OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Porodični odnosi
Intrageneracijski odnosi
Intrageneracijski odnosi između supružnika označavaju da se radi o odnosima između odraslih i relativno formiranih ličnosti koje na temelju sopstvene odluke i izbora zasnivaju porodičnu zajednicu kao što je brak.To je intimni odnos dva pola,ne samo jedan društveni odnos koji proizilazi iz uzajamnih osećanja i očekivanja,već bi trebalo da nastaje i iz uzajamnih osećanja i afiniteta.Stoga i priprema supružnika za brak pretpostavlja mnogo više emocionalno i psiho-socijalno sazrevanje ličnosti supružnika,nego neko isključivo verebalno znanje koje se može dobiti u specijalnim školama u kojima bi se obrazovali budući supružnici.Odnosi između supružnika su određivani u zavisnosti od toga kakvo je mesto zauzimao muž u porodici i kakvo se značenje pridavalo ženiAko se,u definiciji položaja,pravi značajna razlika između muža-oca-ukoliko on označava najvažniji položaj i obeležava status najpriznatijeg člana-a takvo se značenje ne pridaje istovremeno i supruzi-majci,već je njen položaj određen u funkciji položaja muža,tada je prihvaćen model porodičnih odnosa,izgrađen na principu nadređenosti i podređenosti,a hijerarhijska struktura je njegova nužna posledica.U takvim odnosima žena uvek mora biti u senci muža,mora biti nevidljiva a uvek prisutna da bi omogućila ostvarenje društvenih zadataka muža.Takav je bio položaj žena u patrijarhalnoj porodici.Kada su statusi supružnika jednako definisani i kada se oba supružnika tretiraju kao ličnosti koje se u uzajamnom odnosu ostvaruju,ostvaren je demokratski model odnosa.Ukoliko su društvene norme koje određuju karakter odnosa u porodici manje tradicionalno prihvaćene i ako je ostavljena veća širina samim supružnicima da odrede sopstvene odnose,personalni činioci će igrati veću ulogu.Međusobni odnos supružnika,oca i majke,pravi je model za učenje i prihvatanje porodičnog ponašanja i odnosa za decu i što je veći sklad između međusobnog ponašanja roditelja i njihovih zahteva u vaspitnom procesu u pogledu odnosa koje ističu kao poželjne,utoliko će vaspitanje teći bezbolnije i biti uspešnije i kao rezultat dati emocionalno stabilne ličnosti.U raskoraku između međusobnog ponašanja roditelja i modela koji nameću deci,treba najčešće trađiti izvore kako emocionalne i psihičke labilnosti dece,tako i njihovog neprihvatanja roditeljskog doma,usled osećanja otuđenosti,što se može manifestovati i u vidu bekstva od kuće ili u raznim drugim vidovima delikventnog ponašanja.
Socijalizacija za porodični život počinje već u roditeljskoj porodici,gde se dete najpre i najintimnije sreće sa modelom porodičnih odnosa.Tu se predstava o porodici stiče mnogo više spontano,u kontekstu međusobnih odnosa roditelja nego što se uči formalno.Ali,pošto dete učestvuje u međusobnim odnosima roditelja,samo kao posmatrač,socijalizacija za buduće porodične odnose ne može se u potpunosti postići u roditeljskoj porodici.Deca će mnogo lakše i trajnije prihvatiti ono ponašanje koje neposredno doživljavaju kroz odnose svojih roditelja,nego ono koje im se verbalno nameće kao poželjno.Intergeneracijski odnosi
Intergeneracijski odnosi su složeniji od intrageneracijskih,jer se u ovom slučaju radi o odnosu između članova porodice različitih doba,tj. o odnosu odraslih članova sa onima koji nisu odrasli,ili o dvema generacijama odraslih. Zbog toga je mogućnost uzajamnog razumevanja smanjena,što ne zavisi samo od vremenske udaljenosti jednih od drugih,nego i od istorijskih prilika,koje mogu pojačati ili smanjiti vremensku distancu između generacija.Intergeneracijske odnose možemo posmatrati u sledećim varijantama:roditelji-deca,majka-ćerka,majka-sin,otac-sin,otac-ćerka.Odnos roditelji-deca je složen zbog toga što uloga roditelja zahteva da se kombinuje autoritet i intimnost,što uspešno mogu savladati samo oni roditelji koji su formirani kao ličnosti,koji su stabilni i koji u međusobnim odnosima uspevaju da uspostave sklad između dužnosti i osećanja,pa ne dolaze u teže konfliktne situacije.Svaki poremećaj u supružanskim odnosim ili poremećaj ličnosti samih supružnika,odraziće se,vidljivo,u odnosu prema deci-bilo u obliku zanemarivanja ili preterane brige,ili čak u vidu netrpeljivosti i arogantnog odnosa prema deci.
Devis ističe sociološke i psihološke razlike između generacija koje utiču na pojačavanje generacijskog sukoba.On polazi od teze da stariju generaciju karakteriše realizam,a mlađu idealizam(prvi ozbiljnije shvataju operacionalizovane ideale,a drugi su skloni utopijskim idealima).Devis navodi da autoritet roditelja proizilazi iz činjenice da roditelji imaju dužnost da odgajaju decu i da na njih prenose zahteve društva i kulture i pomoću toga omoguće održavanje društvenog i kulturnog sistema,pa stoga moraju imati privilegiju autoriteta,što zajednica i garantuje.Društvo može,manje ili više,uspešno da reguliše odnose generacija,da smanji ili pojača napetost između generacija u porodici.Primitivna društva su dosta uspešno sprečavala generacijske konflikte na taj način što su određene društvene položaje striktno vezivali za određenu starost.''Primitivna društva'' su obezbeđivala postepeni prelaz iz jedne generacije u drugu,što je bilo institucionalizovano,s jedne strane,ranim učenjem porodičnih uloga i dužnost,a sa druge,ritualizacijom prelaza.U društvima savrene civilizacije,gde je neposredno učešće dece u radu i životu zamenjeno dugim školovanjem,deca sve sporije socijalno sazrevaju i sve kasnije preuzimaju društvene uloge,što stvara osećanje isključenosti iz zajednice i njenih zadataka i odgovornosti.Kako će biti regulisani odnosi između generacija u porodici,zavisi od procesa socijalizacije,od toga kako se on izvodi i koji mu se ciljevi postavljaju.Ako se socijalizacija shvati isključivo kao prilagođavanje datim društveno-kulturnim uslovima i roditeljskim zahtevima i vrednostima,javlja se osnova za sukob,jer mlada generacija nije spremna da živi samo prilagođavajući se onome što su očevi stvorili.
Intergeneracijski odnosi u porodici nisu determinisani samo porodičnim uslovima i karakteristikama samih generacija,već imaju dublju osnovu u društvu,u definiciji generacija i njihovog društvenog položaja i kulturnih mogućnosti što se u procesu socijalizacije prenosi kao prihvaćen model i na porodične odnose.Odnosi među roditeljima
Sa stanovišta međusobnih odnosa roditelji mogu biti međusobni suparnici ili se dopunjavati,mogu biti međusobno bliski ili udaljeni,međusobno neposredni ili posredni,međusobno pravedni ili nepravedni,nestabilni ili stabilni,međusobno nezadovoljni ili zadovoljni,kao i međusobno povezani ili razdvojeni.Roditelji mogu biti i međusobno povezani samo preko deteta.
Roditelji međusobni suparnici su u stalnoj međusobnoj borbi kako za roditelje,tako i za svoj udeo roditeljstva.Međusobno se takmiče ko će biti bolji i uspešniji roditelj.Oni se međusobno ne dogovaraju,nema sporazuma,u stalnom su konfliktu i jedno drugom nameću svoj tip roditeljskog ponašanja.Za njih je važnije kome će se dete prikloniti,koga će više voleti,ceniti,na čiju stranu će stati,nego šta će s njim biti i kako će se razvijati.To su roditelji koji žele da imaju decu da bi se međusobno dokazivali i da bi se dokazivali prema okolini.Iza takvog roditeljskog takmičenja krije se egoizam,njihov lični interes,njihova zloupotreba deteta za rešavanje ličnih problema i želja.
Roditelji koji se međusobno dopunjavaju su oni koji se dogovaraju,sporazumevaju,sarađuju,po potrebi dopunjavaju i zamenjuju.Ovakav odnos doprinosi razvoju ličnosti deteta jer deci nisu potrebni samo majka ili samo otac već roditelji koji su u stanju da budu i majka i otac.Biološke funkcije majke i oca ne smeju se poistovetiti sa njihovim interpersonalnim funkcijama unutar roditeljstva.One moraju biti naizmenično komplementarne i oslobođene svojih genetsko-bioloških ograničenja.
Međusobno bliski roditelji su jedno pored drugoga i jedno uz drugo u svemu što se događa sa detetom.Reč je o međusobnoj brizi na roditeljskom planu,što može ali i ne mora uključivati blizinu i na drugim nivoima međusobnih odnosa.Često na dete jače utiče ono što se događa između roditelja nego ono što dolazi od pojedinih roditelja,Zajedništvo i blizina između roditelja bitno utiče na kasniji život deteta.Ono što vidi da se dešava među roditeljima,kasnije i samo razvija u svojim odnosima sa ljudima.
Međusobno udaljeni roditelji su razdvojeni kao roditelji,emocionalno međusobno udaljeni.To je''mrtva'' roditeljska zajednica.Svoje roditeljstvo ostvaruju u okvirima isključivog majčinstva ili isključivog očinstva.Detetu se nameće nužnost opredeljivanja za majku ili oca,što je za njega veoma mučno,pošto ono želi oba roditelja bez obzira na njihova neslaganja,bračnu i seksualnu razdvojenost.Detetu su potrebni roditelji koji ga vole različito,ali zajedno a ne odvojeno.Dete nije rođeno da bi rešavalo probleme roditelja,već da roditelji njemu pomognu u rešavanju njegovog problema.
Međusobno neposredni roditelji jedno drugo poštuju,jedno drugom veruju,rade na zajedničkom vaspitanju i nezi deteta.Njih veže roditeljstvo a ne samo dete.Njima dete ne smeta,oni ga žele.Oni su zajedno jer žele da budu roditelji.Njihovi odnosi su neposredno roditeljski zasnovani na horizontalnom partnerskom nivou njihovog roditeljstva a ne samo na vertikalnom nivou njihovih odnosa prema zajedničkoj deci.U stanju su da ostanu neposredni roditelji i onda kad više nisu neposredni braćni i seksualni partneri.To su roditelji koji prihvataju svoje roditeljstvo,kojima ono nije nametnuto,niti im se slučajno dogodilo.
Međusobno posredni roditelji su oni koje povezuje samo zajednička obaveza,dužnost,roditeljska funkcija,dete.Doživljavaju se kao instrument preko koga priroda održava ljudsku vrstu.Veoma brzo se prepoznaju po sadržajima komunikacije.Zanima ih dete,govore samo o njemu a ne o svom roditeljstvu.Vole sebe ali ne sebe kao roditelje.Zajedno su zbog deteta i za dete,ulažu u njega a ne u svoje roditeljstvo.Očekuju da im dete sve uloženo vrati jer izvan njega ne nalaze ni zadovoljstvo ni nagradu za svoj roditeljski napor.
Međusobno pravedni roditelji pokušavaju da budu objektivni u proceni udela pojedinog roditelja unutar roditeljstva,kao i roditelja zajedno u procesu celokupnog vaspitanja i razvoja deteta.Pravedno roditeljstvo je ono u kome oba roditelja ravnopravno sudeluju u davanju i primanju,ulaganju i dobijanju,žrtvovanju i uživanju.Majka i otac moraju biti međusobno pravedni,objektivni,kritični,pošteni i oboje treba da ulažu u dete,da imaju jednako prevo na zahvalnost deteta kada ono odraste i da oboje uživaju u rezultatima svog roditeljstva jer oboje imaju pravo na svoj deo roditeljstva.
Međusobno nepravedni roditelji su oni koji često svojataju roditeljstvo.Ovakvo roditeljstvo uvek isključuje jednog roditelja bez obzira na to da li roditelji žive ili ne žive zajedno.Unutar takvog roditeljstva dete se prvi put susreće sa nepravednim međuljudskim odnosima koji u njemu stvaraju osnov za nepoverenje,pravednu ravnopravnost i partnerstvo među ljudima.
Nestabilni roditelji su oni koji često menjaju svoje ponašanje što detetu uliva nesigurnost i kod njega razvija nepoverenje.Prevelika nestabilnost odnosa među roditeljima šteti vaspitanju i razvoju deteta.Roditelji često nestabilnost svog braka neposredno prenose i na roditeljstvo,nisu u stanju da sačuvaju stabilnost roditeljstva,makar i sam brak bio ugrožen.Roditelji treba da se menjaju u ponašanju prema detetu tokom njegovog razvoja,što važi i za njihove međusobne roditeljske odnose.To ne smeta,već koristi detetu.Nestabilni roditelji vole i mrze,prihvataju i odbacuju svoju decu,a i međusobno se tako ponašaju.To često zavisi od postignutih rezultata njihovog planiranog uticaja na decu.
Stabilni roditelji održavaju konstantnost svog roditeljstva bez obzira na promenu niza okolnosti,kako u braku,tako i u razvojnim fazama deteta.Održavaju svoje roditeljstvo bez obzira na ono što se događa sa njihovom decom,bez obzira na smer njihovog razvoja i promena.Detetu su potrebni stabilni roditelji da bi i samo postalo stabilno odraslo i zrelo ljudsko biće.
Međusobno nezadovoljni roditelji su oni kojima se nisu ispunila očekivanja,koji su nezadovoljni svojim roditeljstvom.Za njih je roditeljstvo teret,ne žele ga,nezainteresovani su i nemotivisani za aktivno obostrano sudelovanje u razvoju i održavanju roditeljstva.
Međusobno zadovoljni roditelji su spremni da ulažu u održavanje roditeljstva.Dete je za njih objekt zajedničkog a ne pojedinačnog zadovoljstva.Takvi roditelji uživaju ne samo u detetu već i u svom zajedničkom roditeljstvu.To međuroditeljstvo zadovoljstvo je osnova zdravog i dobrog roditeljstva u celini,uključujući i dete.Mnogi roditelji održavaju porodicu i decu,ali ne i brak i roditeljstvo.Dete traži srećne i zadovoljne roditelje,a ne nesrećne i nezadovoljne.Bračno i seksualno zadovoljstvo roditelja je poželjno i važno,ali nije dovoljno i ne uključuje međuroditeljsko zadovoljstvo.
Povezani roditelji su oni koji sarađuju,koji komuniciraju,koji se dogovaraju i podnose.Njihov međusobni kontakt i kontakt sa detetom razvijaju uporedo.Nastupaju zajedno kao roditelji i usklađuju svoj pristup i stav prema detetu,deluju sa sličnih ili istih pozicija,omogućuju detetu da ih doživljava zajedno i povezano.
Razdvojeni roditelji su međusobno nepoverljivi,bez otvorenog kontakta,skloni međusobnom napadanju i optuživanju.Oni se međusobno brane,opravdavaju,čuvaju svoju ugroženu individualnost.Spremni su da se međusobno optuđuju ili brane zbog deteta. Međusobno ne pronalaze zajednički interes za održavanje i razvijanje roditeljstva,a u odnosima sa detetom naginju zloupotrebi deteta kao kompenzaciji onoga što ne ostvaruju u međusobnom odnosu.
Takođe se spominje i fenomen trianguliranja,o kome se govori kada se problematika odnosa među roditeljima pokušava rešiti pomoću deteta ili kada se problem odnosa jednog roditelja i deteta pokušava razrešiti uvlačenjem drugog roditelja kao trećeg.Dete je,u takvoj poziciji,bespomoćno i nesposobno da se brani,da se isključi iz tog trougla,jer su mu roditelji potrebni i ne može bez njih.
Međusobno prilagođavanje roditeljaJedno od osnovnih obeležja roditeljskog tima je i njihovo međusobno prilagođavanje u toku vaspitavanja deteta.Ono može biti na nivou prihvatanja međusobne različitosti ili isticanja međusobne sličnosti.
Međusobno različiti roditelji ne kriju svoje razlike,već im one služe kao stalni izazov i motiv kontinuiranog obostranog napora za svakodnevno međusobno prilagođavanje i usklađivanje u okviru zajedničkog roditeljstva.Oni se mogu složiti i uskladiti kao različiti.Dete ih sme doživljavati kao različite jer se ta različitost roditelja detetu nudi kao nešto poželjno i dobro.Različitosti se mogu ispoljiti i u vaspitanju deteta,ali to ne znači da se ne može doći do zajedničkog zaključka i delovanja.Neskrivanje različitosti i spremnost roditelja da kroz obostrani rad dođu do sličnog i zajedničkog,pretvara se u najbolju praktičnu životnu školu njihove dece.
Međusobno slični roditelji nastoje da prikriju svoju međusobnu različitost.Za njih međusobna prilagođenost znači slaganje,isto mišljenje.Oni pred sobom imaju idealizovanu sliku nekog savršenog sklada bez ikakvih i najmanjih konflikata,neslaganja i suprotnih mišljenja.Decu vaspitavaju u nerealnoj harmoničnosti u kojoj zapravo dominira popuštanje,a ne slaganje.Njihova međusobna prilagođenost predstavlja homogenost u celini već samo na površini,jer u dubljim slojevima njihovog ponašanja dominira ne samo različitost već i potpuna suprotnost stavova i mišljenja.Dete koje se vaspitava i odrasta u takvoj porodici kasnije nije često sposobno da prihvati različitost u svojoj okolini,što bitno ograničava dijapazon njegovog prilagođavanja životnoj stvarnosti.Obično dolazi do neslaganja i suprotnosti mišljenja i stavova,posebno u ličnim partnerskim odnosima u koje treba da stupi kao zrela ličnost.
Roditelji koji se prilagođavaju su oni koji nastoje da menjaju sebe da bi se prilagodili drugom roditelju.Majka se prilagođava ocu,otac majci a oboje detetu.To je jednostrano prilagođavanje sebe drugome i to je ''žrtvovanje'' jednog roditelja drugom roditelju i detetu.Kod dece to koči razvoj prema samostalnosti i individuaciji,što važi i za drugog roditelja.Takvo roditeljstvo ne zadovoljava istovremeno oba roditelja,već nužno dovodi do isključivog majčinstva i potisnutog očinstva unutar patrijarhalne kulture koja se još uvek može naći u porodičnim sredinama.Takvo prilagođavanje se obično veže za ženski pol,tj. za majku i žensku decu.
Roditelji koji prilagođavaju drugog roditelja su oni koji nastoje da menjaju drugog roditelja,da ga prilagode sebi i svojim potrebama,što nastoje da učine i sa detetom.Za neprilagođenost je uvek kriv drugi i on se mora menjati da bi se razrešio neki međusobni konflikt.Svaki od roditelja pronalazi uzrok problemu u drugome a ne u sebi.Takav način međusobnog prilagođavanja ima suprotan efekat.Što više jedan traži od drugoga da se menja,to se manje oboje menjaju i sve ostaje po starom.Obično u takvim porodicama postoje svađe,konflikti,mržnja,optuživanja i vređanja.Vaspitanje deteta u takvoj atmosferi je neuspešno i loše.
Roditelji koji se međusobno prilagođavaju ravnaju se jedno prema drugom,menjajući sebe i nastojeći da menjaju i drugoga.To znači menjati sebe i drugoga kako bi i jednom i drugom bilo bolje u zajedničkom odnosu.Samo međusobno prilagođeni roditelji na obostrano zadovoljavajući način su u stanju da omoguće detetu da normalno raste,razvija se,osamostali se i da bez kompleksa napusti i počne razvijati i negovati partnerske odnose.Takvim roditeljima dete ne treba da bi rešili svoje međusobne probleme,niti da kompenzuju ono što ne dobiju u svojim međusobnim odnosima.
Nezreli roditelji žele jedno drugo da pretvore u vlastitog roditelja.To je tzv. trogeneracijsko roditeljstvo:prvu generaciju predstavlja roditelj - ''roditelj'',drugu roditelj – ''dete'',a treću njihovo dete.Kulminacija takve roditeljske nezrelosti jeste uvlačenje u taj oblik međuroditeljskog prilagođavanja i samog deteta pa se ono povremeno pretvara u dete – ''roditelja''.Roditelj – ''dete'' regresivno se prilagođava roditelju – ''roditelju''.Pod ovakvim prilagođavanjem podrazumeva se svako ono prilagođavanje u kome se koristi ponašanje koje nije primereno hronološkom dobu onoga koji se tako ponaša.Ako se odrasli ponaša kao dete,za njega kažemo da je u regresiji.U takvim porodicama sputava se i roditelj i dete.Tu se stvara nezrela porodična atmosfera koja je osnova mnogim poremećajima ponašanja i ozbiljnim psihičkim problemima.
Zreli roditelji međusobne probleme rešavaju odraslo i zrelo.Takvi roditelji ostaju na nivou odraslog partnerstva i ne pretvaraju se međusobno u ''roditelja'' i ne uvlače dete u svoje probleme kao sredstvo mirenja i rešavanja.To su roditelji koji ostaju odrasli i onda kada su u krizi,kada im je teško i kad imaju bilo kakvih problema sa detetom.Ovakvo roditeljstvo pretpostavlja zrelost ličnosti roditelja.Da bi bilo ostvarivo,roditelji moraju održavati svoje roditeljstvo,svoje ličnosti,sebe zasebno i sebe zajedno.To ne znači da povremeno neki roditelj ne sme biti ''dete'',ali samo unutar bračnog partnerstva s drugim roditeljem,ne uključujući i dete u tu igru.Roditeljske funkcije mogu obavljati samo odrasli i zreli ljudi koji su samostalni,odgovorni i sigurni u sebe i svoje roditeljstvo.Jednosmerno i kružno roditeljstvo
Dinamika roditeljskog tima može biti jednosmerna i kružna,sa ograničavajućim ili stimulativnim uticajem na razvoj deteta,kruta ili prilagodljiva,aktivna ili pasivna.
Jednosmerni roditelji za sve što se događa oko njih i u vaspitanju dece smatraju odgovornim jedino sebe uz uverenje da mogu direktnouticati na detetov razvoj,usmeravati ga i programirati ga..Za svaki neuspeh u detetovom razvoju optužuju sebe i svoje ponašanje,kao što za svaki uspeh deteta doprinos daju sebi i svojim aktivnostima.
Kružni roditelji prihvataju realnu životnu cirkularnost interpersonalne dinamike kako u međusobnim odnosima,tako i u odnosu prema detetu.Sebe i svoje dete smatraju učesnicima zajedničkog kružnog životnog ciklusa unutar koga su i uzroci i posledice recipročno,kružno uslovljeni.I dete i roditelji su i uzroci i posledice onoga što se događa među njima.Cilj roditelja je stvaranje što povoljnijih uslova unutar kojih se nesmetano može odvijati taj kružni proces detetovog razvoja i vaspitanja.Za sve što se odgađa,dobro ili loše,zajednički udeo imaju i roditelji i deca.Uspeh niko od članova porodice ne svojata,niti se sva krivica prenosi na dete.
Roditelji koji ograničavaju razvoj deteta ne prate razvoj deteta već ga razvijaju prema nekim svojim ciljevima,planovima i programima.Cilj im je da dete oblikuju prema nekom svom modelu i da ga unutar njega zadrže.Takvo roditeljstvo je štetno i za same roditelje,jer oni samo ponavljaju vlastitu prošlost a ne koriste priliku da nastave vlastiti razvoj,omogućavajući stvarni razvoj deteta.
Roditelji koji podstiču razvoj deteta prate razvoj deteta i ne diriguju ga.Oni se razvijaju zajedno sa detetom,podstičući ga na nove oblike ponašanja.Oni su otvoreni prema budućnosti,kako u svojoj tako i detetovoj.Stvarno vole svoju decu i ne veruju da ona baš sve rade loše i štetno.
Kruti roditelji su oni koji se strogo pridržavaju stila međusobnih odnosa i komunikacije,bez obzira na to da li takvo ponašanje zadovoljava ili ne zadovoljava njihove i detetove potrebe i odgovara li to trenutnoj situaciji i razvojnoj fazi deteta.Roditelji se sve više brinu za tačno izvršavanje ''pravilnika'' nego za ono što se stvarno događa sa njima i detetom
Prilagodljivi roditelji ne robuju uhodanim načelima i pravilima ponašanja.Njihova pravila ponašanja se menjaju,razvijaju i uvek se ponovo sporazumno oblikuju,prilagođavaju novonastalim situacijama i potrebama roditelja i dece.Ovakvo roditeljstvo služi roditeljima i deci,umesto da roditelji i deca robuju pravilima.
Pasivni roditelji ne ulažu puno napora u održavanju međusobnih odnosa a samim tim niti odnosa sa decom.Oni smatraju da sve treba prepustiti vremenu jer je ono najbolji lek.Čekaju i pasivno posmatraju šta će se dogoditi umesto da aktivno rade na tome da se dogodi nešto bolje i korisnije kako za njih tako i za decu.
Aktivni roditelji ne održavaju samo sebe već i ono što se događa između njih.Ne brinu se samo o detetu već i o odnosima i komunikaciji između njih i deteta.Oni moraju razgovarati i o sebi,svom međusobnom ponašanju i odnosima prema detetu.Budućnost i ciljevi savremenog roditeljstva
Da bi dete postalo čovek,potrebna mu je pomoć odrasle osobe.Ta pomoć predstavlja roditeljstvo u najširem smislu.Određeni ciljevi savremenog roditeljstva su:
1. Uključivanje deteta u širi interpersonalni ekosistem,u zajednicu,u ljudsko društvo. Roditelji ne smeju dete vaspitavati i podizati za sebe,već ga moraju socijalizovati.Deca se moraju osposobiti da napuste roditelje i porodicu da bi našli sebe i stvorili porodicu.
2. Uključivanje deteta u interpersonalnu cirkularnost uže i šire zajednice. Roditeljsko vaspitanje mora da ima za cilj da osposobi dete za dijalog,dogovaranje, sporazumevanje,razumevanje i međusobno poštovanje unutar ljudske zajednice.To je pravi put da ono postane srećno,zadovoljno i da zajedno sa drugima razvije zajedništvo.
3. Vaspitanje deteta za kvalitetne interpersonalne odnose u užoj i široj društvenoj zajednici. Roditelji su prvi model međiljudskih odnosa za dete.
4. Učenje deteta kvalitetnoj interpersonalnoj komunikaciji. Zadatak je roditelja da dete nauče da komunicira i sa drugima a ne samo sa njima.Oni moraju širiti komunikacijski potencijal svog deteta.
5. Učenje deteta interpersonalnom prilagođavanju. Da bi odraslo i postalo aktivan i koristan član ljudske zajednice,dete se mora naučiti međusobnom prilagođavanju drugima.Ta funkcija roditeljstva pripada osnovnim ciljevima porodičnog vaspitanja.
L i t e r a t u r a:
Dr Radovan Grandić, Prilozi porodičnoj pedagogiji, 2007.god., Novi Sad
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi