija, psorijaza, napad bubrega, anksioznost, depresija, osećaj depersonalizacije, povećano konzumiranje cigareta i sedativa. Ovo je sve zabeleženo prilikom njihovih izjava na magnetnoj traci i pratećoj dokumentaciji.
U skoro svim slučajevima moberi su žene rukovodioci. Kod istih je prisutan "fenomen fotelje", iste primenjuju autokratski način rukovođenja, ne trpe konkurenciju, rigidne su i nemaju empatije za svoje radnike. Plastičan primer dominantnih struktura ličnosti koji je u stvari odbrambeni mehanizam za svoje lične propuste.
Kazne u zapadnoevropskom zakonodavstvu se kreću između godinu dana zatvora i novčane kazne od 15250 evra. Sem toga, u Nemačkoj telefonske linije za pomoć žrtvama mobinga beleže do 2000 poziva dnevno, a otvorene su i klinike za rehabilitaciju žrtava. Istraživanja još pokazuju da je preko polovine zaposlenih u Evropi nezadovoljno odnosima na poslu.
Međunarodna istraživanja su potvrdila da se mobing najčešće događa u državnoj upravi 14%, a potom u školstvu i zdravstvu 12%, dok je u našim uslovima taj procenat znatno veći, mada se time niko sistematski ne bavi. Zato se može pretpostaviti da su razmere pojave zlostavljanja na poslu i šire nego što ih može obuhvatiti istraživanje, jer se žrtve mobinga boje da svoj problem izlože javnosti. Plašeći se još većeg nekažnjenog zlostavljanja i osude okruženja što su se usudile da loše govore o autoritetima.

Na pitanje može li osoba koja je zlostavljana na radnom mestu da se požali nekome 33,5% ispitanika je odgovorilo da uglavnom ne može, a 50,8% zaposlenih smatra da im kolege kontrolišu dužinu boravka na poslu. Postoje razni oblici mobinga, a jedan od ljih je i dobijanje besmislenih zaduženja i radnih obaveza ispod profesionalnog nivoa, što je na sadašnjem poslu iskusilo 13,4% anketiranih, odnosno na prethodnom 10,3%. Da su ismevani zbog govora, držanja, hoda ili odevanja na trenutnom poslu priznalo je 11,2% anketiranih, a u većem procentu (13%) su to bile žene, u odnosu na muškarce (9,2%). Interesantno je da je čak oko 23% anketiranih na sadašnjem poslu doživelo situaciju da se razgovor naglo prekinuo po njihovom ulasku u neku radnu prostoriju. Oblik mobinga na poslu svakako je i to da pretpostavljeni nikada ne pohvali poslovni uspeh zaposlenog, 20,7%. A gotovo isti procenat oko 20% smatra da su rezultati njihovog rada obezvređeni.

10. Posledice mobinga

Efekti na društvo: U Australiji, prema jednom istraživanju iz 1991. godine su izračunati troškovi za slučajeve mobinga i druge bolesti povezane sa stresom. Troškovi australijskog društva nastali na osnovu bolovanja usled maltretiranja na radnom mestu su bili ogromni. Osnovni problem je bio u tome što je zaposlenima, koji su duži vremenski period bili izloženi vrlo lošem psihološkom okruženju na poslu, uspostavljena dijagonza stresa. Zdravstvo je, koristeći ovu proceduru, bilo fokusirano na stanje bolesti, a ne na stanje zdravlja. I umesto da doktori prisile menadžment da ispitaju radno okruženje koje je proizvelo obolenje oni su to pripisivali "žrtvinoj nemogućnosti da podnese pritisak poslovnog života". Rezultat ovakve politike nije davao podstrek menadžmentu da organizuje radne procedure ili društveno okruženje u njihovim kompanijama. Kako pokazuje švedska javna statistika, jako zlostavljani radnici, takođe, pokazuju tedenciju ka odlasku u prevremenu penziju. Cifre za 1991. godinu pokazuju da približno 25% radne snage sa više od 55 godina je prevremeno penzionisano. Kancelarija socijalnog osiguranja Švedske je procenila da postoji veliki broj osoba koje su obolele usled lošeg psihološkog radnog okruženja, drugim rečima, usled mobinga. Između 20% i 40% od godišnjeg broja prevremenih penzionisanja je prouzrokovano lošim psihološkim okruženjem. Otprilike svaki treći do peti penzioner iz ove starosne grupe je bio izložen ekstenzivnom mobingu. Činjenica da je švedska vlada želela da zaštiti nacionalni budžet od ovakvog velikog finansijskog opterećenja nije iznenađujuća. U vreme 1993./1994. godine Odluka o stručnoj rehabilitaciji je stupila na snagu. Ovaj zakon je predviđao da su poslodavci obavezni da Kancelariji socijalnog osiguranja predstave plan stručne rehabilitacije radnika, ako je isti bio na bolovanju jedan mesec ili je bio na bolovanju deset puta u toku dvanaestomesečnog perioda. Svrha ovakvih mera je bila da se troškovi rehabilitacije prebace na izvor, radno mesto čije je loše stanje radnog okruženja izazvalo troškove.
Efekti na organizaciju: Švedski ekonomista Johanson (Johanson) je u cilju da izračuna troškove kompanije na osnovu dugih ili učestalih bolovanja razvio specifikacijski popis. Pronašao je metod za izračunavanje različitih vrsta troškova komapnije. Takođe je uspio demonstrirati da je mnogo jeftinije za kompaniju da ovakvim radnicima ponudi stručnu rehabilitaciju, čak i najskuplju, i da reorganizuje radno okruženje, nego da ih dugo vuče po bolovanjima sve dok im na kraju ne da otkaz. Progresivni konflikti kao što je ove vrste prouzrokuju negativan razvoj, pogoršavajući radno okruženje. Hipotetički se mogu zamisliti posledice na organizaciju u smislu većih troškova proizvodnje, brojnih smena zaposlenih, nedostatku motivacije zaposlenih i sl.
Efekti na žrtvu: Za žrtvu, mobing je visoko destruktivan. Ovde se može postaviti pitanje zašto žrtva ne napusti organizaciju? Ali kako žrtva postaje starija, njegova ili njezina sposobnost da pronađe novi posao opada. Ovome ide u prilog i činjenica da su oni koji su razvili PTSP (Post-traumatski stresni poremećaj) usled mobinga retko mlađi od 40 godina. Rizik da žrtvina profesionalna pozicija stagnira ili se čak pogorša je veći. Izbacivanje sa posla se lako može pretvoriti u situaciju u kojoj žrtva nije u stanju da pronađe bilo kakav posao, što znači da je žrtva u stvari izbačena sa tržišta rada.

Korišteni izvori:


- sajt dr. Lejmana:
http://www.leymann.se/
- sajt dr. Ljiljane Aranđelović
http://www.mobbingsrbija.com/
- članak o mobingu "Mobing - psihičko ugnjetavanje na poslu" u elektronskom magazinu o savremenom poslovanju "E-magazin":
http://www.emagazin.co.yu/clanak.asp?id= 171
- drugi sajtovi, članci i informacije raspoložive u dostupnim medijima.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD