POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE
Gledaj Filmove Online

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BUDIZAM


Budizam je tokom svog razvoja poprimio oblik koji se toliko razlikuje od prvobitnog da se s pravom može istaci njegova podela na dve škole, hinavana i mahavana, ili Mala kola i Velika kola oslobodjenja. Mahavana sa svom svojim raznim formulama, u stvari nije ništa drugo do razvijeni oblik budizna kojem je krajnji izvor indijski utemeljitelj, veliki Buddha Siddharta.
Budizam Kad je ovaj razvijeni oblik mahavane došao u Kinu, a potom u Japan, nastavio je da se dalje razvija i u ovim zemljama. Razvoj su, bez sumnje potsticale kineske i japanske budisticke vodje koje su znale da primene nacela svoje vere na nastale uslove života i religijske potrebe ljudi. Promena i prilagodjavanje koje su sproveli još je više probudila vec piostojeci jaz izmedju mahavane i njenog primitivnog oblika. Može se reci da mahavana u današnjem obliku ne pokazuje, barem ne površno gledano, obeležja koja se smatraju naistaknutijim osobinama prvobitnog budizma. Neki ljudi bi iz tog razloga izjavili da ova grana u stvari nije budizam koji se obicno podrazumeva. Medjutim, sve što u sebi ima život je organizam, a po samoj svojoj prirodi organizam se nikad ne zadržava u istom stanju postojanja. Žir je potpuno drugaciji od mladog hrasta sa nežnim lišcem tek izraslim koje je opet potpuno razlicito od potpuno izraslog, dostojanstvenog, starog hrasta koji se diže u nebesa. Ali, kroz ovaj rast i neprekidne promene postoji konstantan rast i jasni znaci istovetnosti, prema kojima znamo da je to jedna te ista biljka koja je samo prošla kroz razlicita stanja postojanja. Tzv. primitivni budizam je seme, iz njega je nastao budizam dalekog istoka sa obecanjem daljeg razvoja.
Medju brojnim sektama koje se pojavljuju, narocito u Kini i Japanu, nalazimo jedinstveni red koji tvrdi da sudbinu i duh budizma prenosi direktno od njegovog zacetnika, bez ikakvih tajnih spisa i obreda. Ovaj red je jedan od najznacajnijih pravaca budizma, ne samo sa gledišta važnosti vec i životne i duhovne snage, vec i zbog originalnog i podsticajnog nacina manifestovanja. Njegovo originalno, školsko ime je Buddhahridava, tj. „doktrina Budinog srca", ali je široko poznat kao Zen. iako je ime izvedeno iz kineske transliteracije (japanski: zen, kineski: c'an, sanskrit: dhjana - meditacija) zen nije isto što i dhjana. Ova škola je po mnogo cemu jedinstvena u istoriji religija. Teoretski, njene se doktrine mogu nazvati spekulativnim misticizmom, no one predstavljaju i prikazuju na takav nacin da samo oni upucenici koji su nakon duge obuke uistinu spoznali sastav mogu razumeti njegovo konacno znacenje. Za one koji nisu postigli ovu prodornost u znanju, tj. za one koji nisu iskusili zen u svom svakodnevnom životu, njegova ucenja ili bolje receno izražavanja, poprimaju dosta cudan, sirov, pa cak i zagonetan izgled. Takvi ljudi, posmatrajuci zen više ili manje konceptualno smatraju ga krajnje apsurdnim i smešnim, ili namerno nerazumljivim kako bi na taj nacin ocuvao svoju prividnu snagu od spoljašnje kritike. Ali, prema sledbenicima, prividno paradoksalne tvrdnje zena nisu tvorevine koje bi trebalo da sakriju nejasnoce. Buduci da ljudski jezik nije primeren izražavanju najdubljih istina zena, one ne mogu biti predmet logickog izlaganja; njih treba iskusiti u dubini duše, kada po prvi put i postaju razumljive. Nijedna druga grana ljudskog iskustva nije se izrazila jednostavnije od zena.
Dakle, u zenu je sve licno iskustvo. Same ideje nerazumljive su onome ko je bez licnog iskustva. Toje plitkost duha. Malo dete nema ideja jer nije mentalno dovoljno razvijeno da bi moglo doživeti išta kroz ideje, a ako ih i imaju, one su mutne i nejasne i ne podudaraju se sa stvarnošcu. Da bi se neka stvar najjasnije i najuspešnije razumela, treba je, dakle, doživeti licno. Licno iskustvo ovde je nužno, narocito ako je stvar vezana za sam život. Temelj svih pojava je cisto iskustvo. Zen stavlja najveci naglasak na to temeljno iskustvo te oko njega gradi sve one verbalne i konceptualne skele poznate u zen književnosti kao „Poslovice" (jap.goroku, kin.vu-lu). Kad ovo shvatimo kao konacnu stvarnost, gubimo njen celoviti smisao. Mistifikacija nije cilj zena, ali onima koji nisu dotakli središnju cinjenicu života zen se neizbežno cini zbunjujucim. Ako prodremo kroz konceptualnu nadgradnju i ono što nam se cinilo kao mistifikacija smesta ce nestati i istovremeno docicemo do prosvetljenja poznaog kao satori. Zen, s toga, vrlo snažno zahteva licno iskustvo. On ne pridaje apsolutno nikakvu važnost svetim sutrama niti njihovim tumacenjima od strane ucenih ljudi. Licno iskustvo odlucno je suprodstavljeno autoritetu a kao najprakticniju metodu postizanja duhovnog prosvetljenja sledbenici zena predlažu upražnjavanje dhvane, znane još i kao zazen.

 

ŠTA JE, U STVARI, ZEN?

 

Prvo što moramo da uradimo kada govorimo o zenu jeste da odgovorimo na pitanje „Sta je u stvari zen?" Da li je to visoko intelektualni i duboko metafizicni sastav filozofije, kao štoje to vecina budistickih ucenja?
iako u zenu nalazimo izkristalisanu svu filozofiju istoka, to ne znaci daje zen filozofija u uobicjenom smislu te reci. Zen nije stav temeljen na logici i analizi. U zenu možda ima intelektualnih elemenata, jer zen je citav um i u njemu nalazimo mnoge stvari. Zen nas ne može nauciti ništa o intelektualnoj analizi, niti ima bilo kakve odredJene doktrine koje namece svojim sledbenicima. U ovom smislu zen je dosta haotican. Sledbenici zena mogu imati skup doktrina ali na svoj vlastiti racun i za svoju dobrobit, oni tu cinjenicu ne duguju zenu. Zato u zenu nema svetih knjiga niti dogmatskih nacela, kao ni simbolickih formula pomocu kojih se može spoznati znacenje zena. Tako sva ucenja zena koja postoje dolaze u stvari iz covekovog vlastog uma. Mi sami sebe poducavamo, zen je tu samo da nam pokaže put.

U istoriji zena, Yeno, koji se smatra patrijarhom zen sekte u Kini odigrao je najznacajniju ulogu, u stvari on je utemeljitelj zena koji se razlikovao od ostalih budistickih sekti u tadašnjoj Kini. istina je da ima mnogo odlomaka iz književnosti što se tice zena za koje se može reci da prenosi nihilisticku doktrinu (DEFiNiJM NiHiLiZAM), na primer, teorija sunvate (praznine). Cak i neki od ucenjaka koji su dobro upoznati sa opštim ucenjem mahavana budizma još uvek se drže teorije da je zen prakticna primena sanron filozofije znane kao Madhavamika škola. Sanron znaci "tri rasprave" a to su: Madhavamika Sastra i Razgovor od dvanaest odlomaka od Nagarjune i Razgovor o stotinu strofa od Deve.
Ove tri rasprave sadže sve bitne doktrine ove škole. Nagarjune se smatra njenim utemeljiteljem, a buduci da mahavana sutre objašnjavaju manje-više ista gledišta filozofija ove škole se ponekad oznacava i kao trajna doktrina. Oni misle da zen dakle, prakticno pripada ovoj vlasti i da drugim recima konacan znacaj zena jeste podržavanje sunvata stava, do odredjene mere, makar površno, ovo je mišljenje opravdano.
Pitanje kako covek može uvek biti s Budom podstaklo je jednog ucitelja na ovakav odgovor: "neka u tvojem umu ne bude nemira; budi savršeno ravnodušan prema objektivnom svetu, ostani tako celo vreme u praznini i spokoju jer je to nacin da se stalno bude sa Budom." ponekad naidjemo i na sledece: "Srednji put je onaj gde nema ni sredine ni sve strane. Kad si sputan objektivnim svetom, imaš jednu stranu, kad ti je um uznemiren imaš drugu stranu, kad nema nijedne od ovih, onda nema ni sredine i to je srednji put."
Zen nije potpuna negacija koja ostavlja um praznim kao davje ništa. To bi bilo intelektualno samoubistvo. U zenu postoji nešto samo-dokazujuce što, buduci daje slobodno i apsolutno, nema nikakva ogranicenja i odbija da se njime postupa apstraktno. Zen je živa cinejnica, nije kao neorganska stena ili ako prazan prostor. Doci u dodir sa ovom cinjenicom namera je svih zen disciplina.

PRAKTICAN ZEN

 

Do sada smo o zenu raspravljali s obzirom na intelektualno gledište da bismo uvideli kako je nemoguce razumeti zen kroz taj kanal. U stari nije pravedno prema zenu imati takav filozofski pristup. Zen prezire medije, cak i intelektualni medij. On je prvenstveno i konacno disciplina koja ne zavisi od objašnjenja jer objašnjenja zahtevaju vreme i energiju i nikad nisu baš sasvim jasna. Zato se i izbegavaju. Sve što se od toga dobije je pogrešno razumevanje i iskrivljen pogled na stvar. Kad zen želi da okusiš slast šecera, stavice ti šecer u usta bez da ti išta i uciniš. Samo neznanje nas cesto cuva da bismo bili uznemireni u sopstvenoj samodopadnosti. Kad se zenu pristupa na metafizicki nacin citalac se lako može obeshrabriti smatrajuci ga prvenstveno nerazumljivim jer vecina ljudi živi po principu razmišljanja i samoposmatranja. Dopustiti da mu se približimo sa drugacijeg gledišta koje možda i jeste bliže pravom duhu zena. Naše vlastito mirno, samosvesno postojanje puno poverenja, to je istina zena. On se obraca životu bez upucivanja na dušu, Boga ili bilo šta drugo što se uplice u svkodnevni miran duh življenja. U zenu nema nicega štoje zagonetno i misticno. Nije potrebna nikakva recita rasprava niti ikakvo objašnjenje. Nema potrebe za objašnjenjem, sunce svane i citav svet pleše od radosti i svima su srca ispunena blaženstvom. Ako je zen uopšte moguce pojmiti onda ga treba uhvatiti upravo ovde.
Tako kad su Bodhidharmu (Darumu) pitali ko je, on im odgovori da ne zna. To nije rekao jer nije mogao da objasni sebe niti jer je hteo da izbegne verbalni kontakt vec jednostavno nije znao ko je ni šta je osim da je ono što je i da ne može biti ništa drugo. Razlog je bio veoma jednostavan. Kad se Nangaku pribiližavao Šestom patrijarhu i kada ga je ovaj pitao „šta je to što ide prema meni?" nije znao da odgovori. Osam dugih godina on je razmišljao o pitanju i kada mi jednog dana sine odgovori: „cak i reci to što jeste nešto je promašaj!" ovo je isto kao i reci „ne znam". Kako je teško a ipak kako lako objasniti suštinu i istinu zena. Teško je razumeti jer znaci ne razumeti je lako jer ne razumeti znaci razumeti je. To je istina, paradoks. Ucitelj izjavljuje kako je cak ni Bude ne razumeju a da je prostodušne varalice razumeju. Sad može da se vidi zašto zen izbegava apstrakcije, manifestacije i jezicke figure. Nikakva stvarna vrednost ne pridaje se recima kao što su Bog, Buda, duša, Beskonacnost, Jedno... one su u stvari samo reci i ideje.
Postoje cetiri osnovna nacela zena, u kojimaje sažet pristup škole. To su:

  1. Prenos s ucitelja na ucenika mimo svetih tekstova.
  2. Nezavisnost od reci i slova.
  3. Direktno ukazivanje na um.
  4. Uvidanje vlastite prirode i postizanje budastva.

Nezavisnost od reci i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju daje zen, u svom znacenju prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reci, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode cesto usporedjuje s mesecom, a reci, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se uporeduju s prstom koji pokazuje na mesec. Recima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.
Medjutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva nacela zakljuciti da zen odbacuje uobicajen nacin prenosa i nastavljanja budisticke tradicije raznim oblicima zaredjenja, preuzimanjem moralnih nacela, pa i izucavanjem tekstova i poznavanjem ucenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, cime se gubi duh ucenja u korist njegovoga slova.
Dva preostala nacela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog i usredotocenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uvidjanju njegove izvorne prirode.
Nešto što bi na neki nacin mogli smatrati nacelom Zena je verovanje da zen praktikant ne mora da napreduje po nekoj odredjenoj proceduri, odnosno pravilima ili zahvaljujuci iskustvu i provedenom vremenu. Naprotiv, nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni nekih striktnih pravila za ucenje ucenika. Majstor prilagodjava praksu ucenja svakom uceniku, pokušavajuci da od njega izvuce najbolje, i da mu prokrci najkraci put do samorealizacije. istorija Zena je puna biografskih prica o realizovanim ucenicima koji su jako malo vremena proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su bili spremni da postanu Bude a Zen je bio samo okidac.
Za zen je zen meditacija u odredjenom sedecem položaju, koji je proglašen svetim u budistickoj tradiciji. Telo se drži uspravno, prekrštenih nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobodjen bilo kakvih prijanjanja, želja, pojmova i sudova. Cilj zena je satori, ulazak kroz "dharma kapiju velikog pocinka i radosti" Koan
Koan je tema meditacije. On zahteva punu koncentraciju i ne trpi lenjo sanjarenje. Evo i nekoliko primera:

Pokaži mi svoje izvorno lice koje si imao pre nego što si rodjen.
Ako sretneš na ulici nekoga koje došao do istine, moraš proci pored njega niti cutke niti govoreci. Kako bi ga onda susreo?
Sveštenik Šusan držao je svoju palicu pred ocima okupljenih monaha: "Ako ga ne nazovete štapom, to je odvratno. Ako ga nazovete štapom, to je pogrešno. Kako cete ga onda nazvati?" Hakuinje držao svoju ruku visoko u vazduhu i rekao ucenicima da slušaju zvuk koji je proizvodila. Kakav je zvuk jedne šake?
Satima, danima i nedeljama ucenik meditira o svom zadatku. On razmišlja o problem u svim mogucim pravcima te o svim mogucim rešenjima.


SATORI

BudaU ovakvom stanju uma ucenik odlazi do ucitelja ne više ponosan i oduševljen vec zbunjen i nesiguran. Ostaje cutljiv znajuci da ne može iskazati ono što je njemu samome beskrajno jasno ali ipak muca nešto nepovezano nevoljan da to ponudi kao rešenje. Ucitelj odmah pronice kroz njega, moguce je da je vec znao cim je ucenik otvorio vrata da je ovoga puta rec o pravoj stvari satori, spoznaji. On ga umiruje i osnažuje. Šta se u stvari dogodilo? Ucenik nije pronašao nikakvo novo tumacenje, ni jendu novu misao. Pre je u blesku spoznaje stigao do rešenja kao da je kakvo novo duhovno oko umetnuto u njegovu glavu. Stvari koje vidi ne razlikuju se od prethodnih, samo ih on drugacije sagledava. Njegova vizija se verovatno jednako kao i on sam promenila. Otuda nema neposrednog puta koji vodi od uobicajenog nacina videnja i poimanja stvari do ove nove predstave uslovljene satorijem. On više nalikuje skoku u novu dimenziju. Shodno tome ova nova vizija ne može se ni sa cim uporediti i ona je strogo receno neopisiva. Ali da li s toga nema nade cak ni u nagoveštavanju njenog oblika? Ako je zaista tako, onda ne bi bilo nicega do vakuuma a sve što logicno sledi iz ove vizije bilo bi neshvatljivije no ikada jer kasniji i viši stadijumi zena imaju korene u ovoj fundamentalnoj intuiciji u ovom uvidjanju na prvi pogled i tako za one koji ne mogu sami ici putem zena i o njemu znaju samo po cuvenju mora biti ucinjen pokušaj da se nekako ma koliko neadekvano opiše ova vizija. Ali, kao što zen ucitelji ispravno primecuju "prst uperen ka mesecu nije samo mesec". Satori je "vrsta unutrašnje percepcije, zapravo nepercepcija pojedinacnog predmeta vec tako reci percepcija stvarne stvarnosti". "Percepcija najvišeg reda". "Ako želimo da dospemo do prave istine o stvarima moramo ih sagledati iz tacke gledišta gde ovaj svet još nije stvoren i gde svesnost o ovome ili onome još nije probudjena." Ove napomene su nesumnjivo ispravne ali su jednako zagonetne kao i sam satori. Postoji opasnost u njihovom pobudjivanju citaoceve uobrazilje i refleksivne moci kojima ce on uobliciti mentalnu sliku koja ce ma kakvom se ispostavila uvek biti loše izvedena. Zbog toga valja pokušati sa drugacijim pristupom. Kako se cini prva karakteristika prvog nacina vidjenja u tome da u njegovom pogledu sve stvari imaju jedannaku važnost, one najeznacajnije kao i najznanacajnije prema uobicajenim ljuduskim merilima. Sve stavri izgledaju tako da sticu jednu apsolutnu vrednost kao da postaju prozirne otkrivajuci tako vezu koja se ne postiže u uobicajenom polju bivenja. Ova povezanost nije horizontalna vec vertikalna, ona prožima svaku pojedinu stvar do njenih krajnjih dubina, do tacke porekla. Takvo vidjenje stvari su u isto vreme shvatane iz izvora izvan "bica" koje manifestuje sebe u njima. Do tog stupnja one su sve jednog ranga buduci da svaka poseduje sjajne povlašcenosti svog vlastitog porekla. One nisu objekti izolovani u sebi samima. One ukazuju iza sebe u u zajednicki osnov svog bica a ipak ovaj osnov može biti pojmljen samo kroz njih, kroz ono što postoji iako je on poreklom svekolikog bivstva. Neka nam bude jasna jedna stvar: ne postoji ni najmanji trag razmišljanja u ovom nacinu vidjenja niti se ono zbiva uz njegovu tajnu saradnju. Vizija nije ocekivana, željena, pretpostavljena da postoji kao ishod produžene meditacije na temu koana tako da na kraju verujemo da vidimo vlastitu pretpostavku koja se cini kao da predstava izbija pred nas poput bleska munje u jednom jedinom potezu. Ova vizija je tako fizicki jasna da sa sobom donosi apsolutnu izvesnost zbog koje odmah "vidimo" i shvatamo da stvari jesu na osnovu onoga što nisu i da one duguju svoje bice tom ne-bicu koje je njihov temelj i poreklo. Možda ce jedna anegdota cesto korišcena kao koan objasniti šta se pod ovim misli.
.....Jednoga dana kada su Hjakudo i njegov ucitelj Baso izašli iz kuce videli su let divljih gusaka. Baso je pitao kuda one lete? One su vec odletele ucitelju. iznenada je Baso šcepao Hjakudoa za nos i zavrnuo ga. Van sebe od bola Hjakudo je zajauko "Oj! Oj!" ti kažeš das u one odletele rekao je Basu-ali one u od samog pocetka bile ovde! U tom trenutku je Hjakudoa oblio znoj i doživeo je satori......
Razlika izmedju ove dve tvrdnje toliko je velika da one ne mogu biti pomirene. "One su odletele" je samo ocevidna tvrdnja uobicajenog ocevidnog smisla. One više nisu vidljive, nekuda su vidljive, i tada više nisu ovde i za nas više nisu pristutne. Nikakvo osvetljenje nije potrebno da bi se uspostavila ova cinejnica. Baso vidi sasvim drugacije. Vidjenje našim prirodnim ocima koje svako poseduje od rodjenja može samo služiti beleženju onoga što dolazi u svakom odredjenom trenu izvan svega što postoji. Kako bi nešto prišlo pred naše oci ono mora potojati. Sa "tercim" okom stecenim tek kada je neko ponovo rodjen vidimo upravo ovo bitisanje necega što jeste, odnosno temelj njegovog bica. Otuda tvrdnja mora biti "One su oduvek ovde." Prirodno, ne u ovoj prostornoj tacki buduci da prostor i vreme nemaju udel u ovoj viziji. Ono što je odredjeno da izgleda besmisleno, perverzno, jedna šala, zapravo je sasvim jednostavna tvrdnja o cinjenici koju Baso vidi a koja nisu i jednako opipljivu kao što Hjakudo vidi cinjenicu da su guske odletele. Ni jedna od ovih cinjenica ne pobija drugu buduci da one pripadaju potpuno razlicitim dimenzijama a Hjakudo nikada ne bi bio u stanju da pronadje rešenje putem produženog razmišljanja. Samo u casu trenutnog bola kojim je u njemu ukinuto razmišljanje on je pronašao rešenje kroz satori. i sada, iako možemo imati osecaj da smo izvukli nešto iz ove Basoove izjave, da ste je na izvestan nacin razumeli i tako je opravdali, ne smemo misliti da možemo usvojiti Basoovu tacku gledišta i projektovati nešto znacajno, cak duboko u nejgovu tvrdnju jer to uopšte nje suština. Sve zavisi od našeg vidjenja kao što je Baso ucinio vec na prvi pogled sa jendom neposrednom vizijom koja je takva i nikako drugacija. Baso je sa svoje strane prirodno razumeo Hjakudovu izjavu jer i on je jednom delio ovo gledište i smatrao ga normalnim ali je i on takodje razumeo da je ovo neduhovno i ekscentricno. Ovaj prigovor ne pogadja suštinu. Upravo s toga što spozanajuca vizija ne istražuuje kakvo znacenje "vidjeno" može imati u odnosu na onoga koje video, ona dopušta svakom postojanju da bude sitinito u skladu sa svojim poreklom, pojma stvari onakve kakve bi "trebalo" da budu jer u onoj meri u kojoj je njihovo poreklo nedostižno i nepojmljivo stvari nam u svojem konkretnom oblicju postaju dostižnije. Kupane u svetlosti svog porekla one same bivaju osvetljene što je misteriozniji njihov temelj to raskrivenije one stoje pred nama.
Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu rec vec na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen prica koje se prepricavaju i beleže od onih koji izucavaju zen, ali one nemaju nikakav zvanican status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen prica i na našem jeziku. Primer zen price:
"Vojnik po imenu Nobušige dodje kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao?
Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin.
Koji bi to vladar tebe hteo za cuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poce da vadi svoj mac, Hakuin nastavi: pa ti imaš mac! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuce mac, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reci samuraj, shvativši uciteljevu pouku, vrati svoj mac u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, rece Hakuin'"


NAGAÐANJA O SATORIJU


Za one koji nisu kadri da se izraze kao slikari ili pesnici ma koliko to pokušavali, preostaje spasonosni put refleksije, zapravo nagadjanja. Pravac koji ono može uzeti a takodje i njen cilj islustrovani su u ovim izviduma Pet koraka Tosan Rjokain-a.

PRVi KORAK
Pri prvoj ili trecoj nocnoj straži
Pre no što mesec izade
Ko može iznenadjen biti ako ljudi
Jedni kraj drugih bez prepoznavanja prolaze?
A ipak tamo ostaje skriveni trag odlazeceg dana.

KORAK DRUGi
Jedna starica, oglušena o jutro
Stoji naspram drevnog ogledala
U savršenoj jasnosti oni odražavajuj jendo drugo
i više nema nicega stvarnog
Zaustavi ponovno izlazak tvog uma
i davanje sadržaja senkama!

Ono što Tosan Rjokai pokušava da kaže je da je prosvetljujuca vizija takva da posebne razlike doba dana išcezavaju u noci neodredjene istosti, bezoblicnog temelja, i matrice svih bica "To" koje je bilo tako nepobitno doživljeno. Razlike nestaju ali se one ipak ne ukidaju sasvim u smislu bivanja poništenim-preobraženim nazad u Ništavilo. One su samo negirane u mišljenju, kako bi ucinile neodredjenu istost mislivom. Svako ko ignoriše jutro, stoji sam nasuprot istini kao naspram ogledala. On ne može pobeci od mišljenja daje "To" bezoblicno Ništa. On sam postaje stariji, stoji nasuprot Nicemu, još uvek ako "pojedinac" nasuprot "drugima". Ali uvek postoje dvoje: um, koji pomišlja Ništa i Ništa kao misao koja je pomišljena.
Otuda svako ko pretpostavlja da je dostigao najvišu istinu o mišljenju o Nicemu, u kojem su sve razlike poništene i veruje da je nadredjen onim umetnicima koji nisu u svakodnevnim stvarima u svim pojavnostima uzvišenog poretka i u svim oblicima bezoblicnog Temelja prodrli s one strane vidjenja do neodredjene istosti- ko jedonom recju, ne misli dovoljno apstraktno, takva je osoba, prema Rjokaiu u opasnosti da sidje s uma. On ne uvidja da je Ništa za koje misli da da je postigao samo senka istine a ne istina sama. Jer ovo Ništaje uvek i uvek mora biti predskazano umom, ono je nasuprot "Ovome" i "Onome", jednome kao suprotnosti Mnoštvu, ono je proizvod intelektualnog napora.

 

ULOGA MIŠLJENJA U ZENU

 

Nemoguce je za intelekt da da zamisli cak i sa najsmelijim misaonim konstrukcijama nešto što je darovano i trenutno nasluceno samo posredstvom izvornog misticnog doživljaja. Samo ce naknadno u razbušenosti iskustva zen budista priznati da misticki sadržaj postaje pristupacan intelektu. Ali iskazi koji tada izlaze na videlo upotrebljivi su samo onome ko je do tada vec imao odgovarajuce iskustvo i ko može delati i bez njih. izostavljajuci ovo svako ko pokuša da i prisvoji bice bacen u konfuziju i utucenost i na njega ce one delovati poput otrova. Tako suprodstavljene mnoštvosti neslomljenom jedinstvu, razlike istovetnosti, suprotnosti nesuprotnosti, takodje mogu imati glas i legitimno konceptualno znacenje za zen budistu. Ali u pogledu njegovih iskustava on nije spreman da smatra ne-suprotno, neuobicajeno i istovetno Jedino kao izvornije nego suprotnost, diferenciranost i mnoštvenost, i na tom osnovu ga opterecuje misticnim pocastima. Za njega je, takode, ne-suprotnost diferencirnost i mnoštvost i na tom osnovu ga opterecuju misticniim pocastima. Ako bi izvoleo da izrazi neko mišljenje o ne-suprotnosti uopšte on bi verovatno rekao: središte bica je izvan svih suprotnosti zato što ono biva u njima i unutar svih suprotnosti zato što ono jeste izvan njih. Na drugi nacin postavljeno, to bi znacilo da: Jedno i Mnoštvo, neodredjenost i odredjenost, ne-suprotnost i suprotnost jesu ravnopravno blizu i udaljeni od bica i u istom duha to i nisu. Ovakve formulacije beznacajne su svakome ko spasenje traži iskljucivo u mišljenju. Ali svako ko je doživeo središte bica svojom vlastitom telesnjošcu bice u stanju da izmeni njegove najdublje dubine u prostoru jednog dugog iz daha i prestace da se pita zašto ma šta tako jednostavno i ocigledno ne može biti iskazano nikako drugacije negoli do mutnim formulama. On ce tada razumeti zašto zen ucitelji ne samo da zabranjuju svaki razgovor vec ga i smatraju opasnim i umesto toga gone ucenike prema onim odsutnim doživljajima koji razrešavaju sve zagonetke jednim potezom.

ZEN SVEŠTENICI


Budisticki svesteniciMladom svešteniku je najteže. On je svestan koliki se put prostire pred njim, težak i naporan, i želi da napreduje do krajnjih granica, tj do granica svojih mogucnosti. Sve njegove snage su usredsredjene na ostvarenje tog cilja. A sada umesto da radi na ispunejnju vlastitog života, on se mora brinuti o izbavljenju drugih! On bi drage volje radio tako nešto kada bi i sam mogao da crpi snagu iz ispunjenja obaveze. Ali, izgleda daje za tako nešto ipak prerano. On je samo pocetnik.
izgleda mu veoma teško da bude posvecen na svoj zavet i da spašava druge. Pozvanje da napusti dom plodne samoce i da se umeša u nemire života kojeg se odrekao. Jer, neslican drugima, koji nalaze život nakon doživljavanja satorija mladi sveštenik ne može biti zadovoljan vežbanjem mirnog i nenametljivog uticaja na položaju na koji je pozvan. On mora da prodre u strane oblasti i meša se sa ljudima cije bi prisustvo svakako želeo da izbegne. Jedina stvar koju on može da uradi, koja je nezavisna od pružanja pomoci u svakom pogledu, kao dobar prijatelj ili sused, jeste da pokaže kako jaram želje, univerzalni zakon uzroka i posledica, može da bude slomljen. Može pokazati - samo ako su drugi u stanju da vide - da je on raskinuo okove.

SREDIŠTE BICA

 

Egoizam pripada pravoj prirodi svakog coveka, kao krila ptici ili lišce stablu. U njemu samom nema nicega sumnjivog, ništa od cega bi mogla biti izvedena nastranost ljudskog postojanja. Pa ipak, u ovom egoizmu su sadržani otudjenje i napuštanje središta. Ucenjem sve veceg izdvajanja sebe iz svega što nije on sam, što mu ne pripada, covek doživljava napetost izmedju ega i ne-ega kao suprotnosti. Što svesnije suprodstavlja sve što je ne-ja kao objekat, tim više ego sebe smešta spolja, u ono "spolja" koje je njemu samome suprotno. Rezultat je neprekidno cepanje na subjektivno i objektivno, i to toliko da što više umešnost razlikovanja napreduje, to zagonetnije izgleda kako je Jedno Bice sebe ikada moglo podeliti na dva tako razlicita elementa. Sada, ma koliko kao postulat ispravno može biti kontrastirana istovetnost sa razlikovanjem, jedinstvo sa mnoštvom, nesuprotnost sa suprotnošcu, ne postoji misticka uzvišenost u ovim parovima suprotnosti.

SPOZNAJA, PONOVNO ROÐENJE, BUDINA PRIRODA


Spoznaja dolazi naglo i ima dejstvo duhovne katastrofe, u cemu su se saglasili svi koji suje doživeli. Vaše poverenje u sebe, vaše rasudne moci, uverenja, standardi i vrednosti kojima ste uceni, vrline i vaša svesnost, iznenada više nisu upotrebljivi. Oni nisu privremeno odloženi u stranu, vec su potpuno i nepovratno ugašeni, kao da nikada nisu ni postojali. Toliko je neodoljiva preobražajna snaga da je vaš život izgleda kao prenesen u novu dimenziju, otvoren prema novim, neocekivanim mogucnostima.
Sa ovim ponovnim rodjenjem probudjeni odmah postaju svesni šta su u temelju svoga bica - oni opažaju svoju Buda-prirodu. ipak bi ovu prirodu protivno cinjenicama iskustva trebalo nazvati "bolje sopstvo", "stvarni ego" a možda cak i "super-ego". U ovoj sferi nema više niceg takvog kao što je ego ili sopstvo. Ova izvorna priroda je nesebicni i ega-lišeni Temelj, bezimeni koren sopstva.

 

OPŠTENJE SA CELINOM BICA

 

Meditacija budizamLjudi su cesto u iskušenju da posmatraju zen budistu kao da je lišen osecanja, oni ga cak mogu nazvati i neosetljivim ne zato što je najdublji deo njega nepokretan, vec je zen budista oprezan u pravljenju predstave od svojih osecanja i nesklon je da ih deli. Iza ove nesklonosti recima skriveno je nekoliko motiva. Prvo, njegovo svesno odgajano i na posletku istitnktivno postalo je gnušanje prema necasnosti preterivanja. Zbog svoje obuke zen budista je svestan opasnosti sadržine u izražavanju osecanja: govorenja više no što se oseca i umanjenog znacenja izgovorenog. On je odviše osetljiv prema drugima da ne bi uvideo koilko je lako otarasiti se pritiskajucih osecanja dajuci im izraz. Jenom kada ste rekli osobi koja je doživela veliku tugu koliko duboko vi opštite sa njenom sudbinom tako da se ona oseti shvacenom i utešenom svim osaosecajnim recima previše je lako pomisliti da ste se pravicno poneli prema njoj i njenim osecanjima ovim pukim iskazom. Vi tada gubite pogled na nju misleci o njoj samo sa dristance i osecate za nju samo u secanju potom se ponovo neuznemireni okrecete svojim vlasititm poslovima. Na ovaj nacin vi razarate istinski smisao (sa)osecanja i postaje sve površniji. Ali vrhunski razlog-i presudni-je taj da je zen budista daleko od ogranicavanja svojih osecanja radosti i saosecanja prema ljudskom bicu i prema svakom aspektu ljuduskog postojanja. On grli u svojim osecanjima sve što živi i diše ukljucujuci životuinje i biljke i ne odbacuje nikog medju njima. Reci su ovde nemocne. Cinjenica da reci služe kao mostovi izmedju ljduskih bica ne bi otuda trebalo da nas zavodi u zanemarivanje i preziranje onih carstava postojanja u kojima reci ne sjedinjuju, ne uspostavljaju nikakav dodir, vec naprotiv otvaraju bezdan- kao da sve što nije doseglo ljudski nivo ne poseduje ništa do privremeno postojanje i lišeno je važnosti. Tako osecanja ne gube ništa ako nisu izražena. Možda ona cak i dobijaju na iskrenosti i inteznitetu kada su manje verbalizovana. Zen budista se neprestano potvrdjuje u onom svem iskustvu prema kome postoji fundamentalna komunikacija koja grli sve oblike postojanja i koja zbog svoje nepostrednosti mora da napusti medijum reci jer za zen budistu je jednostavno cinjenica iskustva da iskrena osecanja prelaze sve prepreke koje postavlja um. Za njega podeljena radost i podeljena patnja nisu osecanja ogranicena na privatnu sferu, osecanja koja ga mogu uciniti zaslužnim i svedociti o njegovom duhovnom nivou, ali ipak ostaju bez efekta i išcezavaju kao da ih nikada nije ni bilo. Pre ce biti da neprestano ponavljana i nepobitna ociglednost pokazuje da njihovo puko postojanje menja lice sveta. Zen budistaje otuda zadovoljan time da ima osecanja i da ih neguje. On ih ne okrece prema unutrašnjosti za svoje vlastito zadovoljenje vec potpuno nezabrinut za njihovu sudbinu i bez vlastitih motiva dopušta im da se oslobode u njegovom spoljnom ponašanju. On ne prolazi kraj radosti i patnje drugih bez preuzimanja ovih na sebe i bez njihovog pojacavanja svojim vlastitim osecanjima koja ipak nisu njegova vlastita tako da se njihovi puni potencijali mogu razotkriti. Kroz ovo nesebicno susretanje zen budista postaje svestan da život za njega tece dobro samo ako on uspeva u uspostavljanju ispravnog odnosa sa samim sobom. On otkriva da biti srecan nije stvar slucaja vec jedna umetnost koja se može nauciti i cak rasti do još viših nivoa intenziteta. Otuda je neophodno voditi svoj život ispravno kako bi covek mogao imati otkrovenje onoga što "on sam" uistinu jeste; kako bi mogao da nauci da nesebicno susrece ne samo svet oko sebe vec i sebe samog, da vidi bez iskrivljenja ne samo prirodu postalosti koja nije on sam vec takodje i prirodu postalosti koju on predstavlja. U meri u kojoj ovo razume on ce istraživati u suštini postalosti sveobuhvatnoj istini cijim darom sve što je postalo jeste, jeste i on sam. Ne možemo ovde razmotriti na koji nacin on traži da dobije odgovor. Možemo reci samo ovo: da sa odgovorom ako je uopšte ikakav odgovor i udeljen, dolazi do iskustva koje nikakav napor niti tumacenje ma kako neprekidno i svesno gonjeni ne vode do prepoznavanja istine do krajnjeg znanja. Poimanje istine ne znaci ništa drugo do biti zahvacen njome na ravni izvan vlastitoga mišljenja. Za ovu empirijsku cinjenicu zen budista je skovao termin satori pod kojim podrazumeva fundamentalno iskustvo iznenadne i silovite obuzetosti istinom. Neopisiva u poreklu, neizvediva u sadržaju ona neodoljivo dela i ne mogu je ma koliko prodorni pobediti nikakav dobro uspostavljeni obicaj niti bilo kakva refleksija. Osecajni ego na jedan neobjašnjiv ali neodoljiv nacin postaje proziran za ova stanja bica koja su složena satorijem i sijaju njihovom vlastitom svetlošcu. Teško se može proceniti prostor unutarnjeg preobražaja koji proizvodi ovu prozirnost. Buduci da je stara izopacena svesnost sopstva otpala iz preobražene licnosti datog coveka on više ne podleže obmani da mora najpre tražiti dodir sa drugim ljudskim bicima izvan svog vlastitog kruga kao da raspon njegovih ljudskih odnosa zavisi od njega, od njegove dobre volje, od njegovog vlastitog izbora. Spoznaja ga je ucinila svesnim da je na misteriozan nacin i bez vlastitog delanja on izvorno spojen sa svim ljudima na svetu i sa svim živim bicima tako da je svaki traženi ili trpljeni odnos samo otkrivanje onog primarnog.

 

PREOBRAŽAJ UCENIKA SATORIJEM

 

Satori je unutrašnji preobražaj revolucionarnog karaktera. Ucenik ga najpre ne primecuje, samoga njegov ucitelj zapaža, i ne razmatra ga vec ga pušta da sazri i dodje do savršenstva. Postepeno i ucenik primecuje preomenu u sebi i svojim odnosima sa drugima. Nema više iste spontane komunikacije. Ali to ne potresa njegovu sigurnost. Vizija koju je postigao prilicno je ubedljiva. On se upravo povlaci od drugih. Sve više se predaje svojoj viziji i traži samocu. Ono štoje isprva izgledalo kao gubitak sada se pretvara u dobit. Jer, ucenik samocu ne traži po skrovitim mestima, po zabitima, vec je nalazi u sebi samom i širi je oko sebe zato što je voli. I on polako pocinje da sazreva u ovoj svojoj mirnoci. Za unutrašnji process koji je otpoceo, mirnoca je izuzeno znacajna, jer tada nema opasnosti od rasprava sa drugima. Ne odrice se on lenjog uživanja, vec samo želi da razjasni šta mu se dogodilo. To je put u umetnost, i konacno postaje put umetnosti. U ovome pociva razlika izmedju zena u zasebnim umetnostima i puta zena.I u umetnosti je cilj fizicka i mentalna opuštenost do koje vodi unutrašnji preobražaj. Ali ovde nije tako radikalan kao u samom zenu.

OBUKA U ZEN BUDISTICKIM MANASTIRIMA


Budisticki manastirKao što je i uobicajeno na dalekom istoku mladi manastirksi ucenici koji su namenjeni za sveštenicku službu retko dobrovoljno odlaze u manastire. Mahom su to želje njihovih roditelja. Ali maldi ucenici ovu odluku toliko snažno prihvataju daje gtotvo cine sopstvenom, jer u suprotnom ne bi pronašli zadovoljenje. Jer karijera sveštenika i nije baš privlacna, strog život prepun oskudevanja iako je njegovo siromaštvo materijalnim stvarima nadoknadjeno takvim unutrašnjim bogatstvima koja se nikada ne bi mogla meriti. Nezavisno od ovih, postoje i oni drugi, koji dolaze da vežbaju u meditativnim dvoranama. To su ucenici svih stupnjeva koji se pripremaju za službu ili su vec okoncali svoju obuku. Medju njima ima svih vrsta umetnika. Oni dolaze na privremeni dobrovoljni boravak katkad privuceni duhom Zena i verovanjem da ce im bliži dodir sa njime podariti nešto što nikad više nece moci da zanemare, ne samo zarad profesije vec i zarad licnosti.
Ovi ucenici su vec oblikovani, bilo životnim iskustvom bilo prethodnim dokazivanjem sopstvene spremnosti, što je od znacaja za njihov izbor dolaska i dozvolu ostanka, jer ih bira ucitelj. Oni vec imaju poprilican raspon obaveza i takodje su vec prošli kroz strogi kurs obuke volje i intelekta. Ono što japanci cine a što je za evropljane krajnje neshvatljivo jeste savladavanje impulsivnosti snagom volje. Ovom treningu volje i intelekta potpomaže oskudna, jednostavna ishrana, fizicki rad kao rekreacija i spavanje na grubom ležaju. Disciplina je izuzetno stroga. Zahtevaju se tacnost, savesnost i samokontrola kao i sposbnost da se odoli vrucini i hladnoci nezavisno od vremena.
Sa ove tacke gledišta razumljiv je uticaj zen budizma na samuraje. Zapravo, samurajski duh je umnogome njime oblikovan. Cak i danas se poducavanje u strelicarstvu i macevalaštvu odlikuje krutom disciplinom. Vežba se u ranim jutarnjim casovima kada je vežbac bistre glave.

KAKO UCITELJ VIDI DA LI JE UCENIK DOŽIVEO SATORI?

 

Odakle ucitelj dobija autoritet koji on niti traži niti zahteva ali koji izrasta nad njim uprkos njemu samome? Kako je njemu mogucno da motri u samu ucenikovu dušu kad u njegovom prisustvu stoji onemeo ili beznadno mrmljajuci? Kako on zna i vidi dali je ucenik postigao satori?
Ovo je jednako teško objasniti kao i sam process satorija. Ponovo moram naglasiti da je prosvetljujuca vizija takve prirode da ucenik ne može dati artikulisan odgovor na pitanje sadržano u koanu buduci da je odgovor nemoguce izraziti u verbalnim konceptima. Ali cak i predpostavljajuci da bi ucenik mogao opisati viziju uz pomoc analogija što bi moglo biti moguce sa rastucim iskustvom tokom nekoliko godina to ne bi ostavilo utisak na ucitelja jer bi ucenik mogao samo ponoviti ono štoje cuo od drugih da bi tako simulirao licno iskustvo. Sa veoma živom maštom i nekoliko raspoloživih cinjenica on bi mogao sakupiti suštinske oblike vizije i samo zahvaljujuci tome što ih može izraziti recima pretvarati se da je onaj koji je doživeo satori. Da bi nadmudrio ove oportuniste koji se i ovde mogu pronaci kao i svuda drugde ucitelj zahteva da "vidi" svojim vlastitim ocima ucenikovo dostignuce satorija. I on, ucitelj satorija, odista i vidi svojim nepogrešivim pogledom. To mu omogucava njegova vlastita iskustva kao ucenika ali i godine iskustva rada kao nastavnika, napokon i kao ucitelja. Ali šta to ucitelj vidi?
Možda jednom analogijom može izokola da se pridJe ovom pitanju. On je nalik slikaru koji je pogledavši dela svojih studenata kadar da kaže ko je od njih rodjeni umetnik a ko ne. On naprosto "vidi" ovo ali kako to cini ne može se nikad objasniti ili preneti nekom ko nije slikar. Slicno tome zen ucitelj vidi kada je satori istinit a ne samo zamišljen. Prirodno, on ga vidi pomocu necega i premda se ne može objasniti kao on to cini, evo nekoliko nagoveštaja koji bi mogli da budu od pomoci: Stanje mentalne opuštenosti koje nastaje kao ishod satorija i koje uzrokuje duboki unutrašnji preobražaj odražava se u telesnoj opuštenosti. Karakteristicno satori ne izaziva nikakvu potresnu gipkost bica, osecaj pobudjenosti ili neko opšte ushicenje. Fenomen koji može imati sasvim druge uzroke jer je spoznaja vedra i ni na koji nacin upadljiva. Elementi satorija se pokazuju u najneupadljivijim pokretima koji su najmanje predmet kontrole. Ovi pokreti se ne mogu oponašati jer u zenu nema takvih držanja koja se mogu nauciti napamet kao štoje stav poniznosti, pobožnosti, ekstaze itd. Jedini izuzetak je stav meditativne obuzetosti. Ovaj se donekle može imitirati, ali ne beskrajno dugo s toga što njegova uzaludnost samu sebe razotkriva jer ona ne vodi do satorija.

 

ZEN I KLASICNI METODI MEDITACIJE

 

MeditacijaBudisticki misticizam razlikuje se od ostalih po naglasku koji daje metodicnoj pripremi za misticki život. On je od meditacije nacinio umetnost u kojoj tehnika ne sme da kao u svakoj umetnosti igra svoju punovažnu ulogu vec i zauzima nesvakodašnje znacajno mesto. Tehnika otuda obavlja službu sasvim nepreocenljive vrednosti. Oslobadja praksu mistiizma od cinioca slucajnosti. Ona takodje opisuje napore, usredsredjivanja koji vode do samoudubljivanja kao "puta" ali nigde drugede sam taj put odnosno postupak meditacije ne stice tako suštinsku važnost. Daleki istok beskrajno duguje Budinom putu koji je proizveo jedinstven tip svetog coveka. Nije na nama da ovde istražujemo da li je jednom dostignuti visoki nivo ocuvan u budizmu sve do dana današnjeg niti da li se strogi metod izvrgao u rutinu a budjenje u ezoterijsko znanje. Naše zanimanje je Zen budizam i necemo ovde razmatrati kada se, kako i kroz šta on uzdigao vec samo zašto se dogodilo daje zen iako suštinski deo budizma u pogledu svojih metoda preuzeo drugaciji tok u odnosu na klasicnu budisticku misticku meditaciju. Uocivaje cinjenica da u budizmu budjenje sadrži cistu viziju istih onih istina sa kojima delo meditacije zapocinje. Uvidi koji podsticu povlacenje iz sveta vracaju se ponovo u apstaktnoj formi lišeni svake primese emocije potvrdjujuci time izvorni Budin doživljaj koji ga je pokrenuo na put budjenja. Nije li ovaj ishod objašnjen time da tema meditacije postaje tako reci fiks-ideja? Budizam polazi od pretpostavke da je život patnja. Ali šta da je izvorni doživljaj bio drugaciji? Da se život doživljavao kao užitak a svet kao prekrasna harmonija? Ne bi li budjenje bilo shodno time obojeno? Tada bi bilo veoma teško razumeti zašto bi bilo ko mogao poželeti da odvoji sebe od tako divnog i skladnog sveta. Ocigledno je da niko meditirajuci na slican nacin nikada ne stiže izvan sebe. On ne ostavlja ono izvan mišljenja i ne-mišljenja užitka i patnje i slicno vec smao doseže zonu ravnodušnosti koju objavljuje kao nešto izvan cime se onda unio mystica izvodi. Sve što je meditant ucinio jeste da je odvojio samog sebe od onog što ne pripada njegovoj istinkoj prirodi pronalazeci kao doslednu posledicu cak i u najdubljem sloju svoga bica tek sebe samog. Otuda je logicno da mora biti moguce razlikovati meditaciju i koncentraciju bez utvrdjivanja teme odnosno sledenje puta bez pridržavanja za bilo šta objektivno, bez ijedne filozofske pretpostavke ma koje vrste ne doživljavajuci svet bilo kao prepun tuge bilo ispunjen radošcu, nezaslužan ni mržnje ni ljubavi vec samo kao privremen kakav on jedino može biti. Filozofija bi otuda pre mogla biti proizvod budjenja a da budjenje postoji sam Buda je obecao. Možda ce se ono ispostaviti savim razlicito od onog budistickog ako ništa u njemu ne bude sugerisano. Budin put ukazuje da ovako nešto mora biti moguce. Zato u budizmu postoji stupanj ravnodušnosti kada se stoji na neutralnoj tacki izmedju znanja i neznanja, kada se vlastiti svet više ne upucuje nikuda i nicemu. Ali u budistickoj meditaciji covek je opterecen svim prethidnim stupnjevima. Šta bi se dogodilo ako biste od samog pocetka meditirali na jedan, unapred nepromišljen nacin, jednostavno praktikujuci utonuce u sebe samog postajuci potpuno prazan, puštajuci da dodje ono što mora doci. Ovo je put zena. Ne možemo reci odkada se "Ništa" sagledavalo na ovaj nacin ali postojanje zena u Kini i Japanu pokazuje da je traganje bilo uspešno i da je ono odista brilijantno nastavljeno dokazuje vitalnost zena do danas i samo je jedna stvar postala teška za razumevanje: koji bi razlog sledbenik zena imao da se okrene od sebe ako je njegovo držanje prema svetu sa filozofske tacke gledišta u celosti neutralno? Ovome se može dati jedno istorijsko objašnjenje: on je znao da postoji budjenje kao i put do njega. Kasnije je on mogao reci da je iskustvo kroz koje je on prošao bilo "veliko oslobadjanje" ali od cega i u kom smislu?

ZEN U OCIMA ZAPADNJAKA

 

Budisticki uciteljNe može postojati put koji bi vodio do misticnog iskustva-misteioznog, nedokucivog i neizrecivog kako ono samo po sebi jeste. Ono je dostižno svakome sa dobrom voljom samo kad se napregne onoliko koliko mu je udeljeno sudbinom. Otuda postoji i izvesna prakticnost u zenu koja uliva poverenje. Zbog toga ne iznenadjuje da iz istog razloga zbog koga put mora biti šematski i tematski podeljen u pojedinacne korake ucenje svih koraka treba da bude dovedeno u rutinu izvesne redovnosti. U zenu postoji strogi trening koji pojedinca pogadja kao krajnja bezdušnost. Sve mora da se odvija sa preciznošcu satnog mehanizma. Uznemirujuce je za evropljanina ali ne i za istocnjaka da mu se ucini da ucitelj ne obraca pažnju na licne osobine svojih ucenika. Oni ne dopuštaju posebne oblike razvoja niti individualizam kao poseledice ovog razvoja. Oni ih potiskuju, osudjuju kao sramootne i izrezuju sve prema istom uzorku. Da bi se ovo moglo razumeti od male je pomoci naprosto kazati da je istok bezlican jer upravo suprotno ucitelji veoma dobro znaju da postoje duboko usadjene razlike u pojedincima ali i oni takodje i precizno znaju, gde se ponovo uocava razlika izmedju evropljana gde se u carstvu misticizma ovim razlikama može dopustiti iskazivanje, gde one mogu biti ne samo dopuštene vec i opravdane. Na putu koji vodi do mislticnog iskustva od suštinskog je znacaja negirati sve individualno, obesnažiti ga do krajnjih granica tako da je pojedinac potpuno "ispražnjen" cak i od najlicnijih svojstava. Zbog ovoga je krajnje diskutabilno da li osobenosti kojima smo po prirodi obdareni uopšte i poseduju ikakvu "licnu" vrednost. Ucitelji ovo poricu, verovatno s punim pravom. Sve nastranosti i darovi karaktera na koje smo toliko ponosni možda su nakon svega zapravo bezlicni. Ucitelji uspevaju da vode svoje ucenike kroz ovu, naizgled bezdušnu discipline zahvaljujuci svom zapanjujucem psiholokom iskustvu buduci da su i oni sami išli istom stazom, cak, oni na raspolaganju imaju vekovima sticano iskustvo. Tako ovi ucitelji mogu da ucine najcudesnije stvari, one koje se ponekad granice sa neverovatnim. Ucenik koji sumnja u uciteljevu sposobnost pronicanja u svaki kutak njegove duše urbzo nauci da je stav njegov otpor bilo svestan ili instiktivan,, uzaludan. Istocnjak se retko nalazi u ovakvom položaju. U krvi mu je neograniceno poštovanje prema ucitelju. Ono je do njegove tradicije jer mu ucitelj od sebe daruje ono najbolje što ce i za ucenika biti najbolje. Njegovo najbolje u duhovnom smilsu. Ovo davanje se pre svega sastoji u intelektualnim stvarima koje mogu biti odvojene od njihovog izvornog davaoca ostavljjuci ga zaobravljenog ali u takvom bogatstvu duhovne moci koju samo onaj koji ju je liclno iskusio može posedovati i koja nije njegova vlastita. Ako ucenik ikada dosegne misticka iskustva, on ce na tome dugovati isljucivo svom ucitelju jer je za ovoga sudbina njegovog ucenika važna jednako kao i njegova vlastita. On je spreman da žrtvuje sebe u izvodjenju vlastite dužnosti i nadasve ovo mora biti posebno naglašeno on uvek ima vremena za svoje ucenike. Kao ishod odnos ucenika prema uceniku je onaj apsloutnog poverenja i bespogovornog poštovanja. Ucitelj sa svoje strane prihvata ovu zahvalnost, poštovanje i ljubav kao nešto što nije dug prema njemu licno buduci da njegova moc ne ishodi iz njega samog i onog što je kroz njegove vlastite napore on od sebe ucinio vec iz istinskog jedinstva. Dosledno tome on u zahvalnosti ne vidi razlog ni za kakvo samozadovoljstvo. Ali on ne zabranjuje uceniku privrženost, vec je prihvata kao neizbežnu sve dok je ucenik zavistan od njegovog duhovnog vodstva ili dok još nije sebe samog usredištio a jednom kad ovo središte bude pronadjeno odnos više nece biti onaj vere i poverenja vec poznanja. Sve što ucitelj zataži ucenik ce uciniti i to ne sa razmetljivom prilježnošcu religioznog karijeriste (svi takvi bivaju brzo izbaceni iz škole) vec iz unutrašnjeg poriva posvecivanja. Ovo se može videti iz nacina na koji ucenici medju sobom govore o ucitelju, s nekom vrstom sakralnog poštovanja. Za njih on je uzor i prototip i cak ni njihove prekomerno izoštrene i opet razlikujuce oci ne mogu u njemu otkriti nikakvu grešku iako su stalno u njegovom prisustvu. U suprotnom došlo bi do kraha jer bi se njihov citav svet srušio a ucitelj kada bi bio svestan makar i najmanje nesavršenosti u sebi samom dobrovoljno bi napustio svoju visoku službu i prepustio vodstvo drugima jer na dugom i samoodricucem putu zena ima tako mnogo nezgoda, razocarenja i neuspeha da ako ucenici ne bi mogli položiti slepo poverenje u ucitelja i naci ovo poverenje opravdanim za sva vremena oni ne bi bili u stanju da ostanu na ispravnom putu. Tek ih i iskljucivo ova vera drži ne u ubedjenju da ce dostici cilj vec da ih ucitelj vodi u pravom smeru onoliko daleko koliko im je sudbina dala da idu. Iako bi trebalo da odustanu pre postizanja cilja oni znaju da je ne manje od celog života vredelo to što su maker i toliko koracali ispravnim putem. Ono što ih održava u kretanju nije vera u krajnje postizanje cilja jer je on dalek i još uvek bez ucenika vec pronalaženje dejstva kroz ucitelja pa je otuda vera u ucitelja i indirektna vera u sam cilj. Šematizovanog puta mehanizovane nastave odnos ucenika i ucitelja, sve nam ovo pomaže da razumemo zašto od samog pocetka postoje "škole" misticizma na dalekom istoku i zašto ni put ni doživljaj istine niti doživljaj istine niti život posvecenika nisu ostavljeni slucaju vec su predmet sistematicnog vežbanja i primanja uticaja. Nikada nisu postojale škole mislticizma u ovom slimslu na zapadu pa cak ni probni eksperimenti. Ocekivalo se da ucitelj mistik snažno provali iz neba blješteci neko vreme poput meteora i da zatim ponovo išcezne. Svaki zapis koji bi on ostavio iza sebe bio bi neko vreme mnogo citan i poštovan uticuci na malu i posvecenu zajednicu. Ali, na duge staze sve na šta se on mora oslanjati bilo je izvorno nadahnuce, svako je od njega uzimao ono što mu je odgovaralo i napokon bi se zajednica podelila u frakcije oko tumacenja njegovih reci.
Zapadnjacka mistika može da zapali ljduska srca ali ona ne nastavljaju da gore jer nisu poslata na put iz licnog iskustva što obezbedjuje dovoljno goriva za plamen koji se nikada nece ugasiti. Sledi pokšaj opisa i školovanja preobražaja onih koji su krocili na ovaj put u zen budistickim manastirima, medjutim, prvo bi trebalo izneti izvesno opštije zapažanje: svako koje imao tu srecu da provede više godina u bliskoj vezi sa japanskim zen budistima ne može se odreci ni posmatranja cak i najsitnijih pojedinosti njihovog svakondevnog života kao da bi na taj nacin bilo mogucno rešiti zagonetku koju predstavljaju. On postaje svestan gotovo sa zaprepašcenjem da opšti sa ljudima apotpuno drugacijeg kalupa od uobicajenog. Oni izgledaju kao upravljani nekom posebnom zvezdom ne samo u onome što cine u svojem govoru, cutanju, vec i još izrazitije u svom obicnom ponašanju: nacinu na koji stoje ili hodaju, piju caj ili teraju komarca. To je kao da je svet u kome žive utisnuo svoj ni sa cim uporedivi pecat na njihovo bice tako da se ništa ne dogadja u njima niti oko njih a da nije suptilno ili je na pocetku stupnja u opipljivu vezu s njima sa nevidljivim središtem koje predodredjuje njihovu sudbinu i vrsnost njihovog postojanja. Oni sami nikada ne govore o tome šta je to što ih iznutra pokrece -ili ih ne pokrece- niti osecaju ikakvu neodliožnost dok se ispovedaju. Sa jednim neprobojnim osmehom oni se povlace od ispitivanja i u potpunosti zanemaruju svako pitanje postavljeno iz puke radoznalosti. Njihovoj tajni može prici samo onaj ko je na putu da je i sam iskusi.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO