POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PSIHOLOGIJE
Gledaj Filmove Online

RAZVOJ INTELIGENCIJE

1. Filogenetski razvoj

Reč filogeneza nastala je od grčkih reči phyllon-rod i genesis-postanak, razviće. Ona predstavlja istorijski proces razvića kroz evoluciju jedne vrste, roda ili familije. Smatra se da se, pre oko 14 miliona godina, razvitak sisara-primata, u to vreme najrazvijenije vrste, kreće u nekoliko pravaca. Jedan od tih pravaca čine antropoidni (čovekoliki) majmuni: orangutan, šimpanza, gorila i gibon. Najveću anatomsku sličnost sa čovekom imao je šimpanza, a najmanju gibon. Veliki čovekoliki majmuni-hominidi (Hominidae) su porodica primata u koju se pored orangutana, šimpanze i gorile ubraja i čovek (Homo sapiens). Oni, uz porodicu malih čovekolikih majmuna (Hylobatidae), čine natporodicu čovekolikih majmuna hominoida (Hominoidea). Kod te vrste razvijaju se određene odlike koje vode ka pojavi čoveka.
Pre oko 4 miliona godina javlja se vrsta koja koristi stražnje udove za kretanje i počinje da izrađuje oruđe. Razvitak se nastavlja znatno brže. Smatra se da je ljudska vrsta (Homo sapiens), sa karakteristikama po kojima se razlikuje od drugih živih bića, nastala pre oko 100 hiljada godina. Te karakteristike su uspravno kretanje, odvajanje palca ruke od ostalih prstiju, razvijenost mozga i govora.
Kada govorimo o nastanku čoveka kao vrste, nastanku njegovih karakteristika, odlika ponašanja i psihičkog života, govorimo o filogenezi, tj. filogenetskom razvoju čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su rad, društveni život i razijenost govora.
Čovek je živo biće koje se bitno razlikuje od svih ostalih živih bića zato što poseduje sposobnost logičkog rasuđivanja, tj. razum. Svi ljudi zajedno predstavljaju čovečanstvo ili ljudski rod.

1.1. Uloga rada i formiranje ruke

Rad je osnovni činilac koji doprinosi formiranju čoveka kao nove vrste, sa novim načinom ponašanja i novim psihičkim životom. Organski preduslov da se pojavi rad kao oblik ponašanja ljudi bilo ja postepeno oslobađanje prednjih udova od aktivnosti kretanja i njihovo pretvaranje u organe za manipulisanje – ruke. Antropomorfni majmuni su samo povremeno koristili prednje udove za manipulisanje, a uglavnom su ih koristili kao i stražnje udove, za kretanje. Kod čoveka se prednji udovi potpuno oslobađaju za manipulisanje i postaju sve pokretljiviji. Stvaranje i razvijanje ruku značajno utiče na razvitak čitavog organizma, a posebno mozga. Rad kao karakteristika aktivnosti čoveka postaje uslov za preobražaj anatomsko fiziološke organizacije čoveka, njegovog celokupnog načina života, a posebno njegovog psihičkog života.

1.2. Nastanak i značaj govora

Drugi važan momenat u razvitku čoveka jeste razvitak govora i jezika. Do razvitka govora doveo je rad. Da bi se uspešno osvarile radne delatnosti i zajednički život, formirao se ljudski govor.

1.3. Razvitak psihičkih funkcija

Uz razvitak jezika i radne aktivnosti razvijaju se i psihičke funkcije. Razvija se opžanje, učenje postaje sve brže i obimnije, a sve veći značaj dobijaju složeniji umni procesi u kojima važnu ulogu ima mišljenje. Koristeći mišljenje, čovek formira apstraktne pojmove, može da zamišlja, predviđa, planira i stvara.

1.4. Ljudsko društvo i kultura

Sa razvojem delatnosti stvara se nova i drugačija zajednica – ljudsko društvo. Za održanje jedne zajednice potrebno je i poštovanje određenih pravila ponašanja. Razvoj kulture zavisi od celokupne razvijenosti društvene zajednice. Neki delovi kulture se sporije razvijaju i prenose se generacijama, kao što su verovanja, trdicije i neki načini života. Kultura zavisi od razvijenosti društva, ali i utiče na društveni razvitak.

2. Ontogenetski razvoj

Sam naziv potiče od grčkih reči ontos-biće i genesis-postanak, razviće. Obuhvata procese preobražaja nekog začetka (oplođenog jajeta) koji potiče od roditeljskog organizma, u novu odraslu jedinku. Postoje tri opšta činioca koja određuju ontogenzu, a to su: nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca.

2.1. Nasleđe i sazrevanje

Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Sazrevanje ili maturacija je fiziološki proces razvijanja naslednih osnova.

2.2. Nasleđe kao uslov razvitka

Nasleđe čine urođene dispozicije. Genima se prenose takve dispozicije i one se sastoje u nasleđenoj anatomsko-fiziološkoj organizaciji organizma, a posebno nervnog sistema. Svako psihičko svojstvo razvija se i formira tek na osnovu aktivnosti u određenoj sredini.

3. Inteligencija

Reč inteligencija potiče od reči intel-među i legare-uviđati međuveze, što zajedno znači uvđati međuveze između stvari i pojava. Nema jedinstvene definicije ove složene psihičke funkcije. Sveobuhvatno, može se reći da je to globalna sposobnost pojedinca da deluje svrsishodno, da misli i postupa racionalno i da se uspešno nosi sa svojom okolinom. Poremećaje inteligencije delimo u dve velike grupe prema tome da li se radi o urođenom ili rano stečenom defektu inteligencije ili o gubitku inteligencije koja je bila pravilno razvijena. Reč je dakle o mentalnim retadacijama (oligofrenijama), odnosno demencijama.
Neki autori definišu inteligenciju kao sposobnost apstraktnog mišljenja, neki smatraju da je inteligencija sposobnost brzog i lakog učenja, dok postoje i definicije koje izjednačavaju inteligenciju sa sposobnošću snalaženja i prilagođavanja složenim situacijama što je u funkciji prilagođavanja jedinke. Često se pominju tri osnovne kategorije inteligencije: apstraktna ili verbalna, koja podrazumeva veštinu spretne upotrebe pojmova i kombinacije reči; praktična inteligencija koja označava spretnost baratanja predmetima i stvarima u smislu manipulativne sposobnosti, tehničke inteligencije i psihomotornog reagovanja; i socijalna inteligencija koja označava umešnost u postupanju sa ljudima .
Ključni problem pri određivanju prirode inteligencije jeste pitanje da li je inteligencija jedinstvena sposobnost osobe ili se sastoji od određenog broja različitih posebnih sposobnosti. Jedna od najstarijih teorija inteligencije, dvofaktorska inteligencija (Spirman) , kaže da u svim čovečijim aktivnostima učestvuju dva faktora – jedan opšti, generalni G faktor i jedan specifični S faktor. G faktor ukazuje na opšte čovečije sposobnosti koje su zastupljene u svim radnjama, a S faktor ukazuje na specijalne sposobnosti od kojih zavisi ishod nekog posebnog zadatka ili radnje. Specifični faktori mogu se objasniti kombinacijom opšteg faktora i specifičnog vežbanja i interesovanja, a to je ono što se u običnom životu zove specijalna obdarenost, tj. talenat (muzički, logički, mehanički, različite sposobnosti pamćenja brojeva ili imena...). Nasuprot ovome, moguće je govoriti i o specijalnim defektima, tj. onome što se obično naziva antitalenat.
Kasnije, drugi autori (Terston) ne nalaze potvrdu o jedinstvenom G faktoru , već smatraju da se ovaj faktor sastoji od sedam osnovnih, nezavisnih, primarnih sposobnosti:
W faktor verbalna fluentnost manifestuje se bogatsvom rečnika, brzom i lakom nalaženju potrebnih reči, lakom i tečnom govornom izražavanju;
V faktorverbalna sposobnost predstavlja efikasno razumevanje reči i odnosa između njih. Rešavanje verbalnih analogija, obim rečnika i testovi razumevanja pročitanog zavise od ove grupe sposobnosti;
N faktornumerička sposobnost odnosi se na sposobnost operisanja brojevima pri izvođenju prostih računskih operacija;
S faktorspacijalna (prostorna) sposobnost manifestuje se sposobnošću zamišljanja i predstavljanja odnosa u prostoru;
M faktorsposobnost asocijativnog pamćenja odnosi se na pamćenje materijala bez logičkog smisla, npr. brojeva, slova, reči;
P faktor perceptivna brzina manifestuje se sposobnošću brzog i tačnog opažanja objekta, njihovih karakteristika i međusobnih razlika;
R faktorinduktivno zaključivanje predstavlja sposobnost nalaženja pravila ili principa. Zadatak koji zahteva induktivno rezonovanje može ovako da izgleda: „Uneti odgovarajući broj na mesto znaka pitanja u nizu brojeva: 8-11-14-?-20“.

3.1. Počeci inteligencije

Da li se inteligencija ispoljava od rođenja? Testovima ne možemo meriti inteligenciju malog deteta. Kako se onda utvrđuje javljanje inteligencije? Postoje dva osnovna načina :

I pristup: Ispituju se razne vrste ponašanja deteta i utvrđuju korelacije tih ponašanja sa onim vrstama ponašanja koji se u testovima inteligencije uzimaju kao indikatori inteligencije. Koreliranje postignuća dece merenog skalama psihomotornog razvoja (mere brzinu razvoja različitih psihomotornih funkcija, npr. razvoj dosezanja i hvatanja) sa kasnijim postignućem na testovima inteligencije, pokazalo je beznačajan stepen slaganja (korelacije). Poneke korelacije su čak i negativne. Ovo znači da brzina razvoja psihomotornih funkcija u prve tri godine života nije povezana sa razvojem inteligencije u kasnijim godinama.
Problem sa primenom testova inteligencije na uzrastima mlađim od tri godine sastoji se u tome što su instrukcije (a najčešće i rešavanje zadataka) verbalne, a verbalne sposobnosti na ovim uzrastima nisu dovoljno razvijene. S druge strane, opšte je uverenje da se inteligencija javlja i ranije nego što je dete sposobno da rešava testove inteligencije, ali su oblici njenog ispoljavanja nepoznati. Kako onda testirati inteligenciju na ovim ranim uzrastima? I, kako, uopšte, pratiti razvoj ove sposobnosti koja na različitim uzrastima ima bitno različite oblike ispoljavanja?
To su problemi za koje u okvirima ovog (I) pristupa nema rešenja. Ovim se pristupom nije uspelo pokazati koji su to oblici ponašanja u kojima se prvi put ispoljava inteligencija i kada do ovih ispoljavanja dolazi.
Suština ovog pristupa je, dakle, u tome da se, ispitivanjem najrazličitijih ponašanja deteta do tri godine, pronađu ona koja visoko koreliraju sa postignućem na testovima inteligencije. Takva ponašanja, međutim, nisu nađena. U osnovi ovih ispitivanja nije ležala nikakva pretpostavka o prirodi tih prvobitnih ispoljavanja inteligencije.

II pristup: Na osnovu teorijskih znanja i shvatanja o prirodi inteligencije, traga se za specifičnim načinima njenog ispoljavanja na najranijim uzrastima.
Glavni predstavnik ovog pristupa je Žan Pijaže. Po njemu, prva ispoljavanja inteligencije javljaju se na uzrastu od oko 10 meseci. U kojim se ponašanjima ispoljava inteligencija na ovim ranim uzrastima? U svim onim ponašanjima u kojima dete nedvosmisleno pokazuje da razlikuje sredstvo od cilja. Npr. ako se dete igra nekom igračkom, i ona mu se uzme iz ruke i stavi na neku podlogu (npr. ćebe) tako da dete ne može da je dohvati, a dete počne da privlači podlogu (sredstvo) da bi dohvatilo igračku (cilj). Pre uzrasta od oko 10 meseci ovakva ponašanja se po pravilu ne javljaju. Treba naglasiti da su ovakva prvobitna ispoljavanja inteligencije zajednička za ljude i antropoidne (čovekolike) majmune. Pijažeove podatke ove vrste je vrlo teško pretočiti u mere koje bi zatim bilo moguće porediti sa merama na testovima i izračunavati korelacije, tako da se to u okviru ovog pristupa i ne radi.

U svojoj teoriji, Pijaže pokazuje kako se kasnija ispoljavanja inteligencije (dakle i ona koja se mogu meriti testovima) nadovezuju na ove prvobitne oblike. Mada svi oblici ispoljavanja inteligencije (sva inteligentna ponašanja) imaju na svim stupnjevima razvoja istu funkciju (adaptacija), njihova se struktura na svakom od stadijuma kvalitativno menja.


3.2. Preobražaj inteligencije

Kako praviti testove inteligencije kad se načini njenog ispoljavanja sa uzrastom bitno menjaju? Da bi se to pitanje razrešilo, treba da poznajemo statističke i psihološke veze među njima.
Pijaže smatra da inteligencija prolazi kroz tri razvojna stadijuma :
1. Senzomotorna inteligencija (do kraja druge godine)
2. Period pripreme i organizacije konkretnih operacija (od kraja druge godine do puberteta). Prva faza u ovom periodu (priprema, konkretnih operacija) zove se predoperaciona faza i traje obično do vremena polaska u školu. Sledeća faza – konkretne operacije – traje do početka puberteta.
3. Formalne operacije (od puberteta nadalje)

Svaka faza predstavlja pripremu za sledeću fazu, i sve se međusobno razlikuju po strukturi. Pijaže je osobenosti ovih faza opisivao formalnim modelima iz logike, za koje je u dečjem ponašanju pronalazio konkretne manifestacije. Raspravljajući o stadijumima, on je opisao prirodu zadataka koje dete na svakom nivou može da reši. Pijaže je do svojih podataka dolazio tzv. kliničkom metodom, koja je dobila ovo ime zato što se razlikuje od metode testova, kojom se stiče uvid samo u rezultate intelektualne aktivnosti, dok se kliničkom metodom otkrivaju i načini, procesi kojima se dolazi do tih rezultata. Pijaže se, dakle, bavio izučavanjem psiholoških veza između načina ispoljavanja inteligencije na različitim stupnjevima. Utvrđivanjem statističkih veza (korelacija) bave se više psihometrijski orijentisani psiholozi. Saradnja između ova dva pristupa nije zadovoljavajuća, što se odražava i na konstrukciju testova inteligencije u razvoju.

3.3. Vrste inteligencije

Ima autora (Katel) koji govore o fluidnoj inteligenciji i kristalizovanoj inteligenciji . Prva, fluidna inteligencija, je relativno nezavisna od vaspitanja i iskustva osobe i pod značajnim uticajem je nasleđa. Kristalizovana intelgencija se povećava sa sticanjem iskustva i obrazovanja, maksimum dostiže posle dvadesete godine života i ne opada sa starošću.
Na razvoj inteligencije utiče nasleđe i brojni faktori sredine. Kolika je uloga svakog od ovih faktora nije moguće precizno utvrditi. Pojedinac će urođenu dispoziciju razviti više ili manje, sve u zavisnosti od uslova sredine. Krajnja granica ipak je određena nasleđem „I najpovoljnija sredina ne može od idiota stvoriti čoveka normalne inteligencije“ . Tempo razvoja inteligencije je u prvim godinam života mnogo brži i bogatiji. Po pitanju granice gde se završava razvoj inteligencije ne postoje ujednačeni stavovi: neki smatraju da se taj proces završava u periodu od 18 do 20, odnosno 25 godina života, a kasnije se samo obogaćuje inventar znanja.
Kliničko, grubo, testiranje inteligencije zasniva se na oceni raznih sposobnosti: bogatstva rečnika, razumevanja apstraktnih pojmova, sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog, nivoa školskog i opšteg znanja u odnosu na edukaciju i sredinu iz koje potiče, sposobnosti rasuđivanja.
Za precizno određivanje inteligencije koriste se standardizovani testovi inteligencije koji daju količnik inteligencije (IQ). Bine-Simonov test je i dalje najviše korišćen test za procenu dečje inteligencije. U okviru ovog testa , za svaku godinu starosti predviđen je određen skup zadataka (po šest) koji odražavaju intelektualne sposobnosti dece određenog uzrasta. Pri ispitivanju počinje se sa zadacima koji su predviđeni za uzraste mlađe od uzrasta ispitivanog deteta. Zatim se daju zadaci za sve starije uzraste, sve dok je dete u stanju da reši bar jedan od zadataka. Zbir svih rešenih zadataka određuje, tkz. umni uzrast ispitivanog deteta. Svaki rešeni zadatak važi dva meseca umne starosti. Ako dete uspe da reši neki zadatak predviđen za starije uzraste, onda mu se za svaki zadatak dodaju po dva meseca. Ako ne reši pojedine zadatke predviđene za njegov uzrast ili za uzrast mlađi od njegovog, za svaki nerešeni zadatak oduzimaju mu se dva meseca mentalnog uzrasta. Umni uzrast ne mora da se poklapa sa kalendarskim; ukoliko je veći kažemo da je dete iznad proseka, ukoliko je manji da je ispod proseka, a ako umni odgovara kalendarskom uzrastu dete je prosečne inteligencije. Stepen inteligencije moguće je izraziti još preciznije količnikom inteligencije (kvocijent inteligencije) IQ. To je odnos između psihičke, tj. umne starosti i telesne starosti pomnožen sa 100.
Različite revizije Bine-Simonove skale pokazale su se kao vrlo dobri instrumenti za procenu inteligencije kod dece i mlađih osoba. Ali, odraslim osobama mnogi zadaci u ovom testu deluju detinjasto ili suviše školski. Zato je nastala potreba da se za adolescente i odrasle osobe konstruišu drugačiji testovi. Američki psiholog Dejvid Veksler razvio je izvestan broj testova za merenje inteligencije kod odraslih. Zadaci ovih skala dele se na dve grupe: verbalne i manipulativne. Verbalni deo skale sadrži testove opšte informisanosti, sličnosti, aritmetičkog rezonovanja, shvatanja i ponavljanja brojeva. Neverbalni deo sadrži dopunjavanje, shvatanje stripa, slaganje kocaka, sklapanje figura, šifru i lavirint. Za oba dela skale traže se zasebne IQ vrednosti. Ako je razlika između ovih vrednosti prihvatljiva iskazuje se zbirni IQ skor, a ako je razlika velika onda se posebno tumače oba dobijena skora. Nađeno je da zadaci verbalne skale angažuju procese u levoj hemisferi, a zadaci manipulativne skale zahtevaju aktivnost obe hemisfere mozga. Pored ovih ima i drugih testova inteligencije koji se mogu primenjivati i grupno, npr. Ravenov test progresivnih matica .
Raspodela inteligencije po stanovištu u zavisnosti od IQ ima oblik zvona, odnosno veći deo populacije pokazuje prosečnu inteligenciju ili nešto iznad i ispod proseka, a otprilike je isti broj onih čija je inteligencija znatno ispod, odnosno iznad proseka. Razlikujemo osobe sa vrlo visokom inteligencijom IQ 120-140 i više (Mocart 160), sa visokom IQ 110-120, sa prosečnom IQ 90-110, sa fiziološkom tupošću IQ 80-90, debil IQ 50-80, imbecili IQ 20-50, idioti IQ 0-20.

4. Mentalne retardacije

Mentalna retardacija (oligofrenija, slaboumnost) je stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihičkog razvoja. Smatra se da je u 75% - 80% uzrok svih oligofrenija nasleđe. Mnogo češće je majka ta koja prenosi, što se objašnjava time da se oligofreni muškarci retko žene i ostavljaju porod. Istraživanja pokazuju da ako su oba roditelja slaboumna, izgledi za njihovu decu da budu slaboumna iznose 92%.

4.1. Uzroci mentalnih retardacija

• Poremećaj razvoja mozga i lobanje-mikrocefalija, maliformacije vijuga, hidrocefalus;
• Infektivna i toksična oboljenja ploda-virusne infekcije majke (naročito tokom prva tri meseca trudnoće, u vreme organogeneze), toksoplazmoza, kongenitalni sifilis, infektivni meningitis i encefalitis u prvim mesecima života kao komplikacije dečijih infektivnih bolesti, Rh krvna inkopatibilija majke i deteta, oštećenja uzrokovana medikamentima, npr. neuroleptici;
• Hromozomske aberacije-Daunov sindrom (trizomija 21), Klajneferterov sindrom (Sindrom XXY), Patau sindrom (trizomija 13), Edvardsov sindrom (trizomija 18), Cri du chat sindrom-delecija krarkog kraka hromozoma 5, Tarnerov sindrom (Sindrom XO);
• Urođene greške metabolizma-proteina (fenilketonurija), lipida (Tej-Saksova bolest, Gošeova bolest, Neiman-Pickova bolest), ugljenih hidrata (Galaktozemija, Girkeova bolest), drugi metabolički poremećaji (hipotireoidizam, hipertireoidizam...);
• Traumatska oštećenja ploda-porođajna trauma, subarahnoidalna ili subduralna krvarenja, produžena anoksija tokom porođaja, rtg zračenje;
• Neoplazme-intrakranijalne, neurofibromatoza, angioneuroza, tuberozna skleroza mozga;
Epilepsija, traume glave, pthranjenost deteta;
• Nepoznati postnatalni uzroci, tj. bolesti koje karakteriše demijelinizacija i difuzna skleroza;
• Psihosocijalna deprivacija, u smislu nemanja optimalnih uslova za razvoj, i prikraćivanje mnogih emocionalnih i socijalnih potreba za razvoj.

4.2. Klasifikacija mentalnih retardacija

Uobičajno se mentalne retardacije klasifikuju kao debilnost IQ 50-70, imbecilnost IQ 20-50 i idiotija 0-20. Svetska Zdravstvena Organizacija mentalne retardacije klasifikuje kao:
Laka duševna zaostalost IQ 50-69: umni uzrast odgovara umnom uzrastu deteta od 9 do 12 godina. To je najbrojnija kategorija mentalne retardacije, do 85%. Psihomotorni razvoj je usporen, hod i govor se razvijaju kasnije. Govor je slabije razumljiv, mišljenje je konkretno, emocije ispoljavaju otvoreno i direktno. Govor je često preopširan zbog nesposobnosti odvajanja bitnog od nebitnog. Pamćenje može da bude očuvano. Većina ovakvih osoba uspeva da se u potpunosti brine o sebi (hranjenje, oblačenje, čuvanje od opštih opasnosti, održavanje higijene, kontrola sfinktera). Ova deca se upućuju u specijalne škole sa gradivom koje im je prilagođeno. Mogu se uz pomoć i podršku osposobiti za obavljanje jednostavnijih poslova. Sugestibilni su pa lako mogu biti zloupotrebljeni od strane drugih.
Umerena duševna zaostalost IQ 35-49: umni uzrast odgovara detetu od 6 do 9 godina. Simptomi su vidljivi neposredno posle rođenja, udružena je sa fizičkim abnormalnostima. Psihomotorni razvoj je upadljivo usporen. Mogu da se nauče da govore i da održavaju oskudan kontakt sa okolinom, kao i da održavaju ličnu higijenu, ali im je potreban stalan nadzor i kontrola. Psihički poremećaji još upadljiviji: mišljenje konkretno, pojmovi nejasni, pamćenje redukovano i mehaničko.
Teška duševna zaostalost IQ 20-34: umni uzrast odgovara detetu od 3 do 6 godina. Psihomotorni razvoj je veoma usporen. Govor je oskudan, sveden na mali broj razumljivih reči. Dete nije u stanju da bilo šta nauči vežbom. Uz prisutne telesne defekte javljaju se i epi napadi.
Duboka duševna zaostalost IQ ispod 20: umni uzrast odgovar detetu od 2 godine, testovi se ne mogu primeniti. Rađaju se sa teškim telesnim oštećenjima koja ugrožavaju život. Ne nauče da govore, hod je trapav, ne kontrolišu sfinktere. Govor im je oskudan, artikulacija loša. Česti su epi napadi, oštećenja vida i sluha. Nisu u stanju da se zaštite od običnih fizičkih opasnosti i da se staraju sami. Potrebna im je stalna nega u specijalnim ustanovama.
Genetička savetovališta, prenatalna dijagnostika ploda u 16 nedelji trudnoće, rana dijagnostika urođenih grešaka metabolizma i ograničenih specifičnih defekata (oštećenja vida, sluha i dr.) samo su neke mere primarne prevencije mentalne retardacije. Posebno je važno rano identifikovati one uzroke na koje se može uticati, a koji dovode do usporenog psihomotornog razvoja. Na žalost, u najvećem broju slučajeva, radi se o stanjima za koja ne postoje neki specifični lekovi.

Demencija (sekundarno slaboumlje) je gubitak ranije stečenih intelektualnih funkcija. To je globalno i progresivno psihičko propadanje koje menja osnovne intelektualne funkcije i dezintegriše socijalno ponašanje. Osnovne odlike demencije su oštećeno pamćenje i pamćenje naročito svežih događaja, smanjena moć rasuđivanja, poremećaj orijentacije u vremenu i prostoru, emocionalna labilnost ili razdražljivost (što u daljem toku bolesti zamenjuje afektivna tupost), pad inicijative i redukcija sposobnosti, propadanje inventara znanja, gubitak etičkog shvatanja i potenciranje neprijatnih crta ličnosti. Napredovanjem bolesti i najjednostavnije aktivnosti postaju dezorganizovane, govor postaje nepovezan i nerazumljiv. Na postojeću demenciju mogu da se nakaleme i drugi psihički poremećaji-depresivni sindrom ili delirantno stanje, što usložnjava kliničku sliku.
Uzroci demencije: povrede mozga i encefalitisi (mlađe zrelo doba), tumori mozga, miksedem, toksični faktori (alkohol, organske smeše), degenerativni procesi (Alchajmerova, Pikova demencija, Hantingtonova horea, Parkinsonova), cerebrovaskularne bolesti (aterosklerotična demencija).
Demencije se mogu podeliti na više načina:
prema stepenu oštećenja: demencije početnog stepena, srednjeg i teškog;
prema uzroku: vaskularna, Alchajmerova, alkoholna, shizofrena;
prema prognozi;
prema načinu nastanka: akutne ili češće hronične;
po obimu oštećenja: globalne tj. opšte i lakunarne sa očuvanim ostrvcima mentalnog funkcionisanja.

Postoji nekoliko tipova demencije sa svojim specifičnim kliničkim slikama koje se široko izučavaju u neurologiji: Alchajmerova, vaskularna, demencija kod Pikove bolesti, Hantingtonove horee, Parkinsonove bolesti, Jakob-Krojcfeldopve bolesti, kod HIV infekcija, trauma mozga, alkoholizma.


5. Činioci razvoja inteligencije

Činioci razvoja inteligencije mogu se svesti na nasleđe, aktivnost subjekta i delovanje sredine. U proučavanju razvoja inteligencije bilo je dosta diskusije o tome šta je određuje. U davna vremena preovlađivalo je nativističko shvatanje . I sam Bine je u suštini bio nativista: njegov test inteligencije imao je za cilj da meri čistu inteligenciju, nepomešanu sa uticajem iskustva.
Nativizam je kasnije dobio svoju finiju varijantu: naš potencijal je ono što je nasleđeno, a da li će se on potpuno razviti zavisi od drugih faktora. Osim Binea, u suštini nativističko gledište (da je moguće meriti "čistu" inteligenciju nezavisno od uticaja sredine) zastupao je i R. Katel, čija je ideja bila pravljenje testova inteligencije "nezavisnih od kulture" (sredine). Međutim, budući da se inteligencija ne razvija u vakuumu, isključiti "kulturu" iz testova inteligencije, znači u suštini isključiti samu inteligenciju.
Da bi se što preciznije objasnili uticaji sredine i nasleđa, naučnici su izvršili eksperimente nad jednojajčanim i dvojajčanim blizancima. Ivić je sa svojim saradnicima (1976) došao do sledećeg zaključka: ako bi odvojeni blizanci bili odgajani u svim raznovrsnim uslovima u kojima živi čovek, dobili bismo veoma valjane procene učešća nasleđa i sredine. Međutm, odvojeni blizanci su odgajani u uslovima koji se ne razlikuju mnogo. Njumen i saradnici su dokazali da su razlike između blizanaca veće što su raznovrsniji uslovi u kojima se razvijaju. Kamin vrši eksperiment sa jednojajčanim blizancima koji su odgajani zajedno i odvojeno. Na osnovu koleracije pokušao je da utvrdi razlike u rešavanju testova inteligencije. Rezultati su pokazali da sredina, pored naslednih faktora, igra značajnu ulogu u razvoju ineligencije ličnosti. Dok Katel navodi rezultate istraživanja koja su ispitivala procenat varijanse naslednosti primarnih sposobnosti, rezultati kazuju da su neke primarne sposobnosti uslovljene više ili manje naslednim činiocima, ali u okviru svake primarne sposobnosti postoji dovoljno prostora za uticaj sredine, vaspitanja i aktivnosti ličnosti. Katel dokazuje da je MAVA metod bolji i naučniji od metoda blizanaca za određivanje utiacaja naslednih i sredinskih komponenti na razvoj sposobnosti ličnosti. MAVA nam pokazuje koliko je uticaj sredine na jednu crtu izazvan razlikama u postupku u okviru jedne porodice, a koliko socijalnim razlikama između pojedinih porodica. MAVA metod nam takođe omogućava da uspešno rešavamo problem koji je odavno mučio istraživače. Ipak, danas istraživanja u ovoj oblasti nisu u stanju da jasno odrede koliki je udeo nasleđa, a koliki sredinskih faktora. Otvoreno je pitanje da li se dejstvo ove dve grupe faktora i može jasno razdvojiti.

5.1. Eksperimenti sa adoptiranom decom

Ovaj eksperiment se bavi ulogom nasleđa i sredine tako što je obezbeđena relativno stalna sredina a nasledna osnova je različita. Ovakvo ispitivanje imamo kada upoređujemo osobine rođenog i adoptiranog/usvojenog deteta. Deca žive u istim uslovima, tj. imaju istu sredinu, a potomci su različitih roditelja, tj. imaju različitu naslednu osnovu. Jedno od najpoznatijih istraživanja ove vrste izvršila je Lihi 1935. godine. Ona je proučavala oko 400 adoptirane dece, koja su bila odvojena od svojih roditelja pre nego što su imala 6 meeci i data su na staranje pojedinim porodicama. Dobila je sledeći rezultat: koleracija između nasleđa i inteligencije, veće je od koleracije između iteligencije i sredine. Skodak i Skils 1945. 1949.; Frimal, Holcinger i Mičel kao i Bruks, došli su do istih rezultata.

 

Zaključak

Moglo bi se reći da na razvoj inteligencije utiču nasleđe i sredina podjednako. Nijednim eksperimentom nije utvrđeno koji od ova dva faktora ima veći uticaj, ali sva istraživanja dokazuju da je uticaj kako genetike, tako i okline veoma velik. Takođe, na razvoj inteligencije može uticati i biohemijska genetika. Fenotip i genotip mogu dokazati da se osobine roditelja, i fizičke i psihičke, prenose na potomke. Po mom mišljenju, najbolji primer za uticaj nasleđa i okline u razvoju inteligencije, jeste eksperiment sa blizancima. I pored kritika pojedinih naučnika da su eksperimenti rađeni sa blizancima, nedovoljno verodostojni zbog činjenice da su blizanci iz istih država, sličnog društvenog sloja, sličnih finansijskih sredina, smatram da su statističke metode koje su naučnici koristili verodostojne. U budućnosti, udela u razvoju inteligencije može imati i moderna medicina, s obzirom da je već počela s eksperimentalnim presađivanjem gena. Razvoj inteligencije je moguć uz pomoć raznih eksperimentalnih studija, školovanjem, obrazovanjem, drugim različitim načinima stimulacije inteligencije kao i individualnim razvojem ličnosti.


LITERATURA:

• Ivić I. (1978): Čovek kao animal simbolikum, Beograd, Nolit.
• Mekgark H. (1978): Razvoj i promena, Beograd, Nolit.
• Ivić I., Milinković M., Smiljanić V. i Rosandić R. (1978): Razvoj i merenje inteligencije, Berograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Langer Dž. (1981): Teorije psihičkog razvoja, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Kvaščev R. (1981): Mogućnosti i granice razvoja inteligencije, Beograd, Nolit.
• Rot N., Radonjić S. (1994): Psiholigija za II razred gimnazije, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Žiropađa Lj. (2009): Uvod u psihologiju, Beograd, Čigoja štampa.

Internet izvori:
• www.google.com
• www.inteligencija.net
• www.wikipedia.org

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD