POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE
Gledaj Filmove Online

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ŽENE U ISLAMU

Uvod u islam


Reč islam potiče od reči aslama, sto znaci pokoriti se i znači “pokoravanje Bogu, a reč musliman, znači onaj koji se pokorava Bogu ( M. Ilijade 1996 :178 ) Islam spada u jednu od najvažnijih religija današnjice i prisutan je na svim kontinentima, a najdominantniji je na Srednjem Istoku, u Maloj Aziji, na Kavkazu, u Severnoj Indiji, u Jugoistočnoj Aziji, u Indoneziji i u Severnoj i Istočnoj Africi.
Jedna od najvažnijih ličnosti u Islamu je prorok Muhamed koji je živeo u šestom veku pre nove ere. Muhamed je rođen u trgovačkoj familiji u Meki. Ostavši bez svog nasleđa, pošto su mu roditelji umrli, radio je u trgovačkim firmama do dvadeset pete godine života, a potom se oženio bogatom udovicom Hatidže, starijom od sebe. Muhamed je oko 610. godine pre nove ere počeo da doživljava vizije i slušne halucinacije na svom meditativnom povlačenju u pećine. Naime, njemu se u viziji javio archangel Gavrilo koji se pred njim pojavio sa knjigom naredjujući Muhamedu da čita i tada je Muhamed primio poruku o nenadmašnoj moci Boga i o ukletoj pohlepi i besmrtnosti ljudskih bića uopšte i , posebno , u zajednici u gradu Meka ( M. Elijade Svetske religije 1996 : 179 ). U početku je o svojim otkrivenjima govorio samo biliskim rodjacima i prijateljima, ali posle tri godine taj krug se proširio i Muhamed je počeo i javno da pripoveda svoju monoteističku poruku. Ovaj prorok se 622. godine pre nove ere prebegao u Medinu zajedno sa svojim sledbenicima i taj dogadjaj, Hidzra, sto znaci preseljenje, obeležava pocetak islamske vere. On je u Medini nastavio da zapisuje poruke i otkrivenja koje predstavljaju jezgro celog muslimanskog nacina zivota.
Muhamedova otkrivenja su oblikovala teologiju Kurana, a Kuran je za Muslimane Božja reč koju je arhangel Gavrilo preneo preko proroka Muhameda . Kuran, ovakav kakvog ga mi poznajemo, podeljen je u 114 poglavlja koja se nazivaju surama i koja sadrze različit broj stihova pod imenom ajati, odnosno znači ( M. Elijade, navedeno delo, 1996, s.181). Knjiga je napisana u poetskoj, ritmičkoj prozi zivopisnog stila i dve najvece teme Kurana su jedinstvenost i moc Bozja i priroda i sudbina ljudi u odnosu sa Bogom. Kuran je uveo Arape u zajednicu naroda knjige i to u red sa hriscanima i jevrejima koji su primili zavete i Toru. U Kuranu postoji mnogo moralnih pripoveda sa ustaljenim običajima prorokovog života i oni formiraju serijat,odnosno islamsko pravo. Osnovni zakoni muslimanskog života dati su u pet stuba islama : svedocenje ( dnevne molitve (dužnost moljenja Alahu pet puta u toku dana), milostinja ( obaveza da odvajaju procenat svog bogatstva za bolesne, bespomoćne i onima kojima pomoć neophodna ) i , post u mesecu Ramazanu (duznost da se uzdržavaju od jela, pića, i seksualnih odnosa, od izlaska do zalaska Sunca ) i najvazniji stub je takozvani Hadz, odnosno hodocasce u Meku. U serijatu su uspostavljeni zakoni o kriminalu, zakon o nasleđu, zakon o ponašanju muževa i žena, roditelja i dece, zakon o ponašanju vlasnika robova, ponašanje trgovaca… Razumevanje šerijata jeste Fikh, odnosno sudstvo. Muhamed nije nametnuo razliku između religijskog i sekularnog zakona, pa strana na koju ce da prevagne šerijat u današnjim zemljama zavisi od stepena sekularizacije u svakoj od njih i serijat se odnosi na sve aspekte i dimenzije zivota..
Posle Muhamedove smrti, dok su njegovi rođaci čuvali njegovo beživotno telo, ostali sledbenici su se okupili kako bi izabrali novog kalifa, odnosno sledbenika. Novi kalif je bio Muhamedov tast Abu Bakr koji je definitivno učvrstio muslimansku dominaciju u Arabiji,. Abu Bakra je nasledio Omer, a posle njegove smrti započinju velike sizme koje ce karekterisati islam u klasicnom periodu. Sizme u islamu su imale tri nerazmrsive dimenzije, a to su geneaoloska, teoloska i politička dimenzija.
Što se tiče teritorijalne ekspanzije, odnosno islama, ona se dogodila za vreme vladavina prva cetiri kalifa i tada su bile osvojene Sirija, Palestina, Mesopotamija, Damsk, Jerusalim, Antiohija, Basra, Persija, Egipat ( M. Elijade 1996 :184 )…
Padom vizigotske prestonice Toleda, Muslimani su zagospodarili celom teritorijom zapadno od Pirineja…
Sto se tice sufizma u Islamskom zivotu, on predstavlja unutrašnji ili mistični zivot islama, odnosno, on predstavlja život koji je usmeren prema ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa voljenim Stvoriteljem ( M. Elijade 1996 : 192 )

1. ISLAM

1.1 Stvaranje muškarca i žene u Kuranu

U Kuranu ne postoji posebno poglavlje koje govori o postanku žene i muškarca, kao u Bibliji, već se o tome govori na više različitih mesta i na razne načine. Ove priče zauzimaju vrlo bitno mesto u teološko-pravnoj misli islama, ali iz njih ne potiče dogmatsko učenje o prvom grehu. Ove priče dele se prema tome da li govore o stvaranju čoveka uopšte, ili o sukobu prvog čoveka (Ademom) sa Iblisom (Sotonom). Bog je Adema napravio od ilovače, „od blata ustajalog“, i naredio svim melecima (anđelima) da mu se poklone. Iblis je odbio da to učini, argumentujući da neko ko je napravljen od blata nije dostojan da mu se pokloni, i zato je izgnan iz Dženeta. Bog je rekao Ademu i njegovoj ženi da se nastane u Dženetu (raju), i jedino što im nije dozvolio je da se približavaju zabranjenom drvetu. Onda ih je šejtan (đavo) na prevaru naterao da probaju plod tog drveta, a oni su izbačeni iz Dženeta. Postavljeno je pitanje, kako je šejtan uspeo da prevari Adema i njegovu ženu, ako je on već bio izbačen iz Dženeta, pre njih (?). Odgovor je da je Iblis u Dženet ušao preko usta zmije.
Dakle, ova priča ima dosta sličnosti sa hrišćanskom Knjigom postanja. Ono po čemu se ova priča razlikuje od hrišćanske je to da su Adem i njegova žena bili jednako pozvani da se ne približavaju zabranjenom drvetu, zajedno su bili izloženi šejtanovim spletkama i nagovoru da zgreše
, zajedno su probali voće sa zabranjenog drveta i zajedno su prognani na zemlju. Stoga, u ovim pričama nema ni govora o tome da je krivica za izgnanstvo iz raja isključivo na ženi. Ovde se nigde ne spominje kako je žena nastala, još manje da je nastala od krivog rebra.

Takođe nigde se ne javlja ime Ademove žene, njeno ime pojavljuje se tek u hadiskoj i egzegetskoj tradiciji i glasi – Hava.

1.1.1. Adem i Hava u tefsirskoj tradiciji

U Kuranu na više mesta nailazimo na priču o stvaranju Adema i njegove žene, ali tek u tefsirima (komentarima) istaknutih muslimanskih autoriteta nailazimo na objašnjenja kuranskih kazivanja. Muhameda.
Govorio je o tome prvo muslimanima, i ta njegova kazivanja skupljena su u zbirku hadisa. Što se tiče hadisa koji govore na ovu temu, oni već pokazuju mnogo veću sličnost u odnosu na Bibliju, i u njima je žena prikazana kao inferiorna u odnosu na muškarca. Ovde postoji više teorija, međutim, one se između sebe veoma malo razlikuju. Sve se slažu oko jednog – da je žena nastala od muškarčevog rebra, i to ne bilo kakvog, već od iskrivljenog rebra To je jedan islamski učenjak protumačio time da prema ženama treba biti pažljiv, jer su stvorene od najiskrivljenijeg rebra (što znači da je žena osetljive, emotivne naravi); pa ako ga ispravljaš – slomiće se, ako ga ne ispravljaš – ostaće savijeno. Još jedna sličnost sa Biblijom je navođenje da je Hava stvorena, nakon što je Adem smešten u Dženet, kako bi našao smiraj uz nju. Sada ponovo imamo koncept inferiorne žene, koja je od samog početka i već postanjem predodređena da bude lošija, manje vredna od muškarca, jer je stvorena od njegovog, krivog rebra; i s druge strane, stvorena je s namerom da bi muškarac našao smiraj uz nju, njena svrha je da služi muškarcu.

1.1.2 Egalitarno stvaranje žene i muškarca

Napred smo videli da se u samom Kuranu ne spominje krivo rebro, ni to da li je Hava nastala pre ili posle ulaska u Dženet, a u hadiskoj tradiciji se spominje, i to kako bi objasnilo zašto je priroda žene slaba i zašto bi žena trebalo da bude podređena muškarcu. Kuran nije sastavljen kao zbirka priča, već kao knjiga poruka, koje se sastoje iz sura, a ove iz brojnih ajeta. Postoji nekoliko kuranskih ajeta u kojima je moguće prepoznati egalitarni koncept stvaranja žene i muškarca, i oni su podjednako darovani dušom, darom od Boga, intelektom i slobodnom voljom. Islamski teolozi koji su zastupali teoriju egalitarnosti borili su se da dokažu kako kuranske poruke uopšte nisu u suprotnosti sa vrednostima zapadne naučne teorije i modernizacijskim tokovima.
Tvrdili su da priča o stvaranju Have od krivog rebra nema nikakvog uporišta u Kuranu, i da se ta teorija zasniva na nepouzdanim izvorima vere. Rifat Hasan, islamska feministkinja kritikuje klasične islamske naučnike zbog toga što su koncept krivog rebra preuzeli iz judeo-hrišćanske tradicije, a taj koncept samo stavlja ženu u neravnopravan položaj i daje joj drugorazredni značaj u odnosu na muškarca.
Međutim, koncept krivog rebra generacijama se održavao prilikom tumačenja Kurana, pa se smatralo da svaka žena treba da bude nadzirana i kontrolisana, a naročito njena seksualnost, jer je to glavni uzrok progona iz Dženeta.
Zato je ova teorija godinama služila podcinjavanju žena.
Jedan kuranski ajet govori o tome da je najugledniji u očima Alaha onaj koji ga se najviše boji. To znači da kriterijum razlikovanja među ljudima nije to da li je ta osoba žena ili muškarac, već da li je bogobojažljiva ili ne.

1.1.2. Žena i obrazovanje u islamu

Objava Kurana počinje sledećim rečima: „Čitaj u ime Gospodara tvoga koji stvara, stvara čovjeka od ugruška. Čitaj, plemenit je gospodar tvoj, koji poučava peru, koji čovjeka poučava onome što ne zna.“ (Sura 96:1-5).
Na početku, žene ne samo da su imale pristup obrazovanju, već su i podsticane na to, naročito kada su u pitanju šerijatsko pravo i arapski jezik. Međutim, to se s vremenom menja, maskulina elita u muslimanskom društvu uspostavlja patrijarhalni model kao vrednost, normu, pravilo. Od žene se zahteva da se vrati u sferu porodičnog života i kuće, gde će, pre svega biti majka, domaćica i supruga. Na taj način odvaja se ženska od muške sfere, pa čak i fizički – insistiranjem na tome da muslimanke nose hidžab.
Žene su nastavile da se obrazuju, ali od njih se nije tražilo da se bave naukom, već onim što će im obezbediti put do srca halife ili trona. Iz istih razloga, obrazovane su i žene-robinje u haremima.

1.1.3. Obredoslovna praksa i isključenje žena iz dzamije

Svi muslimani i muslimanke obavezni su da se pridržavaju pet ,,farzova” (strogih obaveza). Žene podjednako kao i muškarci su pozvane da obavljaju obrede i molitve. U Islamu postoje tačno određene procedure, kako, kada i na koji način se obavlja molitva. Žena nije obavezna da odlazi u đamiju kao i muškarac, već može da obavlja molitvu i kod kuće, a to da je odlazak u đamiju ne bi sprečavao u obavljanju kućnih i porodičnih obaveza. U Islamu kao i u Hrišćanstvu u verskim prostorijama postoji tačno određen i odvojen prostor za muškarce i žene. Žene su ili iza muskaraca ili su odvojene zavesom, ili su u drugoj prostoriji da ne bi skretale pažnju muškaraca u toku izvođenja verskih obreda.
Kasnije (iako su žene bile pokrivene od glave do pete i prostorno segregirane od muškaraca) došlo je do toga da su određeni verski autoriteti zahtevali da se žene potpuno isključe iz đamije.
Kao što je navedeno, smatralo se da žene predstavljaju iskušenje za muškarce, i ometaju ih u izvođenju molitvi; ali se nikad nije postavljalo pitanje da li je moguće i obrnuto da muškarci ženama skreću pažnju.
Iz prethodnog razmatranja pitanja koje smo postavili u uvodnom delu ovog rada, zaklučili smo da žena zaista jeste građanin drugog reda u odnosu na muškarca, i da je religija u mnogome zaslužna za to, a posebno su za to zaslužna muška tumačenja verskih spisa, dok se ženama zapravo i ne daje pravo da tumače verske spise.

1.1.3. ‘’ Ekonomska žena '' u islamu

,,Nikako ne poželite ono cime vas je Allah jedne iznad drugih odlikovao! Muškarcima pripada deo što ga steknu, a i ženama pripada deo što ga steknu! A od Allaha tražite iz Njegova obilja! Allah je znalac stvari svake!’’ (En-Nisa', 32)
Islam je ženama osigurao ekonomsku slobodu i nezavisnost od muškaraca. Po prvi put u ljudskoj istoriji, islam je ženama darovao zakonski utemeljenu ekonomsku poziciju. Žena sada može posedovati, upravljati, nasleđivati, prenositi i prodavati svoju vlastitu imovinu kako joj je volja, svojim punim pravom. Njen posed ostaje samo njen, brak ili razvod braka ništa ne menjaju u tom smislu. Islamska vlast i praksa, kad su u pitanju ekonomska prava žena, svetlosnim su godinama ispred bilo kakvog zapadnog propisa o jednakim pravima ljudi. Islam je doneo ova prava ženama pre 1400 godina, daleko pre nego što se o jednakim pravima mislilo, odnosno zarad jednakih prava povela borba u drugim zemljama.
Na Zapadu žensko javljanje na ekonomskoj areni dogodilo se jedino tokom dva svetska rata kad je, s većinom muškaraca regrutovanih za ratne ciljeve, potreba za radnom snagom bila tako akutna da nije bilo druge opcije do izvesti žene iz njihovih domova. Medutim, to je prouzrokovalo mnogo jada i nevolje te golemu borbu i nastojanje kako bi se žene, igde, približile poziciji jednakog ekonomskog statusa. Cak i danas, zapadna žena je ekonomski vezana za svog muža, koji može tražiti deo u njenoj zaradi za tekuce domace troškove a, u slucaju razvoda, potraživati deo njene uštedevine.

Tome suprotno, muslimanskoj ženi se daje pravo na podršku od strane njenog muža, nezvisno od toga koliko ona lično može biti bogata. Dok je dete, ima pravo na podršku svoga oca a kad ostari žena ima pravo na podršku svoje dece. Muslimanska žena je lišena tereta obaveze da zarađuje za vlastitu egzistenciju i dozvoljeno joj je da raspolaže zarađenim sredstvima po njenom vlastitom izboru.

U slucaju nasledstva, muslimanskoj ženi se dodeljuje deo ravan polovini onoga koji se daje njenom muškom partneru. Ovo se često navodi kao primer islamske nepravednosti prema ženama, ali činjenica opravdava pojacano ispitivanje. U mnogim društvima, ukljucujuci predislamsku Arabiju, imetak kojeg je trebalo naslediti delio se putem pismene oporuke ili pismenog zaveštanja koja je u mnogim slučajevima lišavala žene i one koji su u slabijoj poziciji svoga dela; ovo je još uvek slučaj u nekim delovima sveta.
Islam nudi, kako je poznato, "gotovo zaveštanje": Kuran izrice islamske naloge koji se tiču nasledstva i daje ženama pravo da nasleđuju od svojih muževa, očeva i braće:
«Muškarcima pripada deo onoga što su ostavili roditelji i rođaci, i ženama pripada deo onoga što su ostavili roditelji i rođaci, pa bilo toga malo ili bilo toga puno, njima - odredeni deo.» (En-Nisa', 7)
Razlog zbog kojeg se muškarcima daje dupli iznos u odnosu na žene je taj što muškarci imaju odgovornost starati se za svoju žensku rodbinu: od muškarca se može tražiti da ga troši na svoju majku, sestre ili druge ženske srodnike. Žena je ovlašćena da raspolaže svojim delom nasledstva kako želi i nije dužna izdržavati nikoga, čak ni samu sebe. Kad se ove činjenice imaju u vidu, pravična pozicija islama je neosporna.
Islam je ženama dao prava u svim aspektima života, uključujući neke aspekte po kojem žene u drugim kulturama nemaju prava cak ni u današnje doba. Mnogi elementi na koje kriticari ukazuju kao na primere nekorektnosti prema ženama, pod lupom dubljeg uvida, pokazuje se da su u interesu žena i cak se mogu sagledati kao vid njihovog povlašcenog tretmana.

2. Žena u islamskoj porodici

2.1 Rođenje

Zajednice gde su se ženska novorođenčad živa kopala u zemlju i modernog džahilijeta gdje mnoga društva rođenje devojčice vide kao loše vesti. Poslanik ( Mohamed ), je namenio blagoslov Dženeta kao nagradu onome ko kćer lepo dočeka, valjano je odgoji, pruži joj ispravno obrazovanje i pripremi joj dobru udaju. U jednom drugom hadisu se kaže da džehenemskoj vatri nece biti dozvoljeno da dotiče onoga ko zbog kćerke prođe kroz razne kušnje i nevolje pa se opet suzdrži od mržnje i nedoličnog ponašanja prema njoj.
Kuran izričito zabranjuje ubijanje beba, bilo da je rec o čedomorstvu bilo o abortusu zbog straha od siromaštva ili gubitka ugleda u zajednici:
«Ti reci: "Dodite da vam kazujem šta vama Gospodar vaš zabranjuje: da Mu ikoga ravnim smatrate! A roditeljima dobrocinstvo cinite, i djecu svoju zbog siromaštva ne ubijajte! Pa mi i vas i njih hranimo! Ne približavajte se ma kakvu nemoralu, bio on javni ili skriveni! I ne ubijajte covjeka koga je Allah zabranio ubiti, osim kad Zakon traži! Eto to vam On u dužnost stavlja, da biste razmislili vi.» (El-En`am, 151)
Kuran nam takođe kazuje da ce nevine devojčice, pogubljene samo zato što su ženskog pola, na Sudnjem danu biti pitane zbog kakvog greha su bile pogubljene:
«i kada živa zakopana djevojčica bude upitana zbog kojeg grijeha je ubijena?!» (Et-Tekvir, 8-9)
To je zločin roditelja, a ne deteta. Roditelji ne trebaju misliti da su slobodni raditi što god zažele sa svojom decom. Gotovo je neverovatno da se u modernom svetu pod plaštom abortusa može tolerisati cin cedomorstva. Trenutno Kina proživljava pošast ovog barbarizma pod svojim strogim zakonima kojim se nadzire populacijski priraštaj; porodicama se dopušta samo jedno dete, a mnogi roditelji hoce sina tako da se devojčice ostavljaju sa mogućnošcu da umru, ili se ubijaju, kako bi roditelji mogli imati još jedno dete s nadom da ce biti dečak. Zapadne nacije, koje su tako hitre kada treba osuditi Kinu, nisu daleko odmakle u ovom divljaštvu, samo što je njihovo cedomorstvo "zdravije", prerušeno u oblik abortusa.
Kuran ne samo da štiti žensko novorođenče da ga ne ubiju njeni neuki roditelji vec i opisuje njeno rođenje kao "dobre vesti", te joj daruje pravo da nasledi imovinu svoga oca, muža i brata, daje joj pravo na njenu vlastitu imovinu te pravo da vodi poslovne transakcije nezavisno za svoje lično dobro.
«A kad nekom od njih glas dođe da mu se žensko rodilo, lice mu potamni žestoko a on očajan bude, i od ljudi se krije zbog nesreće koja mu dojavljena bi : da li da, tako ponižen, žensko prihvati, ili da ga u zemlju zarovi?! O, kako samo loše rasuđuju oni!» (En-Nahl, 58-59)
Ovaj ajet se odnosi na period džahilajeta, malo pre pojave islama, kad su paganski Arapi imali običaj žensku decu živu kopati u zemlju. Islam potpuno zabranjuje ovu vrstu zločina, ali se, nažalost, ovo zlo i dalje nastavlja u mnogim zajednicama, gdje se žene ne cijene i gdje se smatraju teretom. U najboljem slučaju, rođenje devojčice smatra se lošim događajem, ona bi mogla biti zapostavljena, dok ce se najbolja hrana i obrazovanje davati njenoj braći; u najgorem, moderna tehnologija se koristi na način da, ako se putem ultrazvuka otkrije zametak ženskog deteta, ono može biti abortirano, dok ce se muški zametak nastaviti razvijati.
Duhovna jednakost polova u islamu rasprostire se na ovozemaljsku ravan, i obrazovanje se zahteva i za muško i žensko. Poslanik, je rekao: "Tražiti znanje dužnost je svakog muslimana i muslimanke." Takođe je navodio muslimane da "traže znanje od kolevke do mezara".
Značaj traženja znanja nije moguće prenaglasiti. Svim muslimanima je naređeno da se obrazuju, da deluju prema svome znanju te da ga prenose drugima.
«I Allaha se boje od Njegovih robova oni uceni.» (Fatir, 28)

Samo oni sa znanjem i razumevanjem bice istinski svesni slave i uzvišenosti Alahove.

Oni ce shvatiti prolaznost sadašnjeg sveta i trajnost buduceg, pa ce biti zabavljeni svojim buducim stanjem i nastojati zadobiti znanje božanske upute.
Islam propagira obrazovanje oba pola. Islamska istorija, od ranih početaka, beleži imena brojnih ucenica, od kojih je najistaknutija Aiša, koja je bila jedan od najvećih prenositelja hadisa. Ona nije samo omogućila prenošenje preko 2000 hadisa, vec su je velikani njenog vremena počeli konsultovati u fikhskim pitanjima (pitanjima jurisprudencije).

2.2. Brak

U islamu nema celibata. U islamu se seksualnost smatra prirodnim delom života, koji se treba odvijati u okvirima zdravog braka; ispunjenje seksualne potrebe, prožeto grehom i eksploatacija žena kroz prostituciju, pornografiju i silovanje izričito su zabranjeni.
Poslanik, je savetovao muslimane: "Ko god je u stanju ženiti se, neka se ženi jer ce mu to pomoći da obori svoj pogled i očuva svoju čednost." I kao što pruža legitiman prostor oslobađanju seksualne energije - što će pojedinca očuvati od greha - brak pribavlja komfor, sigurnost, utehu i druženje. Islam ne samo da smatra brak neophodnim vec ga uzdiže na nivo jedne pozitivne vrline na osnovu koje će oni koji uđu u bračnu zajednicu za to biti nagrađeni kao i za svako drugo dobro delo. Poslanik, je naglasio značaj braka kada ga je opisao kao osnovu vere.
Važan uslov braka leži u činjenici da se ova zajednica treba temeljiti na pristanku oba partnera; ni muško ni žensko ne trebaju biti prisiljeni na brak. Konkretno - kao upozorenje protiv tlacenja žena - islam jasno navodi da brak zaključen bez slobodnog pristanka žene nema nikakve valjanosti. Poslanik, kaže: "Udovica se ne treba udavati bez njenog pitanja, niti devica bez njena pristanka ..."
Budući bračni partneri se podsticu da vide jedno drugo pre nego što pristanu na brak. Džabir, prenosi da je Poslanik Alahov rekao: "Kad neko od vas traži da se oženi, ako je u stanju pogledati osobu koju želi oženiti, neka to uradi."
Iznad svega, brak u islamu predstavlja ugovor dveju jednakih strana. Kao jednak partner, muslimanka može postavljati uslove za sklapanje braka. Za razliku od žena u Britaniji, koje čak ni danas nemaju pravo praviti ugovor niti postavljati uslove, muslimankama je ovo pravo bilo dato još pre 1400 godina.
Žena može postavljati predbračne uslove, koji uključuju njeno pravo na razvod, ograničavanje muža na samo jednu ženu, te jasno definisanje uslova izdržavanja.
Brak u islamu je mnogo više od sredstva udovoljavanja seksualnih prohteva; rec je o društvenom ugovoru kohabitacije unutar koje oba partnera mogu naci društvo i utočište od životnih proba i nevolja. Žena se ne gleda kao objekat muškog uživanja, niti se od nje očekuje da skače na svaki prohtev i hir svoga muža. Ona je duhovno i moralno biće koje ulazi u bračnu zajednicu sa muškarcem na temelju svečane obaveze koju ce Alah posvedociti. Navodi se da je Poslanik, rekao: "Nema ničega poput braka za uvećanje ljubavi između dvoje ljudi."
Danas na Zapadu udate žene koje zadrže svoje djevojačko prezime posmatraju se kao feministkinje, odnosno kao neobicno arogantne i drske osobe. Muslimankama, medutim, uvek se dopuštalo i očekivalo da čuvaju svoje devojačko prezime nakon braka. Ovo pravo da sačuvaju svoj vlastiti identitet ženama je u islamu bilo dato kad se drugde u svetu na žene jedva gledalo kao na ljudska bića te se vodile strastvene rasprave o tome imaju li one dušu uopšte, da ne govorimo o priznavanju nekakvog zasebnog identiteta.
Kuran opisuje brak najdirljivijim i najsnažnijim terminima:
«... One su vaša odjeća, a vi ste njihova odjeća ....» (El-Bekare, 187)
«I od Njegovih znakova i to je da On za vas, od samih vas, žene stvara, da se uz njih smirite i među vas ljubav i samilost dao je. U tome, zbilja, ima Znakova za jude koji razmišljaju!» (Er-Rum, 21)
«A On je Taj Koji vas od jednog čovjeka stvara, i od njega je ženu mu stvorio da uz nju smiraj nade...» (El-A`raf, 189)
«Stvoritelj nebesa i Zemlje! Učinio je i od vas samih parove.» (Eš-Šura, 11)
U islamu nema spomena odgovornosti žene za "istočni grijeh", niti je ona prvi grešnik te otuda odgovorna za svekolike ljudske nevolje. Nema ideje da je muškarac stvoren od više, a žena od niže materije. Žena je stvorena jednakom, i muškarci i žene su Ademovo potomstvo, pa su im i duše istovrsne.
«O ljudi! Bojte se svoga Gospodara Koji vas je od jednog čovjeka stvorio, a stvorio je od njega i ženu njegovu i od njih dvoje rasijao je mnoge muškarce i žene! Allaha se bojte, vi u medusobnim traženjima Njega za jamca uzimate.» (En-Nisa', 1)
«Allah vam od vrste vaše stvara žene, a od žena vaših dariva vam sinove i unuke, i lijepa jela vam daje. Zar da u neistinu povjeruju i blagodati Allahove poricu?!» (En-Nahl, 72.)
Islam ne gleda na ženu kao na instrument đavola kako tvrde kršcanska ucenja. Kuran opisuje ženu kao muhsanah, tvrđavu protiv zla, jer dobra žena pomaže svom mužu da ostane na pravome putu.
Muslimani se stalno opominju da se ljubazno ophode prema svojim ženama:
«O vjernici! Nije vam dozvoljeno da nasljeđujete žene protiv volje njihove! Niti da im otežavate tako što ćete im oduzimati od onoga što ste im već dali, osim ako očito bludno zgriješe. I s njima dostojno živite! Ako prema ženama svojim gađenje osjećate, može biti daje Allah u onome što vi mrzite podario dobro obilno!» (En-Nisa', 19)

Muškarcima Alah zapoveda da se druže sa ženama dobrodušno i sa poštovanjem. Trebaju se uzdržati od grubosti u razgovoru i odnosu prema njima. Ponašanje koje se protivi standardima morala i opšte uljudnosti je zabranjeno. Takvo nemoralno i odvratno vladanje je znak neznanja (jahilliyyah) kojeg je islam došao prekinuti.
Muslimani se opominju da žene tretiraju pravično. Kuran im zabranjuje da žene zlostavljaju seksualno ili drugačije, kako je bio običaj pre dolaska islama i kako je još praksa u mnogim društvima gdje moćni i bogati iskorišćavaju nejake i siromašne u ovom smislu. Ovo islamsko pravilo ne odnosi se samo na Arape VII stoljeca n.e., već i na sve kasnije islamske generacije. Muškarcima se zabranjuje da zlostavljaju žene, a naređuje im se da žive u prijateljskim odnosima sa svojim bračnim partnerima.
Alahova zapovest da se tako postupa pojačana je napomenom po kojoj, dok se muškarcu može ne svidjeti neka crta ili aspekt ponašanja njegove žene, može biti da će Alah doneti kakva dobra ako ga on dobrodušno podnosi i prihvati svoju ženu onakvu kakva ona jeste. U svemu ovome ima koristi za muškarca.
Poslanik, pojačava ovu poruku jednakosti i korektnog odnosa prema ženama dajući najbolji primer na koji se svi ljudi trebaju ugledati. Sam je pokazao koliko je važno da se svako brine o sebi i svojim dnevnim potrebama, umesto što ih tovari na leđa žene. Prikazi njegovog života daju brojne primere od kojih bi "moderni muškarci" mogli učiti. Sam je vodio brigu o svojim vlastitim potrebama, pomagao svojim ženama u kući, čak je krpio i popravljao svoju vlastitu odeću. Pokazao je da čovek nikada nije toliko važan da se lično ne može starati o svojoj čistoći, izgledu i potrebama, te je dao sledeće savete:
"Najbolji među vama je onaj ko je najbolji svojoj porodici, a ja sam među vama najbolji svojoj porodici."
"Najpotpuniji vernici među vama su oni najboljeg vladanja, a najbolji od vas su oni koji su najbolji prema svojim ženama."
"Mnoge žene su dolazile porodici Muhamedovoj žaleći se na svoje muževe ... Ti muževi nisu najbolji među vama."
"Pomažući svojim suprugama u njihovim kućnim dužnostima, dobicete nagradu sadake (milosrđa)."
"Vjernik ne smije mrziti vernicu; ako mu se ne dopada neka njena osobina, treba biti zadovoljan sa nekom drugom."
"Kada žena doji dijete, za svaki gutljaj mlijeka primit će nagradu kao da mu je darovala život, a kad svoje dijete odbije, meleci je tapšu po ramenima govoreći: `Ćestitamo! Oprošteni su ti svi tvoji prošli grijesi, sad počni opet ispočetka."
"O žene! Sjetite se da ce pobožne među vama ući u Dženet prije pobožnih među muškarcima."
"Za vrijeme trudnoce, pa dok ne rodi, i do kraja perioda dojenja, žena zaradi nagradu slicnu nagradi osobe koja čuva granice islama."

U svom čuvenom govoru datom tokom oproštajnog hadždža, u kojem je ponovio najvažnije elemente islamskog učenja, Poslanik, podsetio je muslimane na značaj pravednog odnosa prema ženama: "O ljudi, bojte se Allaha kad su žene u pitanju." Još jednom ljudi su opomenuti da se sećaju Alaha i boje Njegove kazne, jer Alah zna sve šta se među njima dopada.
Aiša, izveštava da bi Poslanik, kada bi bio kod kuće, pomagao u kućnim poslovima, prijateljski se ophodio prema porodici i održavao ugodnu atmosferu u kući.
Islamsko učenje je veoma strogo kad je posredi korektan odnos prema drugima, i u slucaju snažnije strane islam jasno navodi odgovornosti i obaveze snažnije strane. Kako su žene fizički slabije, daje im se zaštita, a muškarci su odgovorni za svaku zloupotrebu svoje fizičke snage nad ženama. Sve vrste fizičkog zlostavljanja su zabranjene u islamu, koji takođe zabranjuje i psihološka zlostavljanja kao što su odvajanje i nepotrebno ograničenje kretanja i putovanja. Mužu je takođe zabranjeno otkrivati ženine tajne, kako je Poslanik, rekao: "Najgori od svih ljudi je onaj koji priđe svojoj ženi, uživa njeno društvo, a onda odaje njene tajne."
Brak je u skladu sa islamskim učenjem tako da se bilo koje dopušteno delo, koje se učini u kontekstu braka ukljucujuci i seks – smatra vrlinom. Poslanik, jednom je rekao: "Čovjek ce biti nagrađen za fizičke odnose sa svojom ženom." Slušaoci, pomalo iznenađeni, zapitaše: "Hoće li to osoba biti nagrađena za udovoljavanje svojim strastima?" Poslanik, odgovori: "Zar ne vidite da bi, ukoliko bi svoje strasti zadovoljavala na nedozvoljen način, ona činila greh? Zato, ako ih zadovoljava na dozvoljen nacin, bice nagrađena."
Na značaj fizičke strane braka takođe ukazuje hadis kojeg prenosi Imam Buharija. Prenosi se kako je Poslanik, naružio jednog od ashaba, koji je išao u krajnosti u svojoj odanosti ibadetu: "O Abdullah, nisu li me obavijestili da cio dan postiš a noc provodiš u molitvi?" Abdullah rece: "Tako je, Allahov Poslanice." On reče: "Ne čini tako. Posti neko vrijeme a onda se uzdrži od posta. Obavljaj namaz nocu, a onda spavaj. Tvoje tijelo ima pravo na tebe, tvoje oči imaju pravo na tebe i tvoja žena ima pravo na tebe."

Islam tretira muškarca i ženu kao jednake partnere koji trebaju sarađivati u stvaranju svoga doma, porodice i šireg društva harmoničnim, sretnim i uspešnim zajednicama. Partneri trebaju biti odani, obzirni i upućeni jedno na drugo. Zajedno trebaju raditi na savladavanju svih problema i prepreka. Zajedno se trebaju starati o podizanju svoje dece i njihovom obrazovanju, te zajedno raditi na ispunjenju njihovih potreba. I jedno i drugo trebaju raditi na prevladavanju nedostataka oba partnera, a jedinstven front predstavljati prema vanjskome svijetu. Takođe, jedno drugome trebaju osigurati društvo i utehu.
Odredeni kuranski navodi potakli su veliku debatu koja se tiče uloge žene, njenih prava i dužnosti.
«A žene imaju isto toliko prava koliko i dužnosti, prema zakonu, ali muževima pripada prvenstvo nad njima za jednu razinu.» (El-Bekare, 228)

Postoje razna gledišta koja se tiču značenja fraze "prvenstvo nad njima za jednu razinu." Neki sugerišu da ona podrazumiva kvalitete vodstva, nadzora i izdržavanja date muškarcima. Drugi više vole ideju po kojoj se ona odnosi na toleranciju koja se očekuje od muškaraca, cak i onda kad su njihove žene izrazito loše volje. Još jedno mišljenje podrazumeva da je to muškarčev prirodni dar, dat od Alaha, da presuđuje o porodičnim stvarima i rešava probleme koji mogu nastati. Medutim, konsenzus većine učenjaka govori da se ova "razina" odnosi na princip skrbi i ni na šta više. U drugom ajetu, Alah, kaže:
«Muškarci su zaštitnici žena, jer Allah je jedne iznad drugih odlikovao, i zato jer muškarci troše svoje imetke!» (En-Nisa', 34.)
Komentarisajući ovaj ajet, Yusuf Ali navodi kako razlika u ekonomskoj poziciji medu polovima čini prava i obaveze muškarca malo večim od ženinih. Ovaj ajet se odnosi na dužnost muškarca da izdržava svoju ženu, čime se održava izvesna razlika u prirodnoj strukturi polova. Medutim, dva pola se vide jednakim pred zakonom, a "slabijem polu" (ženskom) u izvesnim stvarima se dodeljuje posebna zaštita. Treba imati na umu da Kuran nudi uput svim ljudskim društvima, u svim periodima istorije. Islam, tako, traži da se maksimalno očituje vrednost svih žena.
Abdullah ibn Abbas, ashab Poslanika, rekao je, u vezi sa gornjim ajetom, da bi muškarci, s obzirom da ih je Allah tako uzdigao, trebali ispoljavati veću strpljivost. Ako žena ima neku manu, onda muževljeva pozicija zahteva njegovo prilagođavanje njenim slabostima, očuvanje strpljivog pristupa, te dosledno sprovođenje njenih prava. Ukratko, brak treba doneti obostranu korist za oba partnera.
Glasoviti azijski učenjak Hazrat Hakim Akhtar Saheb navodi kako su "prava žene u ovom ajetu spomenuta prije prava muškarca, jer muškarac, zahvaljujući svojoj moci i snazi, lako ostvaruje svoja prava u odnosu na ženu. Tako Alah stavlja veći naglasak na prava žene, koja putem sile ne može ostvariti svoja prava." Drugi momenat, koji se može zabeležiti kad je ovaj ajet u pitanju, jeste taj da bi muškarac trebao imati inicijativu u izvršavanju svojih dužnosti, jer je Kuran prvo spomenuo prava žena.
"Prvenstvo nad njima" ne može, i ne sme, biti uzeto da tako podrazumeva mušku superiornost na nivou vrijednosti. Ono što ono doista podrazumeva jeste veći stepen odgovornosti, što znači da ce muškarci biti podvrgnuti detaljnijem ispitivanju na Sudnjem danu koje se tiče ophođenja prema njihovim ženama i porodicama. To bi se teško moglo opisati kao nekakva zavidna pozicija, cak je neki smatraju "inferiornom"! Ova razlika nije ništa drugo nego sredstvo osiguranja skrbništva nad ženama, tamo gde je to potrebno.
Islam jasno potvrđuje jednake mogucnosti polova, ali Allah je stvorio ljude na nacin da muškarci i žene bolje odgovaraju razlicitim, ali komplementarnim zadacima i obavezama. Ako je muško eventualno bolje u datim dužnostima od ženska, to ne znaci da je ono izvorno superiornije. To je greška koju prave mnoge feministkinje, koje drže da se oslobođenje može postići jedino prisvajanjem muške uloge. Umesto da priznaju i neguju svoju ženstvenost, traže da oponašaju muškarce na štetu žena i ljudskog društva uopšte. Težeći muškim karakteristikama, vrednostima i ponašanju, dodatno su obezvredile ženu, a uzdiigli opet muškarca.
Izjednačavanjem finansijskih prihoda te jurnjavom za prestižnom karijerom, ženski poslovi majčinstva, brige za domom i podizanja porodice postali su bezvredni, te doživljeni kao vid degradacije. S obzirom da se posao koji se ne plaća smatra bezvrednim, briga za domom se posmatra kao ponižavajuce kulučenje. Suprotno, islam naglašava harmoniju i međusobnu zavisnost tako da se ženski posao staranja za dom i podizanje porodice smatra jednako suštinskim i važnim kao što je to muški posao zarade novca za finansijsku potporu porodice.
Covjecanstvo je zaraženo kapitalistickom idejom po kojoj se svaki tip posla koji ne donosi finansijsku dobit smatra gubitkom. Jednostavne istine islama postalo je preteško prihvatiti. Ljudski rod ne sme sebi dopustiti da bude zaslepljen Zapadom i naveden na negaciju cijenjenog ženskog posla. U islamu uloga žene jako važna, možda čak i važnija od one koja pripada muškarcu. Kako smo videli, radnje rađanja i dojenja - uloge koje pripadaju jedino ženama - donose ogromnu nagradu. Premda su ove sposobnosti dar od Stvoritelja, ženama se daje izbor da dojenjem mogu osigurati sticanje ove nagrade. Štaviše, kako se njen teret u podizanju deteta povećava, od momenta začeća pa na ovamo, Alah ženu je načinio sredstvom koje svakom pojedincu omogućava da zadobije Dženet, Dženet koji je opisan kako leži pod nogama majke. Tegobe i nevolje koje su žene propatile tokom trudnoće, poroda, dojenja i odgoja, nisu uzaludne. One donose obećanje naknade, nagrade i višeg statusa na ovom i budućem svetu.

2.3. Majčinstvo

Poslanik, ukazuje, da se status žene dalje pojačava kada ona postane majka. Neki čovek ga je jednom upitao: "Ko zavređuje moju najvecu brigu?" On odgovori: "Tvoja majka." Čovek upita: "A ko onda?" On odgovori: "Tvoja majka." Čovek upita: "A ko onda?" On odgovori: "Tvoja majka." Čovjek upita: "A ko onda?" On odgovori: "Onda tvoj otac."
Islam nas uči vrednosti žene na svakom stadijumu njenog života. Muslimanu, onome koji vjeruje, dužnost je živeti u skladu sa islamskim učenjem kako bi stekao zadovoljstvo Stvoritelja. Ako je On zadovoljan s tobom, tad ćeš imati koristi u ovom životu i, sigurno, životu koji ce doći. Da bi stekli Alahovo zadovoljstvo, muslimani moraju slediti Njegove zapovesti. A On nalaže ljubaznost i pravičnost prema ženama, kao prema kćerkama, sestrama, suprugama i majkama. Muslimani koji teže usrećiti svoj ženski svet mogu očekivati da ce zaraditi Alahovo zadovoljstvo, a u Alahovom zadovoljstvu su ključevi Dženeta.

«Covjeku smo oporučili Mi da poslušan bude roditeljima svojim. Majka ga njegova nosi i vene li vene, a i njegovo dojenje je dvije godine. Budi zahvalan Meni i roditeljima svojim, Meni ce se sve vratiti!» (Lukman 14)
Premda nam islam kazuje da poštujemo oba roditelja, majci se daje prednost. Mesecima ona nosi breme u svojoj utrobi. Nakon poroda, doji ga do dve godine. Žrtvuje svoj komfor za dobrobit deteta. Čovek stoga mora priznati, prvo, Alahova prava nad njim, a onda i prava svojih roditelja, posebno majke; mora obožavati Alaha i zaokupiti se pokornošću i služenjem svojim roditeljima kako najbolje ume, sve dok postoji njihova pokornost Alahu, jer su Alahova prava najviša. Svako mora Njemu odgovarati tako da i muškarci i žene moraju razmišljati kakve će Mu odgovore dati za dela koja su cinili.

Mikdam, prenosi da je Poslanik, rekao: "O ljudi, počujte: Uzvišeni Alah vam zapoveda da se dobro ophodite prema svojim majkama. Uzvišeni Alah vam zapoveda da budete dobri prema svojim majkama, a onda prema svojim očevima." Enes, prenosi da je Poslanik, rekao: "Dženet leži pod majčinim nogama." Značenje ovog hadisa jeste u tome da vernik može zadobiti Alahovo zadovoljstvo, a otuda i Dženet, udovoljavajući svojoj majci i pazeći na njene potrebe. Čak, ako nečija majka i nije muslimanka, pojedinac je obavezan lepo se prema njoj ophoditi i brinuti se o njoj sve dok to ne povlači za sobom neposlušnost prema Allahu.

2.4. Poligamija

Cinjenica da islam dopušta muškarcu da ima više od jedne žene (poliginija, premda je rec "poligamija" reč koja se najčešće koristi da bi se opisala praksa imanja više od jedne žene, pravilniji je termin "poliginija") uzrokom je učestale poruge i pritužbe od strane onih koji su plitkoumni, predrasudama ispunjeni i neprijateljski nastrojeni prema islamu. Oni su zaveli mnoge objavljujući i promovisajući izvrnute činjenice i braneći praksu koja nema osnove u istinskom ucenju Kurana i Sunneta.
Kako smo videli u prvom poglavlju, pre pojave islama žene su bile tretirane kao pokretna imovina i predmeti koji služe udovoljavanju muškaraca. Devojke, žene i udovice bile su na milosti hirovite muške prirode. U predislamskoj Arabiji, muškarac je mogao uzeti žena koliko je hteo i tretirati ih po vlastitoj volji. U modernom svijetu, ova praksa se nastavlja pod maskom ucestalih razvoda, ljubavnih afera, ljubavnica i prostitucije. Žene se ostavljaju da se same brinu za sebe i svoju decu, dok razvod postaje tako uobičajen da sada postoje grupe kao što su "Ponovo same", koje se staraju za osobe koje su se razvele po drugi (odnosno naredni) put.

Islam nije ukinuo poligamiju priznajući da u nekim slučajevima poligamija biva neophodnom, čak i poželjnom u odnosu na alternativna rešenja. Međutim, on ju je strogo ograničio, na maksimum od cetiri žene u svakom vremenu; postoje takođe strogo utvrđeni uslovi koje muškarac mora ostvariti ako želi uzeti drugu ženu.
Početna namera ovoga zakona bila je uneti reda među Arabljane i susedna društva, koji su bili naviknuti na neograničen broj žena, te inaugurirati sistem koji bi se brinuo o potrebama žena, smatranim dobrima i pokretnom imovinom koja se stice bez obzira na njihova vlastita ljudska osećanja. Takođe, poligamija je težila rešiti problem postojanja velikog broja udovica i siročadi ostavljenih da se sami o sebi brinu.
«A ako se bojite da prema sirotim ženama nećete pravedni biti, tada se ženite i onim, vama dozvoljenim, ženama koje vam se lijepe čine, uzmite po dvije, po tri, po cetiri! A ako se bojite da necete pravedni biti, onda samo jednom, ili onima koje posjeduje vaša desnica! Tako ćete se najlakše pristrasnosti sačuvati.» (En-Nisa', 3)

Okolnosti u kojima je objavljen ovaj ajet ilustriraju stvarno ucenje islama o poligamiji. Objavljen je posle Bitke na Uhudu, u kojoj znacajan broj muslimana padoše kao šehidi a, posledično, mnoge žene postaše udovice i njihova deca siročad. U cilju očuvanja mlade muslimanske zajednice, objavljen je ovaj pravični i samilosni zakon i on ostaje na snazi do kraja vremena. Islam traži od muškaraca da preuzmu punu skrb nad interesima i imovinom siročeta, ali
ako oni misle da kao zaštitnici prema njima neće moći biti pravedni, savetuju se da ožene druge žene, maksimalno cetiri.
Svaki muškarac koji želi uzeti drugu ženu takođe mora ispuniti korektno ophođenje prema svim svojim ženama. Gore citirani ajet uključuje zapoved da se žene tretiraju jednako i svako ko to nije u stanju treba se ženiti samo sa jednom ženom. Jednak tretman ukljucuje sve socijalne, ekonomske i fizicke potrebe. Ljudima je veoma teško da budu potpuno pravedni, što je cinjenica koju Kuran potvrduje:
«Vi nikako necete moci prema ženama svojim pravedno postupati, makar vi to i od srca željeli. I nemojte prema nekima sasvim naginjati, pa onda neku u beznadu ostavljati...» (En-Nisa', 129)

Šejhu-l-islam Pakistana, Allama Usmani, sugerise da bi muškarac, pošto je nemoguća jednakost u svim aspektima nečijeg odnosa prema ženama, trebao biti pravičan onoliko koliko je to ljudski moguće. Ne bi trebao ispoljavati preteranu naklonost prema jednoj, a odsustvo naklonosti prema drugoj, te ostavljati je kao da mu je zabranjena. Takav pristup očitovao bi okrutnost u muževljevom ophođenju.
Poslanik, insistira na pravičnom postupanju prema drugim ženama kada kaže: "Muškarac koji oženi više od jedne žene, a onda se ne odnosi prema njima pravično, bit ce proživljen a polovina njegovih moći uzete."

Vredi napomenuti kako neki muslimanski "modernisti" dovode u vezu gornja dva ajeta i izvode zaključak po kojem islam zapravo dopušta samo jednu ženu, pošto se u suri En-Nisa', 129. ajet navodi da nije moguce dve žene tretirati jednako te stoga muškarci koji ožene više od jedne žene dolaze u nemoguć položaj i deluju suprotno islamskom učenju. Ono što modernisti neće da priznaju jeste činjenica da je gore reč o jednakom tretmanu samo u granicama ljudskih mogućnosti. Muškarac može biti više naklonjen jednoj ženi od druge, ali nije mu dopušteno da tu činjenicu obznani i on mora osigurati, u svakoj prilici, adekvatnu brigu prema ženi prema kojoj osjeća "manju naklonost". Poslanik, svojim ashabima nikada nije zabranio da uzmu drugu, odnosno još jednu ženu. U slučaju ljudi koji su imali više od četiri žene kada su prigrlili islam, poput Ghaylana ibn Umayyaha, al-Thagafija, njih je Poslanik, zamolio da zadrže četiri žene a ostale puste. Pokušavajući udovoljiti nemuslimanima, na temelju problematičnih interpretacija, "modernisti" rade u korist islamskih neprijatelja.
Poliginija u islamu je ograničena i može se upražnjavati samo kada se ispune određeni strogi zahtevi. Ona je takođe izuzetak, radije nego pravilo u muslimanskim društvima širom sveta. U popisu Svetske zdravstvene organizacije vidi se da manje od 5% muškaraca upražnjava poliginiju. Ovo je u suprotnosti sa drugim grupama u zemljama kao što su Indija, gde 15,25% muškaraca iz plemenskih verskih grupa upražnjava poliginiju; 7,97% budista, 6,72% džaina i 5,8% hindusa imaju pluralne brakove. Procenat poliginijskih brakova u Indiji najniži je među muslimanima, 5,7%.
Ove brojke ukazuju na nivo krivog predstavljanja i stereotipiziranja koje vrše zapadni mediji. Nisu samo zapadnjaci prožeti ovim bolesnim viđenjem, već i neki muslimani također stavljaju pod znak pitanja učenje svoje vlastite religije. Jako je važno da učenjaci obrazuju narod i da mu pruže tačne informacije, s ciljem pobijanja pogrešne slike o islamu i muslimanima koju daju zapadni mediji, te da mu omoguće potpunije razumevanje svoje vlastite vere.

Veoma je tužno videti "moderniste" kako propagiraju monogamiju i traže da se promeni učenje Kurana sugerisajući kako je upražnjavanje poliginije bilo predviđeno jedino za slučaj rata i tome slično. Ovi ljudi istupaju sa tako pateticnim izgovorima u bezuspešnom nastojanju da zadovolje neprijatelje islama.
Tema poliginije ne može se smatrati završenom bez izvesne rasprave o Poslanikovoj praksi i istorijskom kontekstu u kojem su živjeli on i njegove supruge. Ovoj temi je posvećena velika pažnja na Zapadu i mnoge muslimane ovo pitanje zbunjuje. Reč je o predmetu koji vredi čitave jedne knjige. Ovde će spomenuta tema biti ukratko predočena.
Treba napomenuti da su u Arabiji, tokom VII veka, preljuba, silovanje i razvrat bile normalne stvari. Muškarci su mogli imati žena koliko su želeli, bez obaveze da se brinu o njima i njihovim potrebama. U takvoj okolini, Poslanik kad je imao 25 godina, oženio je Hatidžu, udovicu kojoj je bilo 40 i koja je 15 godina bila od njega starija.
Njihov brak bio je sretan i harmoničn, i takav je ostao sve do Hatidžine smrti 25 godina kasnije. U to vreme Poslanik, s.a.v.s., imao je 50 godina i nosio je veliku odgovornost poslanstva.
Poslanikova druga žena bila je Sevda, r.a. Ona i njen suprug bili su medu prvima koji su primili islam. Kurejšije (stanovnici Mekke) stavili su ih na teške muke pa ih je Poslanik, s.a.v.s., uputio da migriraju u Abisiniju (Etiopiju). Tamo je njen muž umro i Sevda je mnogo propatila kao udovica u stranoj zemlji. Poslanik, je znao da je odgovoran za stanje svojih sledbenika, pa je Sevdi predložio brak. Njoj je taj brak donio olakšanje, respekt i poziciju, a Poslaniku, osigurao, društvo i pomoć podizanju dece iz braka sa Hatidžom. Kad se udala za Poslanika, Sevdi je bilo oko 55 godina.

Da bi stvorio krvne veze i iskazao svoju ljubav i respekt prema svojim najbližim ashabima koji su žrtvovali ovaj svet za dobrobit islama, dve svoje kćeri Poslanik, je vencao sa Alijom, i Osmanom, takođe je prihvatio brak sa Aišom, i Hafsom, kćerkama Ebu Bekra, i Omera. Njegov brak sa ovim dvema plemenitim ženama nije samo učvrstio njegove bliske veze sa ashabima; ove će žene kasnije pružiti dubok uvid u Poslanikov život. One su omogućile prenos preko polovice hadisa koji danas cine temelje islamskog vladanja. Zna se da je sama Aiša, prenela preko dvije hiljade hadisa.

Zejneba je bila rođaka Poslanika, prethodno je bila udata za Zejda, oslobođenog roba i Poslanikovog usvojenog sina. Ovaj brak je uredio Poslanik,, ali supružnici nikada nisu bili sretni u njemu i postalo je očevidno da njih dvoje nisu jedno za drugo. Na Poslanikovo insistiranje, ostali su zajedno nekoliko godina, ali na kraju Zejd to više nije mogao trpeti i odlucio je Zejnebu osloboditi bračnog ugovora. Činjenica da se bivši rob razveo od žene iz uglednog plemena Kurejš postala je predmetom raznog ogovaranja medu paganima i slabijim pripadnicima muslimanske zajednice. Prirodno, Zejneba se zatvorila u svoju kucu i palo je na Poslanika, da je izbavi iz njene nevolje. Oženio ju je, a njoj je u to doba bilo oko 38 godina. Ovaj događaj postigao je dva cilja. Jedan je bio pokazati da islam ne pravi razlike medu klasama, rasama i statusima, - Kuran uči da je u Alahovim očima najplemenitija osoba ona koja je najviše pobožna. Drugi cilj je bio ukazati da se usvojeni sinovi ne trebaju smatrati krvnim srodnicima, kako je ranije bio običaj u Arabiji.
«... a ni posinke vaše nije učinio vašim sinovima! To su samo reči vaše iz usta vaših, a Alah istinu govori i Pravoj stazi On vodi!» (El-Ahzab, 4)
Da bi se ujedinila arapska plemena pod zastavom islarna, smatralo se neophodnim imati krvnu vezu s njima, koja bi se mogla ostvariti putem braka. Stoga su neki Poslanikovi brakovi bili ugovoreni da bi se uspostavile međuplemenske veze i poduprlo jedinstvo. Poslanikov brak sa Džuvejrijom, vodio je ka njenom plemenu Benu Mustalik, koje beše medu najžešćim neprijateljima islama te oslobađanju svih njegovih muslimanskih zatvorenika.

Kasnije je celo pleme prešlo na islam. Mejmuna, je bila iz plemena Nedžd, koje je usmrtilo emisare poslate od strane Poslanika. Nakon njegovog braka sa Mejmunom, medutim, njihov pristup se promijenio i Nedžd je postao naklonjen islamu.
Ukupno, Poslanik, je imao jedanaest žena od kojih su dvije - Hatidža i Zejneba - umrle za njegovog života. Nakon što je objavljen ajet koji ograničava broj žena na četiri, on nije više sklapao brakova, ali se devet preostalih žena smatralo "majkama vernika" i, pošto nikome ne bi bilo dopušteno da ih oženi u slučaju njegova razvoda sa njima, svojom samilošću zadržao je sve svoje žene.

Sa izuzetkom Aiše, sve njegove žene bile su udovice ili raspuštenice. Svi njegovi brakovi bili su iz politickih razloga ili su sklapani kako bi se dao primer samilosti, kao u slučajevima Zejnebe i Sevde. Njegov poligamijski bracni život se sav dešavao u prilično poznom razdoblju njegova života, od njegove 55 godine. Kad se ima u vidu činjenica da je na njemu bila odgovornost prenošenja poruke islama celome čovečanstvu, ovi brakovi pokazuju stepen njegove samilosne i brižne naravi. Imao je veliku političku moć i mogao je imati sve svetske zgode i telesna zadovoljstva, da ih je hteo. Međutim, on je izabrao oženiti udovice i starije žene - što je siguran pokazatelj njegove moralne čistote i želje da se njegovim sledbenicima pruži najbolji primer.

2.5. Razvod

Poslanik, je rekao: "Od svih dozvoljenih stvari, razvod je najomrženija stvar u Alahovim ocima."
Premda islam naglašava važnost braka, on je humana i praktična religija koja priznaje činjenicu da može biti situacija gde bi raskid bračne veze mogao biti od većeg interesa za dotične osobe i zajednicu u celini. Razvod se dopušta kao krajnje rešenje, onako kao što amputacija ili krupniji hirurški zahvat mogu biti neugodan, ali neophodan korak kako bi se spasio nečiji život. Kad bi razvod bio zabranjen, tada bi mržnja i preljuba uzeli maha.
Tako se razvod dopušta da bi se pojedinci i društvo spasili od većih zala. Medutim, to nije korak na koji se treba odluciti olako i bez promišljanja. Prvo treba poduzeti iskrene napore na pomirenju i očuvati - kao u slučaju braka - ženska prava i interese.
Imam el-Gazali (r. 1058.), koji je počašcen nazivom Hudždžetu-l-islam ("Dokaz islama"), navodi kako treba uložiti sve moguće napore da bi se izbegao razvod, jer, premda je razvod dozvoljen, još ga Allah kudi i osuđuje. Ako razvod postane neizbežan, tad se od žene treba razvesti ljudski, ne kroz ljutnju ili prezir i ne bez valjanog razloga. Nakon razvoda, covek treba dati svojoj bivšoj ženi poklon i drugima ne obznanjivati bilo kakve njene nedostatke.
Kuran savetuje par koji se suočava sa teškoćama u svome braku da imenuje presuditelje:
«Ako se pribojavate raskola medu supružnicima, vi pošaljite presuditelja jednoga iz porodice njegove i presuditelja jednoga iz porodice njezine! Pa ako supružnici požele izmirenje, Allah ce njima dvoma dati srece!» (En-Nisa', 35)
Ali ako napori na izmirenju ne urode plodom, onda se paru dopušta da se rastavi.
«A ako se njih dvoje i rastave, Allah ce ih opskrbiti iz obilja Svoga. A Allah obilno daruje i On mudar je.» (En-Nisa', 130)
Da bi se razriješio brak, bitno je obznaniti izjavu talaqa. Postoje tri vrste talaqa (razvoda) koje se prakticiraju medu muslimanima.
1. Talaq ahsan - (tip razvoda koji se preferira): Nakon prve objave razvoda, par ceka 'iddah (iddet) (period cekanja, koji se sastoji od tri menstrualna ciklusa žene, obicno tri mjeseca). Tokom ovog vremena, preduzimaju se svi moguci napori na pomirenju. Muž može vratiti svoju suprugu u bilo koje vrijeme perioda iddah. Za vrijeme perioda `iddah muž je dužan ili da
drži ženu u istom domu ili da je, u najmanju ruku, opskrbi s, udobnim smještajem, koji joj je lako dostupan. Dalje, čovek se mora brinuti o njoj kao da uopšte nema razvoda. Na kraju iddaha ili perioda cekanja, ako izmirenje ne uspe, brak je tada propao.
2. Talaq hasan - predstavlja razvod kada čovek proglasi talaq svojoj ženi u tri neprekidna stanja cistoce.
3. Talaq bid'i - (bid'i ili novotarijski brak) je talaq kada muž tri puta objavljuje razvod u isto vreme. Prema većini pravnika, ovaj talaq je validan, ali je protivan duhu Šerijata pa je u očima zakona osoba koja ga cini grešnik.

Talaq bid'i se smatra ozbiljnim prekršajem islamskog učenja. Hazreti Omer, blizak ashab Poslanika, i drugi halifa u islamu, bičevao bi muža koji bi proglašavao razvod tri puta u jedno te isto vrijeme.
«Kada žene pustite, pa one navrše vreme čekanja svoga, tada ih ili pristojno zadržite, ili im pristojno razvod dajte! Ne zadržavajte ih štetu im i nasilje nanoseci! A onaj ko tako čini, taj je zločinitelj sebi. I ne uzimajte Allahove propise rugajuci se! I sjetite se Allahovih darova prema vama, i toga da On Knjigu i Mudrost vama objavjuje kojom vas svjetuje. I Allaha se bojte i da On sve znade - znajte!» (EI-Bekare, 231)
Za vrijeme perioda iddah, par treba ostati zajedno, što daje veliku mogućnost za pomirenje. Žena se ne može protjerati iz bračnog doma ukoliko ne počini kakav nedoličan akt, kao što je preljuba.
«... i Allaha se, vašeg Gospodara, bojte! Iz kuća njihovih ne izgonite ih, a nek' ne izlaze ni one,
osim ako očitu sramotu pocine! To su Allahove granice, a ko prijede granice Allahove, taj svojoj duši ucinio je nasilje! Ti ne znaš, možda ce Allah nakon toga pružiti izlaz neki!» (Et Talak, 1)

Kad je razvod u pitanju, islam ide srednjim putem i čuva prava žene. Niti zabranjuje razvod, stavljajući ženu u tamnicu kao što je slučaj sa hinduizmom i istorijskim hršćanstvom, niti razvod smatra beznačajnim, kao u predislamskoj Arabiji i u današnje vrijeme.
Pravo na razvod nije ograničeno na muža. Žena takođe može tražiti raskid braka procesom poznatim kao faskh, gdje se ona obraca kadiji (sudiji) za poništenje braka. Žena može tražiti faskh u nekoliko slučajeva, uključujući: otpadništvo (napuštanje islama) od strane muža, pomanjkanje jednakosti u statusu (kafa'ah); pomanjkanje kompatibilnosti; rušenje braka (fasad); neizlečiva impotencija na strani muža i ako muževa poročna narav pogađa ženu (nushuz).

Gornji razlozi predstavljaju valjane temelje da žena zatraži razvod od njenog muža. Ako par postigne obostrani dogovor oko rastave i razvede se, onda se to zove khul.
«Ako se neka žena plaši da će je muž njen zlostavljati ili da ce je napustiti, tad njima dvoma nije grijeh medusobno se nagoditi, i nagodba je bolja!» (En-Nisa', 128)
Islam je naredio pravdu za oba pola u slučaju razvoda. Premda je akt razvoda neomiljen, dozvoljen je zarad slabih ljudskih duša, koje ne mogu uvek pronaći utehu i spokoj u bračnoj vezi. Uglavnom je to posledica nedostatka tolerancije, visokih očekivanja od drugog i nepotrebnih prohteva.

2.6. Čednost

Kako je već naznačeno, islam je potpun način života i on nije ostavio niti jedan aspekt ljudskog življenja, a da ga nije obuhvatio svojim propisima. Vrednost ove religije je u tome što ona ne samo ukazuje na opasnosti života već nudi i prakticna rešenja za njih. Jedno takvo područje jeste cednost, koja u najširem smislu znaci poniznost, obuzdavanje u držanju i
vladanju, izbegavanje svakog preterivanja, te skromnu i nenapadnu pojavnost. Ovo je način života kojem poučava Kuran i kojem je primer život Poslanika.
Kod ljudi, najgori zločin nakon ubistva je zina (preljuba), a kazna koju islam propisuje za preljubu ravna je onoj koja se ima odmeriti za ubistvo. To ukazuje koliko je krupan zločin nezakonitog seksualnog odnosa i priezir s kojim se ovaj zločin gleda u islamu.
`Abdullah ibn Mes`ud prenosi: "Pitao sam Allahovog Poslanika : `Koji je najveći grijeh?' On odgovori: `Da Allahu pridružuješ takmače obožavajuci druge, premda je On Jedini, Onaj koji te stvorio.' Ja upitah: `A šta onda? On reče: `Da ubiješ svoje dijete kako ne bi dijelilo hranu sa tobom.' Ja zapitah: `A šta potom? On reče: `Da počiniš preljubu sa ženom svoga susjeda'."

Razlog koji stoji iza zabrane zinaluka nije da se ljudima "pokvari zabava", već zbog toga što je zinaluk uzrokom golemog društvenog haosa, turbulencije i patnje za pojedince, porodice, društva i nacije. Zinaluk uništava moralnu nit čoveka, stvara atmosferu nepoverenja i prevare i dovodi do rađanja nezakonite dece koja moraju nositi beleg svog rođenja. Pornografija, prostitucija, silovanje, abortusi, razvodi i porodice sa jednim roditeljem - sve su to nus-proizvodi zinaluka, kao što je sve to sada isuviše očito u Britaniji i drugim zapadnim društvima. Raspadaju se porodice, šire se bolesti a ljudski karakteri postaju izvrnuti i izopačeni. Kuran nas upozorava:
«I ne približavajte se bludu, jer to je razvrat! O, kako je to staza ogavna!» (El-Isra', 32)
Da bi se zaštitilo moralno dobro covečanstva, islam spušta zakone koji ograničavaju, ako ne zaustavljaju, stvari koje mogu dovesti do zinaluka.
«Ti reci vernicima da obore svoje poglede, i da čuvaju stidna mjesta svoja, to im je cednije!
Allah zbilja zna sve što oni čine! I reci vernicama da obore poglede svoje, i da čuvaju stidna mesta svoja, i da ne pokazuju ukrase svoje ...» (En-Nur, 30-31)
Prvi korak na putu do zinaluka je pogled. Tek nakon gledanja u osobi se raspali želja. Pošto su muškarci upošteno agresivniji u ovom pogledu, Kuran upućuje zapoved spuštanja pogleda prvo muškarcima. Vernicima i vernicama se ne dopušta da se motre, jer je to kapija u veći greh.

Poslanik, s.a.v.s., je rekao:
"Zinaluk nogu jeste ići ka zabranjenoj radnji, zinaluk ruku jeste diranje a zinaluk ociju jeste gledanje strastvenim pogledom onih koji su vam zabranjeni."

Kao praktična religija, islam priznaje činjenicu da osoba mora gledati naokolo kako bi bila svesna svoje okoline te da bi videla gde ide, pa, stoga, nema greha ukoliko se desi da joj pogled padne na osobu suprotnog pola. Drugi pogled je onaj koji donosi kaznu. Poslanik, je savetovao Aliju:
"O Alija, ne dopusti da tvoj prvi pogled slijedi drugi, jer ti je prvi pogled dozvoljen, drugi nije."
U drugim hadisima, Poslanik, upozorava muslimane da se ne dovode u situaciju gde bi ih iskušenje moglo nadvladati i mogućnost za greh uvećati:
"Neka muškarac i žena, stranci jedno drugom, ne sede u osami, jer je šejtan treci medu njima."
"Ne ulazite u kuce žena ciji su muževi odsutni"
Postoje izuzeci u odnosu na zabranu motrenja pripadnika suprotnog pola. U slučaju medicinskog pregleda ili tretmana, odlučivanja o bračnom partneru te prikupljanja dokaza ili sprovođenja krivične istrage, pravila su nešto blaža, ali i dalje valja ustrajavati u pristojnom vladanju i čestitosti.
Slobodno mešanje muškaraca i žena od vremena kad postaju polno svesni do prestanka njihove polne aktivnosti je zabranjeno. Na prvi pogled, ovo se može učiniti prilicno oštro, no ako ispitamo posledice neograničenog kontakta medu polovima, razumna i pronicljiva osoba ubrzo će uvideti mudrost koja stoji iza ove restrikcije. Danas u zapadnom svijetu u porastu je svaki oblik kriminala koji je posledica slobodnog mešanja polova, kako smo ranije videli.
Islamska čednost ne obuhvata samo ponašanje, nego i odevanje. Dobro je poznat znacaj vanjštine, kao i cinjenica da odeća može dati "izjavu" o nekoj osobi. Od muslimana se traži da se odevaju čedno i da pokriju svoja stidna mjesta. Kuran nas podsjeća da su, nakon počinjene greške, Adem i Hava postali svesni svoje golotinje i stida, pa je odeća data kao sredstvo pokrivanja tela:
«O sinovi Ademovi, vama smo odeću podarili koja će stidne delove tela vašega pokrivati, a i odela za gizdanje smo vam dali! Ali, odeca bogobojaznosti je odeća najbolja! To su, eto, neki Znakovi Allahovi da bi se oni opomenuli.» (El-A`raf, 26)
Prominentni komentator Kurana časnoga iz Azije hazreti Šah Saheb tumači ovaj ajet na način da je neprijatelj (tj. šejtan) svukao s njih njihovu "dženetsku" odeću, a onda ih je Alah poucio vještini odijevanja kako bi od tada nosili samo odjecu pobožnosti.
Alama Usmani ističe da je Alah ljudima na upotrebu darovao mnoge prirodne izvore. Stvorio je pamuk, vunu, perje i druge materijale koje čovek koristi i pretvara u odeću i ostale stvari. Kada razmišljamo o ovim Alahovim blagodatima, lako cemo spoznati Alahovu dobrotu i postati Mu zahvalni. Štaviše, odeća pobožnosti ce nam pomoći da povratimo davno izgubljenu dženetsku odeću.
Muslimanima se zapovjeda da pokriju `awrah, stidna mesta koja se u muškaraca protežu od pupka do kolena, dok u slučaju žena ukljucuje celo telo izuzev lica, ruku i (prema nekim hanefijskim učenicima) stopala. Muslimani trebaju nositi odeću koja je komotna, ispunjena (nije providna) i jednostavna (nije razmetljiva i nakićena).
Premda je muški `awrah (avrat) od pupka do kolena, Poslanikov sunnet (praksa) podrazumeva nošenje odeće koja pokriva telo od ramena pa sve do članaka. Awrah predstavlja minimalno telesno područje koje valja pokriti u slučajevima gdje je osoba možda isuviše siromašna da si priušti kompletnu odeću.
Zahtevi koji se tiču ženske odeće dolaze izravno iz Kurana:
«I reci vjernicama da obore poglede svoje, i da čuvaju stidna mjesta svoja, i da ne pokazuju ukrase svoje, osim što spoljašnje je, i nek' velove svoje spuste niz grudi svoje, i nek' ukrase svoje ne pokazuju drugima, osim svojim muževima, ili svojim očevima, ili svojim svekrovima, ili svojim sinovima, ili sinovima muževa svojih, ili braći svojoj, ili sinovima braće svoje, ili sinovima sestara svojih, ili prijateljicama svojim, ili onima što ih poseduje njihova desnica, ili slugama muškarcima kojima nisu potrebne žene, ili deci koja još ne vide šta je golotinja žena! I nek' ne udaraju nogama svojim da bi se znalo za nakit što ga pokrivaju! I Alahu se svi pokajte, o vjernici, da biste uspjeha imali.» (En-Nur, 31)

«O Vjerovjesniče, reci ženama svojim, i kćerima svojim, i ženama vernika - neka spuste haljine svoje! Tako ce najlakše biti prepoznate i vredne biti neće. A Alah prašta i samilostan je.»
(El-Ahzab, 59)
Vanjska odeća (hidžab) pokriva osobu od glave do stopala. Poznati hadis dalje opisuje odeću žene muslimanke: "Kada žena dobije prvu menstruaciju, nije joj dozvoljeno da otkrije bilo koji dio tijela osim lica i ovoga" - i on (Poslanik, stavi svoju ruku na svoj ručni zglob na način da ostavi samo malo prostora između mesta njegova stiska i šake."
Žene se ne moraju samo pokrivati pred muškarcima koji su im stranci, nego se od njih takođe traži i da obore svoje poglede. Umm Selema prenosi kako su ona i Mejmuna (obe supruge Poslanika, ) bile s Poslanikom, kad je sin Umm Maktum, koji je bio slep, došao s njima razgovarati. Poslanik, reče svojim ženama da poglede usmere ka hidžabu pred posetiocem. Umm Selema rece: "O Allahov Poslanice, on je slijepac i ne može nas vidjeti." Poslanik, reče: "On je možda slijep, ali vi niste, pa zar ga ne vidite?"

Glavna svrha hidžaba jeste sprijeciti neprikladnu privlačnost medu osobama suprotnog pola, međutim, hidžab poseduje brojne druge prednosti od kojih žene imaju koristi. On pruža ženama njihov vlastiti identitet i njihovu vlastitu sferu, koja egzistira paralelno sa onom muškarčevom. Žene su tako lišene bremena zapadnjačke društvene presije gde se od žena očekuje da svo vrijeme izgledaju besprekorno i seksualno privlačno te tako nemaju "potrebe" trošiti ogromno vreme i novac posećujući salone lepote i nanoseći hemijske preparate, losione, razne tečnosti i mirise na svoja tela samo da bi udovoljile muškarcima. Povrh svega, on omogućava muslimankama da imaju identitet, sposobnost da izraze svoj vlastiti personalitet i intelekt, nezavisno o muškarcevim prohtevima i željama.
Poslanik, je dao upozorenje koje nas sve potstiće na razmišljanje:
"One žene koje se pojavljuju gole čak i kad odeću nose, koje zavode i bivaju zavođene drugima, koje hodaju izazovno, nikada nece kročiti u Dženet, čak ni osetiti njegova mirisa. "

2.7. Emancipacija žene

Ovaj termin koristimo za one države gde je status žene odredjen šerijatom. I tu ima razlika. Ni na Arapskom poluotoku nije isto tretirana žena.
Ne znam zašto, ali nemuslimane najviše interesuje i "brine" pokrivanje žene.
Mislim da to nije toliko strašno, koliko mozda drugi aspekti.
Naime, toj ženi je pokrivenost normalna, jer se radja u takvoj sredini, to je tradicionano oblačenje, i kazu da same žene pokazuju otpor prema otkrivanju. Lično mislim da je to prva reakcija, ali bi brzo pristale na liberalnije oblačenje.
Naime, problem u oblačenju po meni je kad je ono obavezno. Muslimani često ističu rečenicu iz Kurana "U vjeri nema prisile" tako da smatram da bi na pitanje kako se nositi trebao odgovoriti sama zena, u skladu sa svojim ličnim poimanjem vere i obaveze u tom smislu.
Neko je spomenuo "dupli moral" njihovo otkrivanje kad odu vani.
Nije to dupli moral. Ona u Saudiji naprosto mora nositi hidzab, jer je to zakon, i ne samo ona, i stranci, i nemuslimani moraju biti pokriveni, ali ne tako strogo, bez pokrivanja lica.
Naprosto, kad odeš tamo, to poštujes kao sto u Austriju ne mozes uneti drogu.
Takav je propis. U Kuwaitu, Bahreinu, Emiratima, žene ne hodaju pokrivenih lica, slobodnije su , voze auto, rade, za razliku od Saudijki.
Medjutim, primetio sam da su veoma obrazovane, znaju najmanje jedan strani jezik, magistriraju i doktoriraju, rade u institucijama obrazovanja, zdravstva, bankama...ali nemaju mogucnosti da traze bilo kakve promene.
Uostalom, to pravo nemaju ni muškarci, jer je drzavno uređenje slicnije feudalnom nego ovovremenom.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO