POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ RACUNOVODSTVA
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RAČUNOVODSTVA
Gledaj Filmove Online

INTERNA REVIZIJA

 Reč ''revizija'' potiče od latinskog izraza ''revisio'' što u prevodu znači ponovno viđenje, ponovno gledanje, pregled, obnovu procesa, poslednji pregled sloga pred štampu. Posmatrano kroz istoriju revizija je bila stalna pratilja organizovane ekonomske aktivnosti. Postoje dokazi o obavljanju revizije još u vreme Vavilonije – 3000 godina pre naše ere. Reviziju su uglavnom obavljali induvidualci. Predmet revizije je bila zaštita vlasnika ekonomskih resirsa od prevare, greške, pogrešnog prikazivanja rezultata koje su ti resursi ostvarivali, takođe revizija je pokušavala čak i da preventivno deluje u pogledu nastajanja prevare ili greške.
Nastanak savremene revizije vezuje se za industrijsku revoluciju i pojavu trgovačkih društava kao i za razvoj velikih korporacija koje su prikupljale kapital od brojnih akcionara i obezbeđivale kontrolu većeg dela kapitalnih resursa određenog područja. Najveći privredni razvoj bio je u Engleskoj pa se u toj zemlji razvija najintezivnije razvijala, da bi devedesetih godina XX veka centar razvoja nezavisne revizije postale SAD.
Revizija je profesija u kojoj je praksa izraz primene teorije. Revizija nije posao za svakoga ona je dostupna samo kompetentnim i moralno ispravnim licima. Ona od revizora zahteva da poseduje talenat, znanje, veštine, analitičnost i racionalnost. Da bi se revizija kvalitetno izvršila mora biti zasnovana na iskustvu, znanju i izvođenju.
Revizija spada u profesionalne usluge zato što preduzeće vrši izbor revizora po vlastitom nahođenju i njegov angažman plaća po ugovorenoj ceni. Ljudski resursi – kompetencija, smisao za prosuđivanje i integritet kadrova predstavljaju najvažniju imovinu revizorskih firmi. Vodeće revizorke firme u zavisnosti od njegove veličine i raspoloživih kadrova nastoje da se specijalizuju za pružanje pojedinih vrsta usluga. Na proširivanju usluga revizije kao što su poreske usluge, konsultantske usluge, računovodstvene usluge itd., doprinele su promene izazvane primenom informacione i telekomunikacione tehnologije kao i globalizacija na koju je računovodstvo odgovorilo harmonizacijom.
Uspešno izvršavanje revizije kao usluge zavisi od: odgovornosti i visokih ovlašćenja zaposlenih, privrženosti firmi, kulturi organizacije, saopštenja misije, obrazovanja i osposobljavanja, adekvatnog nagrađivanja, liderstva i poslovne etike. Sve to spada u domen Kodeksa profesionalnog ponašanja koji je usvojila revizija.
Revizija se može definisati ''kao sistematski proces koji izvodi nezavisan i kompetentan revizor koji skuplja i vrednuje dovoljne i relevantne dokaze o poslovnim transakcijama i njihovim posledicama da bi utvrdio na koji je način stanje, vlasništvo, vrednovanje i obelodanjivanje tih akcija iskazano u računovodstvu i nivo saglasnosti iskazivanja tih promena sa računovodstvenim standardima. Utvrđeni rezulati nalaza se, na odgovarajući način saopštavanju zainteresovanim korisnicima u vidu revizorskog izveštaja.''
Međunarodni standardi revizije definišu reviziju na sledeći način: ''Cilj revizije finansijskih izveštaja je da omogući revizoru da izrazi mišljenje da li su finansijski izveštaji po svim bitnim pitanjima sastavljeni u skladu sa identifikovanim okvirom za finansijsko izveštavanje.''
Primarni cilj svake revizije je formiranje i saopštavanje zainteresovanim korisnicima mišljenja o saglasnosti finansijskih izveštaja sa ustanovljenim kriterijumima. Do tog osnovnog cilja revizije dolazi se posredstvom sistema ciljeva kao što su sveobuhvatnost, tačnost, postojanje, vlasništvo, vrednovanje, procena, prikazivanje i obelodanjivanje i prekidnost. Revizor ove ciljeve ostvaruje putem analiza, upitnika, raspisivanja, ponovnim izračunavanjem, konfirmacijama, testovima razgraničenja i sl.
Menadžment savremenog privrednog društva suočen je sa potrebom donošenja poslovnih odluka u vezi sa ostvarenjem poslovnih ciljeva.
Sistem internog nadzora koji uključuje sve mere pažnje usmerene na sprečavanje grešaka prekomernih troškova i prevare, proverava i obezbeđuje pouzdanost informacija. Ključni zadatak internog nadzora jeste da kontroliše sve delove preduzeća da li dosledno redukuju poslovnu politiku usvojenu na početku poslovnog perioda kao i da o tome podnose informaciju menadžmentu privrednog društva. Za pojačano interesovanje za uspostavljanje internog nadzora razlog više su i prisustvo nelojalne konkurencije, povecane konkurencije i erozije poslovnog morala.
Početkom devedesetih godina prošloga veka u Engleskoj je raspravljala Komisija pod imenom Cadbury (od prezimena njenog predsednika), koja je imala zadatak da istraži neke aspekte delatnosti i postupanja uprava i njihovu odgovornost za unutrašnju kontrolu. Evo, ovde ćemo dati dva citata iz raporta ove Komisije.
PrviEfektivan sistem interne kontrole je neophodan za efektivno upravljanje u preduzeću."
Drugi je izjašnjenje Sir Adrijana Cadburija, u kojem je naveo činjenicu da je nedostatak efektivnog sistema interne kon-trole osnovni faktor bankrotstva firmi:
Kad pogledamo slučajeve bankrotstva berzanskih firmi u poslednjim godinama, sva su ona bila povezana sa slabostima njihove interne kontrole."

2. CILJ I POTREBA ZA REVIZIJOM

2.1 Cilj revizije

            Međunarodni standardi revizije definišu reviziju na sledeći način: cilj revizije finansiskih iveštaja je da omogući revizoru da izrazi mišljenje da li su finansiski izveštaji po svim bitnim papirima sastavljeni u skladu sa identifikovanim okvirom za finansisko izveštavanje.
Primarni cilj svake revizije je formiranje i saopštavanje zainteresovanim korisnicima mišljenja o saglasnosti finansiskih izveštaja sa ustanovljenim kriterijumima. Do tog osnovnog cilja dolazi se posredstvom sistema ciljeva kao što su:

  • „sveobuhvatnost – predstavlja potrebu da se računovodstvenim izveštajima prikažu ekonomske transakcije i iznosi kod klijenata koji su se delili kao klijenti u periodu na koji se računovodstveni izveštaj odnosi.
  • tačnost – podrazumeva da se transakcije zasnivaju na precizno utvrđenim cenama i količinama i da su dokumenti i iznosi raspoređeni po principima računovodstva
  • postojanje – se odnosi na potrebu da svi iznosi budu prikazani na osnovu dokumenata u bilansima
  • vlasništvo – podrazumeva da svu te pozicije u bilansu vlasništvo klijenta
  • vrednovanje – podrazumeva da su iznosi utvrđeni po prihvaćenom metodu koji se neprekidno primenjuje
  • procena – podrazumeva da prihodi omogućavaju utvrđivanje neto realizacije i prispeli računi omogućavaju merenje troškova
  • prikaz visine i obelodanjivanje – podrazumeva da su svi radni i transakcije prikazani u finanskom izveštaju
  • prekidnost – podrazumeva da su transakcije evidentirane i da se prikazuju na period na koji se odnose.“    

            Revizor ove ciljeve ostvaruje putem analiza, upitnika, raspitivanja, ponovnim izračunavanjem, konfirmacijama i sl.

2.2 Potreba za revizijom

            Potreba da eksternom verifikacijom računovodstvenih izveštaja proizilazi iz inherentnog potencijalnog sukoba između menadžmenta preduzeća i korisnika računovodstvenih izveštaja. S obzirom da vlasnici preduzeća  na osnovu računovodstvenih izveštaja donose važne investicione odluke, oni na osnovu njih ocenjuju i kvalitet rada menadžmenta. Tako da menadžer može da utice i modifikuje računovodstvene izveštaje u skladu sa njegovim interesima. Posledica svega je sumnja korisnika u tačnost informacija u računovodstvenim izveštajima. S obzirom da korisnici nemaju direktan pristup računovodstvenim podacima neophodno je angažovati nezavisnog revizora koji treba da ih obavesti da li je finansiski izveštaj tačan i potpisan.
Za korisnike računovodstvenih izveštaja (vlasniku i preduzeću, investitori, kreditori i drugi) računovodstveni izveštaji su samo žiranti jer im pružaju informacije za strateško odlučivanje. Odluke koje su osnovane na pogrešnim informacijama mogu imati dalekosežne ekonomske posledice po njihove donosioce. Zato je važna eksterna verifikacija računovodstvenih izveštaja, jer ona potvrđuje i istinitost i objektivnost tih informacija i na taj način povećava sigurnost korisnika izveštaja.
Komplikacije računovodstveno obuhvatanje poslovnih transakcija otežava korisnicima samostalnu procenu kvaliteta dobijenih informacija ali i povećava verovatnoću nenamernih grešaka. U takvim uslovima javlja se potreba za revizijom koja će biti u stanju da razume kompletne transakcije i izvrši potrebnu irifikaciju kvaliteta računovodstvenih informacija, te tako oslobodi potrebe korisnike izveštaja za samostalnim procenama.
Korisnik izveštaja može biti sprečen da samostalno donosi zaključke o kvalitetu dobijenih informacija ako je geografski udaljen od entiteta koji izveštava o svom poslovanju, ukoliko postoje neki pravni razlozi ili smatraju da se na taj način troši previše vremena i stvaraju visoke troškove. U ovakvim okolnostima javila se potreba za revizijom.
Doprinos revizije računovodstvenim informacijama ogleda se u tome što ona stimulativno deluje na menadžere da više pažnje posvete kvalitetu računovodstvenih informacija jer će biti izvršena nezavisna eksterna provera tih računovodstvenih informacija a samim tim povećava poverenje korisnika u te informacije.             
Kao što smo rekli opšti cilj revizije jeste izražavanje mišljenja o tome da li su finansiski izveštaji klijenta po svim bitnim peticijama pravilno sačinjeni u skladu sa okvirom za finansisko izveštavanje. Da li se taj cilj ostvario potrebno je definisati posebne ciljeve. Ti posebni ciljevi su izvedeni iz tvrdnji menadžmenta koji su sastavni deo finansiskog izveštaja.
Drugim rečima finansiski izveštaji u suštini prikazuju prezentaciju menadžmenta. Menadžment prilikom pripreme finansiskih izveštaja iznosi određene tvrdnje koje se odnose na saldo nekih računa. Revizor određuje cilj revizije pojedinih računa na taj način što te ciljeve dovodi u vezu sa tvrdnjama menadžmenta, tj. treba da se utvrdi da li su tvrdlje menadžmenta opravdane, validne, razložne i zasnovane na činjenicama. Tvrdnje mogu biti eksplicitne ili implicitne. Primeri eksplicitnih tvrdnji se odnose na postojanje, kompletnost, prava i obaveze i vrednovanje. Tvrdnje su: ''izjave menadžmenta date ekstracitno ili na drugi način, koji su ugrađeni u finansiske izveštaje i odnose se direktno na pravilnost prezentiranja ključnih bilanskih pozicija u tim izveštajima.
Postoji sedam opštih tvrdnji i to su:

  • postojanje ili dešavanje
  • kompletnost
  • prava i obaveze
  • vrednovane ili alokacija
  • prezentacija i obelodanjivanje
  • matematička tačnost
  • razgraničenje.

2.3.1 Postojanje ili dešavanje

            Menadžeri tvrde da sva imovina, obaveze i kapital zaista i fizički postoje kao takvi i oni su  prikazani u bilansu stanja kao i da svi prihodi, rashodi, dobici i gubici nastali u obračunskom periodu za koji se finansiski izveštaji sastavljaju. Imovina, obaveze i kapital zaista postaju kao takvi, a poslovne transakcije koje su evidentirane su se zaista i desile. Tvrdnje o postojanju odnose se na to da li imovina, obaveze i kapital postoje na dan obračunskog perioda.
Ove tvrdnje se odnose kako na bilanse pozicije u materijalnom obliku – (kao što su zalihe, gotovina, potražnja i sl.) tako i na pozicije imaterijalne prirode kao što su kupci i dobavljači. Tvrdnje o dešavanju se odnose na to da li nabavka i realizacija koje prisustvuju evedentirane transakcije odražavaju ekonomske događaje koji su se zaista i desili takom određenog vremenskog perioda.
Najbitnija briga revizora se tiče procenjivanja salda pojedinih bilansnih pozicija i to putem uključivanja bilansnih stavki koje ne postoje.
Prava i obaveze se odnose na to da li je imovina vlasništvo kao i na to da li su obaveze dug. Prava i obaveze se šire i na pravo upotrebe sredstava i obaveza koja ne predstavljaju zakonsku obavezu i često su sastavni deo poslovne transakcije. Na primer u slučaju prodaje na poček menadžeri tvrde da ekonomski entitet evidentira to kao imovinu. S obzirom da se tiče i vlasništvo nad imovinom često se o njoj govori kao o tvrdnji o vlasništvu. Tvrdnja koja se tiče prava i obaveze se odnosi samo na pozicije bilansa stanja.

2.3.2 Kompletnost

            pokazuje da sve transakcije i računi zaista uključeni u finansiske izveštaje. Na primer u slučaju gotovine menadžment tvrdi da iznos za ovu poziciju uključuje svu aktivu kojim entitet raspolaže.   

2.3.3 Prava i obaveze

            Za menice menadžment tvrdi da iznos iskazan u finansiskim izveštajima ukazuje sve iznose po tom osnovu. Kod bilansa uspeha menadžment tvrdi da uključuje svu predatu robu i izvršene usluge u obračunskom periodu. Kod tvrdnje koja se  odnosi na konkretnost revizora obično proveravaju da li je došlo do potiskivanja nekih bilansnih pozicija. Znači ova tvrdnja se bavi veravatnom da li je došlo do potcenjivanja nekih bilansnih pozicija. Znači ova tvrdnja se bavi verovatnoćom da li su postavljene neke pozicije koje je trebalo uključiti u finansiske izveštaje. Kod tvrdnji koje se odnose na postojanje ili dešavanje revizor proverava verovatnoću uključivanja nekih stavki koje nije trebalo uključiti u bilansu.

2.3.4 Vrednovanje ili alokacija

            se odosi na to da imovina, obaveze, prihodi i rashodi uključeni u finansiske izveštaje u odgovarajućim iznosima. Kada je reč o gotovini, gotovinskim ekvivalentima, realizaciji i nabavci njihove tvrdnje ukazuju da su prikazani iznosi pravilno vrednovani. Za potraživanja iz poslovnih odnosa se predpostavlja da odražavaju naplativ iznos. Kada je reč o potraživanjima od kupaca koja su iskazana u bruto iznosima potraživanja se smatra da neće biti naplaćena. Plasmani i zalihe se iskazuju po nabavnim vrednostima, a osnovna sredstva po nabavnim i sadašnjim vrednostima.

2.3.5 Prezentacija i obelodanjivanje

            se odnosi na to da sve komponente finanskih izveštaja budu pravilno kvalifikovane, opisane i obelodanjene.

2.3.6 Matematička tačnost

 se odnosi na matematičku tačnost transakcija koje su evidentirane u finansiskim izveštajima kao i na pravilno zbrojane i knjižene tih transakcija. Na primer kod obaveza prema dobavljačima finansiski izveštaji pokazuju da li te obaveze odražavaju nabavku robe i usluga. Takođe se odnosi na tačnost pozicija kao što su pasivna vremenska razgraničenja, obračun amortizacije i sravnjenje sintetičkih i analitičkih računa.

2.3.7 Razgraničenje

            se odnosi na to da li su transakcije evidentirane u odgovarajućem periodu a koje su se desile neposredno pre i posle kraja godine. Na primer realizacija koja je evidentirana na kraju obračunskog perioda je faktički prikazana. Evidentirane transakcije će biti uklopljene u finansiske izveštaje naredne godine.
Razgraničenje se ne javlja kod transakcija koje su nastale 10 i više dana pre kraja obračunskog perioda.

2.4 Ostale tvrdnje menadžmenta

            „Primeri za ovu tvrdnju su:

  • konzitentnost u primeni računovodstvene politike
  • transakcija sa povezanim subjektima
  • nastavak poslovanja
  • poštovanje zakona, propisa.“

 Konzitivnost se odnosi da računovodstveni princip koji su korišćeni u finansiskim izveštajima se ne računaju u većoj meri od onih koji su korišćeni u prethodnom periodu. Izmena računovodstvenih principa može da uzrokuje promene u finansijskoj poziciji i rezultatima poslovanja. Da bi se korisnici finansiskih izveštaja upozorili na promenu računovodstvenih principa, te promene moraju biti naznačene u netačnima uz finansiske izveštaje i unete u izveštaj o reviziji.
Odnosi sa povezanim subjektima – se odnosi na to da su transakcije nastale između nezavisnih subjekata, osim ako nije naznačeno da se odnosi na povezane subjekte. Smatra se da su ove druge transakcije podložne manipulaciju i zbog toga je obavezno obelodanjivanje transakcija sa povezanim subjektima.
 Nastavak poslovanja – smatra se da će sastavljanje bilansa nastaviti sa poslovanjem bar još godinu dana od dana bilansiranja. Takođe ovi događaji moraju biti obelodanjeni uz finansiske izveštaje. Imovina se procenjuje po nabavnoj vrednosti, dok se imovina i obaveze mogu podeliti kao dugoročni ili kratkoročni.
 Poštovanje zakona i propisa – smatra se da sastavljač bilansa poštuje zakon i propise, osim u slučaju ako se jasno ne obelodani da to nije slučaj. Revizor je dužan da obavi postupke provere o tome da li menadžment poštuje zakone, propise, standarde i pravila.

3. PRIKUPLJANJE REVIZORSKIH DOKAZA

            Dokazi revizije su dokumenta i informacije koje revizor u toku procesa revizije treba da bi njegovo mišljenje bilo verodostojno i argumentovano. Na osnovu dokaza se mogu potvrdili istinitost, konzistentnost i komparativnost računovodstvenog izveštaja. Dokazi revizije se sastoje od računovodstvenih informacija. Koriste se sledeće računovodstvene informacije a to su računovodstvena dokumentacija sa izvornim knjiženjem (glavna knjiga ili analitičko knjigovodstvo) i druge, evidencije. Dokazi revizije se moraju dokumentovati. Međunarodni standard je definisao dokaze na sledeći način: ''su informacije koje je revizor pribavio u vezi sa izvođenjem zaključaka na kojima zasniva mišljenje revizora''.
Postoje sledeći načini prikupljanja dokaza:

  • dokazi zasnovani na pismenom ili usmenom iskazu drugih i ovaj način se naziva autoritatizam.
  • dokazi koji su povezani sa prethodnim su dokazi stečeni pregledanjem dokumenata.

            Pregledanje se obično vrši iz knjiga, zapisa i dokumenata.
Osnovna razlika između ova dva načina je u tome što se prvi zasniva na dokazima koji pružaju druga lica, a drugi način na osećaju intuicije, instinkta i imaginaciju revizora. Ovaj način se naziva intutizam.

  • sledeći način se na osnovu prihvaćenih predpostavki i sledi iz matematike. Ovaj način se naziva racionalizam,
  • sledeći način su emitirana iskustva i
  • sledeći zadnji način odnosi se na praktične rezultate i bazira se na shvatanju da ono što se radi mora biti istinito. Ovaj način se naziva pragmatizam.

            Treći GAAЅ standard izlaže sledeće objašnjenje da revizor mora da pribavi dokazni materijal putem inspekcije, posmatranja, iskazivanja kako bi se obezbedila pouzdana osnova ''za izražavanjemišljenja o finansiskim izveštajima''.
Dokazni materijal je bilo koji informacija koja potvrđuje neku tvrdnju menadžmenta. Dokazni materijal se sastoji od bazičnih računovodstvenih podataka i potkrepljujućih informacija. U bazične računovodstvene podatke spadaju knjiženje u dnevniku, knjiženje u glavnim i pomoćnim knjigama, računovodstvenim priručnicima, kao i neformalne evidencije. U potkrepljujuće informacije spadaju dokumenta kao što su fakture, ugovori, potvrda salda, informacije dobijene putem ispitivanja, posmatranja kao i druge informacije.
Dokazi revizije imaju sve osobine kao što su kompetentnost i dovoljnostg. Kompetentnost se tiče kvaliteta dokaza, a dovoljnost se tiče kvantiteta pribavljenih dokaza.

3.1 Kompetentnost dokaza

            Ova osobina dokaza se odnosi na istinitost. Da bi dokaz bio kompetentan on mora biti pouzdan i relevantan. Da bi dokaz bio relevantan on mora da ima sposobnost da revizor prihvati ili odbaci tvrdnju koja je sadržana u finansiskim izveštajima. Pouzdanost je ''kvalitet informacija koja pruža uverenje da ta informacija ne sadrži greške i da vernoodražava ono što treba da predstavlja''. Sinonimi za pouzdanost su uverljivost i zavisnost. 

Konzistinstost dokaza određuju faktori kao što su:

  • izvor odakle je dokaz pribavljen
  • kompetetnost davaoca dokaza
  • struktura sistema interne kontrole
  • objektivnost dokaza
  • vreme pribavljnja dokaza
  • raspoloživost i troškovi pribavljanja dokaza .

1.) Izvor pribavljenih dokaza
Revizor za dokaze koje je prikupio iz spoljnih izvora su pribavljeni  klijenti. Primeri su potvrda salda o sredstvima na računu kod banke, kredit dobijen od banke, i potvrda o iznosu hartije od vrednosti i obratno.

2.) Kompetentnost davaoca dokaza
Se odnosi na činjenicu da se dokaz može pribaviti od osobe koja je kompetentna i dovoljno kvalifikovana da pruža potrebne informacije. Revizor ne bi smeo da smatra ako je osoba na većem položaju u organizaciji da je pouzdanija da pruža tražene dokaze.

3.) Struktura sistema internih kontrola pokazuje koji su dobijeni na bazi pouzdanog sistema interne kontrole, (SIK) iz mnogo pouzdaniji od podataka dobijenih iz sistema interne kontrole. Revizor mora da izvrši dodatnu proveru sistema interne kontrole da bi mogao da prihvati opis sistema interne kontrole od strane klijenta.

4.) Objektivnost dokaza
Se zasniva na činjenici da je dokaz objektivan ukoliko traži manje prosuđivanje radi procene pouzdanosti. Dokazi koji su prikupeni od strane revizora su mnogo objektivniji od dokaza koji su prikupljeni na mišljenju drugih (advokata, sudskog veštaka),

5.) Vreme pribavljanja dokaza
Za kompetentnost dokaza je i bitno vreme pribavljanja dokaza i to posebno se odnosi na račune sa velikom dinamikom promena.
Dokazi koji su prikupljeni krajem godine se smatraju mnogo kompetentnijim dokazom nego kod dokaza koji su pribavljeni na raniji datum. Dokaz revizije je mnogo pouzdaniji ukoliko je datum nekog računa bliži kraju godine u slučaju kada se vrši postupak revizije računa na određeni datum.

6.) Raspoloživost i troškovi pribavljanja dokaza
Nekada je nemoguće pribavljati traženi oblik dokaza. Na primer, revizor ne prisustvuje popisu zaliha kada je ugovor o obavljanju revizije sklopljen po ispisu poslovne godine. Revizor nekad nema vremena da razmotri i pribavi dokaze revizije.
- „Dovoljnost dokaza je merilo oblika pribavljenih dokaza i zavisi od brižljivosti revizora pri pribavljanju dokaza i kod umešnosti revizora da te dokaze priceni i prikaže.“

            Nivo dovoljnosti određuju:

  • koliko revizor poznaje klijenta
  • karakter i materijalnost otkrivenih nedostataka
  • poverenje revizora koje stiče u toku rada
  • na dovoljnost dokaza utiče revizorova procena pristrasnosti menadžmenta
  • na dovoljnost dokaza ima uticaja ubedljivost dokaza.

            Revizor odlučuje dovoljnost i adekvatnost dokaza na osnovu profesionalnog stava i averzija prema riziku.
Metode i tehnike prikupljanja dokaza su:
1. inspekcija
2. posmatranje
3. razgovor sa osobom klijenta
4. konfirmacija
5. klasifikacija postupaka revizije
.

 Inspekcija
Je ispisivanje evidencije, dokumenata ili iznosa pojedinih bilansnih pozicija. Njom se vrši provera ulaznih i izlaznih faktura, ugovora, dokumenata o vlasništvu i dr.
- reviziski dokaz koji su sačinila treća lica i koji se kod njih nalaze
- reviziski dokaz sačinjen od strane trećih lica a koji se nalaze kod pravnih lica
- revizioni dokaz koji je sačinilo pravno lice i koji se kod njega nalaze
Postoje četiri tehnike inspekcija i to su:
1. fizičko ispitivanje imovine
2. ispitivanje dokumenata i evidencija
3. provera matematičke tačnosti
4. analitički postupci“
Fizičko ispitivanje imovine je ispitivanje imovine u fizičkom obliku. Revizor ispituje ta sredstva u cilju provere njihovog postojanja, upotrebljivosti, količine, vlasništva ali i kvaliteta.
Ispitivanje dokumenata i evidencije – vrši se ispitivanje dokumenata i evidencija od strane klijenta ili trećeg lica i ovo ispitivanje vrši revizor.
Dokumentacija se deli na internu i eksternu. Interna dokumenta su nastala u organizaciji klijenta i uključuje fakture za predatu robu, prijemnice, trebovanje materijala, skaterna dokumenta su pripremila treća licai ona su nastala van organizacije. Ona ukazuje porudžbinu, ulazne fakture i drugo.
Revizorski trag je tok neke transakcije koju revizor prati prilikom pribavljanja dokaza iz dokumenata. U prvom slučaju govorimo o jemstvu koja predstavlja ispitivanje dokumenta koji se krije u smeru od računovodstvenih evidencija prema izvornim dokumentima. Drugi slučaj koji se kreće u smeru od izvornih dokumenata ka računovodstvenim izveštajima. Posebno je značajna ova metoda za utvrđivanje potcenjivanja nekih bilansnih pozicija. Revizor pored ove dve metode koristi i istraživanje i iščitavanje dokumenta. Istraživanje znači obavljati detaljan uvid u dokumenta. Iščitavati znači tražiti podele činjenice u dokumentu.
Provera matematičke tačnosti se vrši od strane trećih lica, a ako je reč o proveri nekih računa se naziva ponovno izvršenje postupka.
Analitički postupci je tehnika upoređenja računovodstvenih podataka sa istoriskim informacijama, uvidom u planove. Podaci koji se koriste mogu biti finansjiski ili nefinansijske prirode, podaci iz grane ili interni podaci. Analitički postupci ukazuju na povećan rizik pogrešnog knjiženja.
Dve su vrste analitičkih postupaka i to skrivene i izračunavane. Skrivanje je istraživanje dokumenata u cilju utvrđivanja neuobičajenih stavki koje su naglašeni usled veličine ili starosti. Izračunavanje je utvrđivanje obračuna od strane revizora kao što je izračunavanje troškova provizije.
Posmatranje
je postupak posmatranja nekih aktivnosti, dokaza koju klijent obavlja. Promet posmatranja su zaposleni, postupci i procesi. Na primer posmatranje samih zaliha, gotovih proizvoda.
Razgovor sa osobljem klijenta
je pribavljanje informacija od stručnih lica u okviru i van poslovnog subjekta.
Konfirmacija
je pribavljanje dokaza revizije od strane trećih lica putem direktne komunikacija kao i odgovor na zahtev za dobijanje informacija o bilansnoj stavki.“
Proces konfirmacije podrazumeva:
1.) Izbor stavki koje treba da se potvrde
2.) Izradu zahteva za konfirmaciju
3.) Slanje tog zahteva trećim licima
4.) Dobijanje odgovora na zahtev
5.) Procena dobijenih informacija.

            Konfirmacija se najčešće koristi kod provere stanja potraživanja, obaveza, zaliha, stanja na računima kod banke, i drugo.
U praksi se koriste dve vrste konfirmacije i to pozitivna i negativna.
Pozitivna konfirmacija je postupak koji zahteva da treća strana dostavi odgovor na zahtev nezavisno da li je informacija tačna ili netačna. Negativna konfirmacija se koristi samo u slučaju kada informacija nije tačna.
Klasifikacija postupka revizije su:
1.) postupci za razumevanje sistema
2.) provera kontrole
3.) postupci suštinskog ispitivanja koji se sastoji iz tri komponente: analitički postupci provera poslovnih transakcija i provera salda računa.
Primena tehnike za prikupljanje dokaza se prikazuje:


Vrste
testova

tehnike prikupljanja dokaza

inspekcija

posmatranje

ispitivanje 

Konfirmacija

računska
kontrola

analitički
postupci

Kontrolni testovi

 

/

/

 

/

 

Suštinski testovi transakcije

/

 

/

 

/

 

Suštinski testovi detalja

/

/

/

/

/

 

analitički
postupci

 

 

/

 

 

/

Postoje dve vrste revizorskih testova i to su:

  • kontrolni testovi
  • pomoćni testovi.

            Kontrolni testovi se vrše radi dobijanjem dokaza o efikasnosti struktura sistema interne kontrole.
Pomoćni testovi se vrše radi prikupljanja dokaza i otkrivanja značajnih primena u računovodstvenim izveštajima. Postoje dve vrste ovih testova i to:

  • provera poslovnih događaja i stanja na računima
  • analitički postupci.

4. ZNAČAJ DOKUMENTOVANJA U REVIZIJI

            Cilj prezentacije finansiskih izveštaja jeste da prate jedoobraznost finansiskih izveštaja u smislu uporedivosti, kako bi finansiski izveštaji  poslovnog subjekta prethodnog perioda mogli da se uporede sa finansiskim izveštajima drugih poslovnih subjekata.
Domet odnosno obuhvatnost ovog standarda se odnosi na njegovu primenu prilikom prezentacije finansiskih izveštaja kako kod prezentacije izveštaja pojedinačnog subjekta tako i kod prezentacije konsolidovanog finansiskog izveštaja.
Ovaj standard se primenjuje na sve oblike preduzeća, na banke, organizacije za osiguranje, zaštitna neprofesionalna i druga državna lica.
Cilj finansijskog izveštaja jeste da pruži informacije korisnicima o:
-           finansijskoj situaciji poslovnog subjekta koji se iskazuje kroz bilans stanja kao i kroz izveštaj o promenama na kapitalu.
-           uspešnost poslovanja poslovnog subjekta koji se iskazuje na kapitalu
-           gotovinskim tokovima poslovnog subjekta koji se iskazuje kroz izveštaj o tokovima gotovine.
Finansijskim izveštajima se obezbeđuju informacije o imovini, obavezama, čistoj imovini, prihodima i rashodima, rezulatitima poslovanja i tokovima poslovanja.
Korisnici finansijskog izveštaja imaju pravo na dodatne informacije koje su sadržane u napomenama uz finansijske izveštaje
''Set finansijskih izveštaja opšte namene sadrži:
1.)        bilans stanja
2.)        bilans uspeha
3.)        izveštaj o promenama na kapitalu
4.)        izveštaj o tokovima gotovine
5.)        računovodstvene politike.“

 1. „Bilans stanja je tabelarni pregled u kome je prikazana imovina preduzeća u obliku stalne i obrtne imovine na jednoj strani (aktiva) i kapitala i obaveza na drugoj strani (pasiva).“ 
Ovaj pregled sadrži podatke za tekući i prethodni obračunski period. Poređenjem ovih pozicija između dva obračunska perioda utvrđuje se rezultat poslovanja pri čemu njihove razlike služe za sastavljanje bilansa tokova gotovine.
Stalna sredstva su sva ona sredstva čiji je rok trajanja duži od 12 meseci. Stalna sredstva mogu biti nematerijalna pitanja, činjenice, materijalna, zemljište, šume, finansijska, dugoročna ulaganja i potraživanja.
Obrtna imovina obuhvata gotovinu (novac i gotovinske ekvivalente) dakle likvidna sredstva, kratkoročna likvidna sredstva), zalihe robe, proizvoda sredstva čija se likvidnost očekuje u proizvodnom ciklusu.
2. „Bilans uspeha je zbirni prikaz prihoda i rashoda tokom redovnog – poslovanja i informaciju o rezultatu poslovanja. Smatra se najvažnijim finansijskim izveštajem jer pokazuje da li je neko preduzeće poslovalo profitibalno.“
3. „Izveštaj o promenama na kapitalu je sastavni deo računovodstvenog izveštaja i namenjen je vlasnicima kapitala. 
Ovaj izveštaj iskazuje:
- neto dobitak ili gubitak
- svaka stavka prihoda ili rashoda, dobitka ili gubitka
- zbirni efekat promena u računovodstvenoj politici.
4. „Izveštaj o tokovima gotovine su svi prilivi i odlivi gotovine koji su grupisani u tri (3) podbilansa:
- prilivi i odlivi iz poslovnih aktivnosti
- prilivi i odlivi iz aktivnosti plasiranja i investicija
- prilivi i odlivi iz aktivnosti finansiranja.

5. INTERNA KONTROLA (DEFINICIJA, KOMPONENTE, VRSTE)

Osnovni i najvažniji oblik kontrole u preduzeću, s obzirom na njen karakter, predstavlja interna kontrola. Za interne kontrole su zainteresovani skoro svi, od eksternih revizora do uprave, borda direktora, velikih kompanija, pa sve do države.
Prema ISO 400, sistem interne kontrole podrazumeva sve politike i postupke koje je usvojila uprava nekog preduzeća kako bi joj pomogli u postizanju cilja uprave vezanog za obezbedjenje, koliko je uključujuci poslovanje politike uprave, zaštita sredstava, sprečavanje prevare i greške, tačnost i kompletnost računovodstvenih evidencija i blagovremenu pripremu pouzdanih finansijskih informacija.
Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje. Najodgovorniji je izvršni direktor koji treba da preuzme nadležnost nad sistemom interne kontrole, tj.da vodi i daje direktive višim menadžerima. Upravni odbor čija je glavna obaveza da obezbedi rukovodjenje, davanje direktive i nadgledanje. Interna kontrola se može definisati kao proces, ustanovljen i sprovođen od strane upravnog odbora preduzeća, menadžmenta i ostalog osoblja, a cilj mu je da obezbedi razumno uverenje vezano za postizanje ciljeva u sledećim kategorijama i efikasnost i uspešnost poslovanja, pouzdanost finansijskog izveštavanja, saglasnost sa postojećim zakonima i propisima i zaštita imovine od neovlašćenog prisvajanja, korišćenja i otudjenja.
Navedena definicija interne kontrole održava sledeće osnovne koncepte i to:

  • Interna kontrola je proces
  • Internu kontrolu obavljaju ljudi, neke organizacije, zavisno od toga šta rade i govore, oni određuju ciljeve preduzeća i uvode u funkciju kontrolne mehanizme
  • Od interne kontrole se očekuje da upravnom odboru i menadžmentu preduzeća pruži samo razumno uverenje, a ne apsolutno uverenje da su ciljevi kompanije ostvareni
  • Interna kontrola se primenjuje radi postizanja ciljeva u jednoj ili više kategorija koje se međusobno preklapaju

Nešto jednostavnija definicija internih kontrola ih označava kao skup mera koje  preduzima menadžment u smislu ostvarivanja poslovnih ciljeva.  Pomenute  mere se mogu definisati i grupisati na sledeći način, i to:

  • zastita imovine od preteranog trošenja, neefikasne upotrebe i mogućih prevara
  • obezbeđenje pouzdanosti računovodstvenih podataka
  • dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva
  • ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta

Dr Slavoljub Martić, navodi da se sistem interne kontrole sastoji od svih mera i metoda koje se primenjuju u preduzeću u cilju obezbeđenja njegovih sredstava od rasipanja, pronevera i neefikasnosti, unapređenja tačnosti i pouzdanost knjigovodstvenih i operativnih podataka, pridržavanje poslovne politike preduzeća, i ocene poslovne efikasnosti.
Iz navedene definicije može se, dakle, izvesti zaključak da interna kontrola, u načelu, obuhvata sve sektore i sve aktivnosti preduzeća.

5.1 Komponente sistema interne kontrole

            Od pet međusobno povezanih komponenti se sastoji interna kontrola:
•           Kontrolno okruženje
•           Procena rizika
•           Kontrolne aktivnosti
•           Informacije i komunikacije
•           Nadgledanje i praćenje.

5.1.1 Kontrolno okruženje

            Ljudi su svojim individualnim osobinama, uključujući integritet, moralne vrednosti i kompetentnost i okruženje u kome oni rade, čine jezgro svakog preduzeća, ukupno ponašanje, shvatanje i aktivnosti menadžmenta u pogledu sistema interne kontrole i njenog značaja u preduzeću podrazumeva kontrolno okruženje.

5.1.2 Procena rizika

            Kompanija mora da bude svesna rizika sa kojima se suočava i mora o njima da vodi računa.  Poslovne ciljeve koje nastoje da ostvari kompanija određuje, zatim uprava utvrđuje rizike vezane za postizanje zacrtanih ciljeva i preduzima određene korake radi kontrole tih rizika.

5.1.3 Kontrolne aktivnosti

            Da bi se upravi preduzeća pomoglo da obezbedi realizaciju onih aktivnosti koje ona smatra neophodnim da bi se kontrolisali rizici, vezani za postizanje zacrtanih ciljeva preduzeća, moraju se ustanoviti i obavljati kontrole politike i procedure.  One obuhvataju čitav niz aktivnosti.  Iako mnogobrojne kontrolne aktivnosti mogu se sistematizovati u sledećih pet kategorija:
•           adekvatno razdvajanje dužnosti
•           pravilno odobravanje transakcija i aktivnosti
•           adekvatna dokumentacija i evidencije
•           fizička kontrola sredstava i poslovnih knjiga
•           nezavisne provere uspešnosti rada.

5.1.4 Informacije i komunikacije

 Na svim nivoima organizacije potrebne su informacije: finansijske informacije, poslovne informacije, informacije o usklađenosti i informacije o vanjskim dogadjajima, aktivnostima i uslovima. Pomenute informacije moraju da budu utvrđene, dobijene i prenete u onoj formi i vremenskom okviru koji će korisnicima omogućiti da obave svoje dužnosti i obaveze. Najvažniji sistem za internu kontrolu je računovodstveni sistem, koji se smatra serijom zadataka i knjiženja jednog preduzeća pomoću kojih se transakcije obrađuju radi vođenja finansijskih evidencija.

5.1.5 Nadgledanje i praćenje

 Celokupan proces mora da bude praćen i po potrebi se mora modifikovati.  To se i postiže konstatnim aktivnostima praćenja i nadgledanja, posebnim procenama ili kombinovanjem tih dvaju postupaka.
Sa analitičke tačke gledišta interna kontrola se može podeliti na dve široke kategorije nadzornog delovanja, i to: administrativnu kontrolu i računovodstvenu kontrolu. I jedna i druga kontrola su funkcije upravljanja, a u većini slučajeva se prepliću tako da se između njih ne može povući neka precizna granica. Revizor se mnogo više bavi internom računovodstvenom nego administrativnom kontrolom. Na aktivnosti koje nisu direktno finansijskog karaktera odnosi se administrativna interna kontrola, sa zadatkom da obezbedi efikasnost u poslovanju i da se to poslovanje u svim sektorima i odelenjima preduzeća odvija u skladu sa proklamovanom poslovnom politikom. Efikasne administrativne interne kontrole imaju uticaj na uspešnost poslovanja.  Računovodstvena kontrola uključuje aktivnost i obuhvata organizaciju, metodologiju i evidenciju s ciljem obezbeđivanja zaštite sredstava i verodostojnosti finansijskih izveštaja, a koncipirana je na taj način da pruži pouzdane dokaze: da su su transakcije obavljene prema ovlašćenjima menadžmenta, da su transakcije evidentirane na taj način da je, u prvom redu, omogućeno sastavljanje finansijskih izveštaja, i potom da je obezbeđeno prikladno  iskazivanje vrednosti sredstava, da je pristup i raspolaganje sredstvima dopušteno samo po ovlašćenju menadžmenta, da je knjigovodstveno stanje sredstava upoređivano sa postojećim stanjem u odgovarajućim intervalima.
Definicija finansijske kontrole, u principu, isključuje pitanje uspešnosti, vrednosti novca i usklađenost sa zakonskom regulativom. Da li i kako kompanija koristi bankovni sef za deponovanje kratkoročnih hartija od vrednosti, ili koristi bankovni sef radi deponovanja gotovine kompanija, primeri su računovodstvenih kontrola.
Primeri administrativnih kontrola su provere biografije mogućeg budućeg zaposlenog i provera plate zaposlenih.

6. LIMITIRANOST INTERNE REVIZIJE U SPREČAVANJU PRONEVERA

Značajnu prepreku za obavljanje prevara i pronevera predstavlja snažna i dobro organizovana interna kontrola, ali ipak nije u stanju da ih u potpunosti spreči.  Mogućnost da dođe do pronevere su, drugim rečima prisutne čak i u slučaju da preduzeće ima adekvatan sistem interne kontrole i ako se svake godine podvrgava eksternoj finansijskoj reviziji.  Razlog za navedeno leži u činjenici što je obim interne kontrole koji preduzeca mogu da  primenjuju, u velikoj meri ograničen njenim troškovima.

6.1 Ispitivanje interne kontrole od strane revizora

            Prvu fazu  rada revizora predstavlja ispitivanje i ocenjivanje postojeće interne kontrole preduzeća.  Do koga obima će revizor vršiti proveru i koja područja će zahtevati intezivnije ispitivanje revizor će odlučiti na osnovu analize interne kontrole.

6.1.1 Oslanjanje revizora na internu kontrolu

            Proveru pozicija u bilansu stanja i bilansa uspeha revizor će izvršiti ako se ispostavi da je sistem interne kontrole preduzeća adekvatan, metodom testiranja i uzorka, koja bazira na pretpostavci da će ispitivanja dela knjiženja ili drugih relevantnih podataka, otkriti iste osobenosti kao i ispitivanje svih pozicija.  Polazeći od činjenice da je adekvatan sistem interne kontrole glavni faktor u reviziji koju vrši eksterni revizor, postavlja se pitanje šta on treba da preduzme ako utvrdi da interna kontrola ima ozbiljnih nedostataka.  Da bi revizor ustanovio da finansijski izveštaji u velikim preduzećima na konkretan način održavaju finansijsku situaciju i rezultate poslovanja preduslov je postojanje adekvatne interne kontrole.

6.2 Opseg i metode ispitivanja interne kontrole

            Iz dve faze se sastoji ispitivanje interne kontrole od strane revizora i to: studiranja i ocenjivanja.  U prvoj fazi revizor pribavlja dokaze o karakteru sistema interne kontrole i načinu na koji ona fukcioniše.  U drugoj fazi on ocenjuje dobre strane i slabosti sistema i proširuje svoj program revizije s ciljem nadoknađivanja, odnosno kompenziranja nedostataka interne kontrole.  U fazi studiranja (prva faza) u praksi revizor o karakteru sistema interne kontrole preduzeća klijenta pribavlja dokaze putem tri forme, tj. metode i to: standardni upitnici za internu kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje.
Adekvatna forma upitnika:

  • da obezbedi indikacije izvore informacija koje su neophodne za odgovor na svako pitanje iz upitnika i proveru, ako je potrebno
  • da obezbedi razlikovanje između  krupnih i sitnih nedostataka u internoj kontroli
  • da obezbedi dovoljno detaljan opis nedostataka u internoj kontroli koji omogućavaju sastavljanje pismenih izveštaja o tim slabostima

            Standardni upitnici za internu kontrolu su, uglavnom, učinjeni na taj nacin, tj. pitanja su tako formulisana da odgovor ne indicira na slabosti interne kontrole.  Među najveće slabosti prilikom korišćenja upitnika za internu  kontrolu ubrajaju se: prepisivanje odgovora iz upitnika od prethodne godine, zatim mehaničko ispunjavanje da i ne odgovora bez stvarnog razumevanja i studiranja problema i tretiranje upitnika kao cilja umesto kao sredstva.  Tekstualno opisivanje i prikazivanje poslovnih tokova obuhvata indetifikaciju lica koji obavljaju određene funkcije i koja mogu da indiciraju na detalje u vezi sa načinom izvršenja zadatka.  Revizor nakon opisa postupka interne kontrole može da sumira ocenu klasifikujući svaki glavni deo sistema interne kontrole kao dobar, zadovoljavajućiili slabŠematsko prikazivanje interne kontrole sastoji se u  simboličkom prikazivanju sistema.  Revizoru će priprema ovih šema omogućiti da brzo oceni efikasnost interne kontrole.

6.3 Izvor informacija za upoznavanje i opsivanje interne kontrole

            Prilikom prikupljanja dokaza o određenom sektoru kontrole iskusniji i manje iskusni revizori reaguju različito.  Naime mlađi revizori nisu uvek sigurni koji je metod  ispravan za pribavljanje neophodnih informacija za upitnik tekstualno opisivanje i šematski prikaz.  S druge strane, iskusniji revizori su skloniji da odmah lično izvrše ispitivanje uvidom na licu mesta pribave objektivne i konačne odgovore za upitnik.  Oslanjanje samo na ispitivanje osoblja u svakom slučaju bilo bi u suprotnosti sa osnovnim načelima revizije.

6.3.1 Testiranje transakcija

            Da bi ustanovio da li interne kontrole prikazane u upitniku, tekstualnom opisu ili šemi, realno funkcionišu, odnosno da li se primenjuju na prikazani način revizor  obavlja testiranje transakcije, prilikom čega prati određene transakcije kroz knjige počevsi od monetarne njihovog iniciranja pa do završetka.

6.4 Ocena i izveštaj interne kontrole

 Revizor nakon završnog studiranja, odnosno upoznavanja interne kontrole mora da oceni sistem, pri čemu će mu studiranje interne kontrole omogućiti da indetifikuje postojeće slabosti, tj. nedostatak u sistemu. Nacrt kompletnog programa revizije revizor treba da pripremi nakon što kompletira svoju ocenu o internoj kontroli, a, isto tako, i da napiše izveštaj o internoj kontroli klijenta.
Većina revizorskih firmi kada otkrije ozbiljnije nedostatke u internoj kontroli praktikuje da sastavi izveštaj i uputi ga klijentu, odnosno njegovom menadžmentu. Izveštaj, koji se obično sačinjava u formi pisma koje sadrži sugestije za otklanjanje nađenih nedostataka, služi da minimizira obaveze revizora u slučaju da se kasnije otkrije velika prevara ili drugi ozbiljni gubici. Pismom koje se odnosi na nedostatke u internoj kontroli se pomaže da se izgradi adekvatnije razumevanje i veće respektovanje za usluge koje obavlja eksterni revizor.

7. INTERNA REVIZIJA (PERSPEKTIVA UVOĐENJAU NAŠIM USLOVIMA)

Interna revizija predstavlja naknadnu SUB kontrolu poslovnih transakcija uključujuci i kontrolu kontrole.  Tamo gde je interna revizija instalirana, ona testira i ocenjuje računovodstvene i administrativne kontrole u svim sektorima.
Zakon o preduzećima, međutim, internu reviziju predviđa samo kao mogućnost, a ne kao obaveza.
Kada govorimo o internoj reviziji, mislimo na profesionalnu internu reviziju čiji je rad utemeljen na verifikovanim i opšteprihvaćenim standardima.  S obzirom na činjenicu da je adekvatnog kadra u internoj reviziji danas veoma malo, ako ga uopšte ima, to podrazumeva timski rad i angažovanje kadra koji nastoji da u internoj reviziji ostvari značajnu karijeru, kao i njegovo školovanje za internu reviziju.  Interna revizija  se obično organizuje u matičnim preduzećima, sa takvim ovlašćenjima da poslove može obavljati i u matičnom i u povezanim preduzećima, što omogućava usklađenost  postupaka interne kontrole i veću efikasnost na svim nivoima.  Na stvaranje osnove za internu reviziju pozitivno će se odraziti razvoj računovodstvene profesije.  Do uvođenja interne revizije najpre će doći u onim preduzećima i bankama u koje bude ulozen inostrani kapital odnosno inostrani investitori će zahtevati primenu metodologije interne revizije, što će omogućiti i formiranje osnove za obrazovanje kadra i šire uvođenje interne revizije u našu praksu.  Politika preduzeća jeste da uvede  i ocenjuje poslovanje preduzeća radi pružanja pomoći menadžmentu preduzeća u realizaciji, ciljeva definisanih poslovnom politikom preduzeća.  Deo za internu reviziju organizaciono vezan  za generalnog menadžera, a svoje izveštaje podnosi generalnom menadžeru i upravnom i nadzornom odboru.  Zaposleni u odeljenju za internu reviziju imaju pravo na potpun i slobodan pristup svim informacijama i dokumentaciji, radi obavljanja svojih poslova.  Osnovni cilj organizacionog dela za internu reviziju jeste da na efikasan način pruži pomoć menadžmentu preduzeća u izvršavanju zadatka.
Rukovodilac interne revizije rukovodi internom revizijom u sektoru preduzeća, zavisnom preduzeću ili u drugom organizacionom delu, izvršava program interne revizije u skladu sa standardima revizije i uputstvima za rad i uspostavlja saradnju sa nadležnim rukovodiocima u organizacionim delovima u kojim se vrši revizija.
Interni revizor ima sledeće dužnosti:

  • Ispituje poslovanje preduzeća u oblasti koju je po programu dobio i ocenjuje adekvatnost i efikasnost internih kontrola u toj oblasti
  • Utvrđuje da li se u organizacionom delu u kom vrši reviziju primenjuju propisani postupci koji se odnose na planiranje, računovodstveno obuhvatanje, očuvanje sredstava preduzeća i kontrolu rada i da li su ti postupci usklađeni sa poslovnom politikom preduzeća i savremenim standardima organizacije poslovanja
  • Planira i izvodi reviziju u skladu sa profesionalnim standardima
  • Obrađuje nalaze revizije i preporuke za otklanjanje uočenih slabosti
  • Vrši specijalne preglede na zahtev rukovodstva

            Daje instrukcije mlađim revizorima.
Na organizaciju i efikasnost nadzora utiču veličina preduzeća.  Komplikovanije je usavršiti internu kontrolu u malom preduzeću nego u velikom, iz jednostavnog razloga što, na primer, u malom preduzeću na sedam zaposlenih nije moguće urediti zadovoljavajuće razgraničenje ovlašćenja.  Pored navedenog ima to veze i sa troškovima. 
Zaključak koji se moze izvesti iz navedenog jeste da se struktura internog nadzora mora adaptirati individualnim potrebama svakog preduzeća ponaosob.
Interni nadzor, ili još preciznije interna kontrola, ima primarni cilj da preventivno deluje na suzbijanju prevara, koje se definišu kao namerno pogrešne interpretacije činjenica sa ciljem obmanjivanja i dovođenja u zabludu treće osobe. U slučaju kada računovodstveni nadzor otkrije nepravilnosti tretira ih kao namerne greške unesene u računovodstvene evidencije, poslovne knjige i finansijske izveštaje u prevarantske svrhe.  Nepravilnosti se mogu definisati u dve grupe i to: prevare koje su učinili zaposleni, i prevare koje je učinio menadžment.  Smanjenje rizika od prevare, falsifikata i drugih nečasnih radnji zaposlenih u dobroj meri bi usledilo, dakle, raspodelom ovlašćenja nad transakcijama.
Terminom „vezivanje vernosti“ označava se osiguranje ovog neobičnog rizika, odnosno to je vrsta ugovora kojim se osiguravajuća firma obavezuje da isplati poslodavca stete nastale prevarom od zaposlenih osoba vezanih vernošću.
U iskazivanju profitabilnosti preduzeća u obzir treba da se uzmu svi troškovi, naime menadžment i upravni odbor su odgovorni za kontrolisanje ukupnih troškova, a samo uz stalni nadzor je moguće adekvatno upravljanje troškovima.
S ciljem poboljšanja profitabilnosti, menadžment preduzeća svojom odlukom može ispitati modalitet smanjenja resursa za proizvodnju nekog proizvoda ili resurse učiniti produktivnijim ili ih nabaviti po nižim troškovima.  Prisutna je alternativa da menadžment podigne cene onih proizvoda koji koriste velike unose resursa i na taj način stimulišu proizvodnju sa jeftinijim unosom.

ZAKLJUČAK

 Interni nadzor, ili još preciznije interna kontrola, ima primarni cilj da preventivno deluje na suzbijanju prevara, koje se definišu kao namerno pogrešne interpretacije činjenica sa ciljem obmanjivanja i dovođenja u zabludu treće osobe.
Ključni zadatak internog nadzora jeste da kontroliše sve delove preduzeća da li dosledno redukuju poslovnu politiku usvojenu na početku poslovnog perioda kao i da o tome podnose informaciju menadžmentu privrednog društva.  Za pojačano interesovanje za uspostavljanje internog nadzora razlog više su i prisustvo nelojalne konkurencije, povećane konkurencije i erozije poslovnog morala.
Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji i ona se sastoji od svih mera i metoda koje se primenjuju u preduzeću u cilju obezbeđenja njegovih sredstava od rasipanja, pronevera i neefikasnosti, unapređenja tačnosti i pouzdanost knjigovodstvenih i operativnih podataka, pridržavanje poslovne politike preduzeća, i ocene poslovne efikasnosti.

LITERATURA

  1. Andrić, M., Krsmanović, B., Jakšić, D., „Revizija teorije i prakse“, Beograd 2002.
  2. Milojević, D., „Revizija finansijskih izveštaja“, Beograd 2006.
  3. Krasulja, D. i Ivanišević, M., „Poslovne finansije“, Ekonomsi fakultet, Beograd 2000.
  4. Ruth, E.G., „Analiziranje finansijskih izveštaja“, American Bankers Association, Washington 2003.
  5. Ranković, J.M, „Upravljanje finansijama preduzeća“, Ekonomski fakultet, Beograd 1999.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO